Dok sam ulazila u salu Akademije 28, primetila sam retro postavljenu scenu koja nije mogla a da mi ne zapadne za oko: stare lampe, krevet, veliko ogledalo, kuhinjski sto, noćni stočić, knjige, ploče. Znala sam da je reč o četiri nelinearno isprepletene priče i već tada me je zanimalo na koji način će se to odigrati.
Moram da ti kažem nešto: Umirem. Volim te. Ubiću se. Prevarila sam te.
Četiri stereotipne rečenice koje publiku uvode in medias res, dakle pravo u centar zbivanja, čine da prvo mišljenje o komadu bude podsmešljivo, sa blagim primesama kolutanja očiju u smislu ,,ovo čusmo nebrojeno puta”. Međutim, dolazeći do zapleta postepeno počne da se gubi to osećanje i nadvladava radoznalost za daljim dešavanjima. Dobra zamisao da glumci koji u datom trenutku ne izgovaraju replike budu zamrznuti, odnosno ukipljeni, čini scenu živom u svakom trenutku, jer sa smenjivanjem glumaca koji izgovaraju replike, menjaju se i svetlosni efekti, koji, međutim, u ovom repriznom izvođenju nisu bili vremenski usklađeni.
Problemi sa tehnikom su vidljivi, te tako ni zvučni efekti nisu dosledno ispratili glumce na sceni, kao ni vremensko usklađivanje pesama. No, uprkos tome, neosporna je ubedljivost glumaca, koja se odražavala kroz elemente epskog teatra, odnosno, direktnog obraćanja publici u jednom delu, kao i izvođenje pesme Doli Parton – Žolin (Dolly Parton – Jolene) jedne od glumica na kraju komada. Likovi su obični ljudi, sa običnim problemima, ali neobično spojeni i povezani. Nelienarni tok radnje ima za cilj da pomalo zbuni publiku, jer se smenjuje retrospektivnost sa tipičnim perfektom, te nismo sigurni u kom se tačno trenutku radnja odigrava, što svakako čini komad zanimljivim.
No, ipak, postavlja se pitanje samom scenaristi – da li je stereotipnost i predvidivost teksta bila namerna ili je to samo splet slučajno zanetih okolnosti? Još jednu manu predstavlja disbalans težišta scene koje je prevashodno bilo na levoj strani, te tako desnu stranu scene ostavlja ogoljenom.
Dve Aleksandre su učinile da publika poveruje u sintezu lika, kao i svaki dramski momenat Nikole i ogledala, Tamare i Zorana, Gorana i Aleksandre, kao i Nikole sa samim sobom, čineći svaki glavni lik jednakim, što se svakako uzima kao pohvalna, pozitivna instanca čitavog komada. Zamerku, međutim, nalazim u neskladu kostima sa vremenskim ambijentom, no to je sasvim ispravljivo za buduća izvođenja.
Rasplet komada je najjači momenat, obojen uzburkanim emocijama koje se brzo smenjuju, pa iako je predstava neprofesionalno kasnila petnaest minuta, zaista u budućnosti možemo govoriti o profesionalnim amaterima i njihovom afirmacijom u svetu pozorišta, jer ovakav glumački i rediteljski talenat ne može ostati neprimećen i uprkos tehničkim greškama, za koje možda i nisu krivi sami glumci, te se istinski radujem svakom narednom izvođenju pozorišnih komada ovog teatra pod nazivom ,,Ulica”.
Autorka: Jovana Dragišić aka Margarita Nikolajevna
Foto-izvor: Teatar „Ulica“
