Пиктограми од ћириличних слова

Слично архитектури, и писмо може да се посматра као највиши и најкомплекснији облик примењене уметности – управо као што су за културног човека његова здања и његова писменост насушни. Српска ћирилица је лепа. Чак и оно што се не да видети оком, а то је њена ортографска савршеност која је истиче међу осталим фонетским писмима (један глас = једно слово), чак и то доприноси њеној лепоти. Уколико ликовност представља јединство свих представљених и наговештених елемената једне целине на визуелном плану, односно, усклађеност свих ликовних елемената и повезаност садржаја, форме и стила, онда је естетско начело ћирилице доведено до савршенства. Један миленијум еволуције ћирилице довео је, између осталих варијанти, и до искристалисаног облика онога што данас препознајемо као ћирилицу након Вукове реформе. Упоредо са овим током, калиграфска вештина и иновативност знаних и незнаних мајстора изнедриле су раскош и шароликост облика лепих ћириличних слова.

Пиктограми које овде желим да представим имају претензију да истакну ликовност ћирилице полазећи од једног принципа који почива на синестезији. Реч је о нечему што би се могло назвати неком врстом „визуелне ономатопеје“. Као што гласови, компоновани на одређени начин, артикулишу ономатопејски израз, те тако конкретна изговорена реч подражава конкретан звук који потиче из материјалног света око нас, а чији смо и ми сами део, тако и у случају ових пиктограма, на визуелном плану, конкретна ћирилична слова својим обликом и величином, а у одређеној композицији, „подражавају“, односно, ликовно изражавају, стилизују, одређени објекат који је, опет, именован написаном речју на српском језику, сачињеном управо од тих истих слова која творе дати пиктограм. На пример, пиктограм који представља пужа биће сачињен од слова „п“, „у“ и „ж“.

Као последица напора да ови пиктограми буду препознати као визуелно јасне стилизације, као и тога да се у случају сваког представљеног објекта успостави „ликовна ономатопеја“, појавила се извесна „антикалиграфичност“ овако конципираних ћириличних слова. Једноставније речено и без увијања: слова су ружна. Понегде су изобличена до границе препознатљивости. Неприхватљив би био изговор по коме таква слова имају нешто од љупкости невештих и почетничких дечјих шкработина. Нисам сигуран ни да ли у помоћ могу да позовем Ворингера и његову „естетику ружног“, према којој ружне форме нису нужно и неестетске. У сваком случају, покушао бих да оваква ћирилична слова оправдам њиховом улогом у једној динамичној целини, и то управо под претпоставком да се њихова ликовност не огледа ни у каквој „калиграфичности“ или у функционалности и лепоти конкретног дизајнерског решења (оригиналног фонта), већ управо у њиховој могућности да творе прихватљив пиктограм. Овако сагледана, изобличена ћирилична слова јесу некаква врста „жртве“ моје амбиције да покажем како је свако поједино ћирилично слово у ствари „ономатопејско“ у ликовном смислу.

Можда би завршни ликовни „производ“ у том случају треблао да буде један читав низ анимираних филмова попут оних минималистичких из половине прошлог столећа. Свака од тих анимација састојала би се од три фазе: у првој се појављује реч написана „чистим“ и једноставним фонтом (Arial), у другој фази се слова те речи трансформишу, односно, деформишу на одређен начин, али притом реч ипак остаје читљива (захваљујући и сећању и на онај свој први, „чисти“ облик) и, најзад, у трећој фази се та деформисана слова издвајају из поретка који су заузимала у речи, мењају своје димензије и склапају се у пиктограм који, наравно, представља објекат именован датом речју. На овај начин, ружна слова и реч сачињена од њих јесу само међуфаза између речи написане лепим словима и јасног пиктограма. Ликовност лежи у целокупном процесу трансформације. (Намеће ми се овде једно поређење: уколико сте гледали филм „Људи-мачке“, сагласићете се са тим и да је Настасја Кински лепа жена, као што је и црни пантер лепа животиња. Међутим, у тренуцима преображаја из једног бића у друго појављује се наказа које је у исто време и жена и пантер.)

На крају, суд о овом, па и о сваком ликовном делу, правом или самозваном, биће донесен у складу са начелом по коме једна слика говори више од хиљаду речи.

„Ћирилични“ пиктограми као дидактичко средство

Најкраће речено, пиктограми настају уочавањем сличности и сажимањем, односно, апстраховањем. С обзиром на то да је овде реч о једном од најважнијих когнитивних процеса, о оном „егзекутивном“, пиктограми су веома применљиви у дидактичке сврхе. Учећи да цртају, деца се интуитивно служе неком врстом пиктограма. Усудио бих се да кажем да је за већину пиктограма један од критеријума успешности управо тај: јесу ли препознатљиви од стране деце предшколског узраста. (За већину овде представљених цртежа претпостављам да би „прошли“ на том тесту. „Џезва“ је проблематична јер има наговештену трећу димензију и то на начин који би могао да буде збуњујућ за младе посматраче. „Фен“ је једноставан, али представљен је модел од пре пола века, тако да и он има проблем са препознатљивошћу од стране малишана. „Змај“ има помало „птицолику“ главу, што би могла да буде његова слабост.)

Уколико би ови пиктограми нашли своју примену у неком дидактичком и интерактивном процесу, он би, свакако, подразумевао децу која су већ усвојила штампана ћирилична слова. У том процесу би се стимулисале когнитивне способности, као и графомоторичке вештине и креативност.

Један од начина презентације ових пиктограма, онај у коме су деца искључиво посматрачи, састојао би се у томе да им се прикажу већ поменуте анимације. (Појављивање и кретање линија личило би на такозвани „успорени филм“ – да би деца могла лакше да уоче све трансформације). Претпостављам да би ово било подстицајно за понеког од њих да се и сам креативно изрази.

Други начин, с обзиром на то да није реч о анимацији, није ни толико примамљив на први поглед, али укључује интерактивност. Он би се састојао од следећих корака:

  1. Деца посматрају и препознају објекат или биће које је представљено конкретним пиктограмом. Пиктограм је једнобојан: тамне линије на светлој подлози, или обрнуто. (Слика 1);
  1. Деца „слободном руком“ покушавају да што тачније прецртају дати пиктограм;
  1. Деца препознају конкретна, више или мање изобличена, ћирилична слова од којих је дати пиктограм сачињен. На пиктограму који је одштампан на сивој подлози и који се састоји од белих линија, деца боје свако слово другачијом бојом. (Слика 2);
  1. На крају, деца покушавају да напишу, односно, „нацртају“ реч која означава објекат или биће представљено пиктограмом и то тако што редом прецртавају слова која су претходно означила одређеном бојом. Притом би требало да занемаре пропорције које та слова имају у пиктограму. Требало би да прилагоде величину словâ тако да „нацртана“ реч изгледала што уједначеније, што значи да би слова у речи требало да буду отприлике исте висине. (Слика 3). Подешавање пропорција словâ може се извести и у два корака: у првом се слова прецртају тако да задрже своје пропорције које су имала у пиктограму, а тек у другом се слова „уједначују“.

Слика 1
Слика 2
Слика 3

Када је реч о пиктограмима у којима се линије словâ преклапају, као што је то случај са пиктограмом „СЛОН“ (Слика 4), делови линија обоје се мешавином двеју или трију боја, у зависности од тога колико слова деле заједничку линију. У поменутом случају, преклапају се слова „Л“ и „Н“, и тај део линије обојен је мешавином бојâ ових слова. Деца испрва не морају да се усредсређују на мешање боја, већ, једноставно, заједнички део линије који су уочили прелазе саваком од боја које се ту преклапају.


Слика 4

Аутор: Дамир Малешев

*Текст наменски није пресловљен на латинично писмо да би тема била што веродостојније приказана.

Related posts

Leave a Comment