„Nemanjići“: Dok Raška piški – Serija iz nužde

Stefan se smrzava na snežnoj vetrometini, Vukan traži izgubljenog brata, narod gladuje, freskopisci više ne znaju kog vladara da slikaju a kojeg da brišu, Hilandar je pod latinskom opsadom, zemljom haraju sumnjivi bogumili i krvožedni krstaši… a Raška nonšalantno ide da piški!

Ali, o Raškinom nedoličnom i nelogičnom ponašanju biće reči na kraju, nakon što se pozabavimo važnijim stvarima…

Nemanjići – rađanje kraljevine bio je serijal u kome smo videli i čuli bukvalno sve, od fizioloških potreba do biblijskih čudesa – a da zapravo nije rečeno ništa… ili bar nije rečeno mnogo toga u odnosu na prvobitna očekivanja.

Možda su i očekivanja bila preterana, ali za to su krivi produkcija i marketing, koji su najavljivali i obećavali nešto spektakularno i dosad neviđeno.

Sem toga, Radio-televizija Srbije sama je odlučila da emituje pilot-epizodu, čime je automatski dala puno pravo gledaocima da se umešaju i bukvalno nateraju režiju na – premontiravanje! A čim su montažeri isekli poklič „Za krst časni i slobodu zlatnu“, čim su izbrisali scenu u kojoj deca (pa svejedno što su to deca jednog vladara) o političkim prilikama govore kao da su i sami već vladari – time su kreatori serije faktički potvrdili i prihvatili negativne kritike, te svakom gledaocu još jednom dozvolili da bude recenzent.

Ili je možda sve to namerno urađeno, čak i tolike greške i banalne scene, samo da bi gledaocima bilo interesantno i da bi komentarisali epizodu dok se još nije ni završila. Jer i negativni komentari iziskuju pažljivo gledanje, tako da rejting raste čak i u tom slučaju… Ako je to u pitanju, onda tek nema opravdanja što je javni servis iskoristio nacionalnu tematiku samo da bi se mogao pohvaliti velikim brojem gledalaca! Lakše je opravdati mahinalne greške nego namerne provokacije u jednoj ovakvoj seriji, ali šta je tu je, videli smo šta smo videli…

Da se najpre prisetimo najtužnijih momenata, koji zapravo nemaju nikakve suštinske veze sa samom radnjom, ali ipak se nije moglo ostati ravnodušnim kad su se na ekranu pojavili Nebojša Glogovac, Bogoljub Mitić Đoša, na kraju i Toma Kuruzović, a čak se verovalo da bi Glogovac mogao posthumno spasti celu seriju svojom kvalitetnom glumom – ali to je tako delovalo samo na prvi pogled, a dešavalo se samo u pojedinim scenama. (Čini se da je i Mladen Nelević počeo mnogo bolje da igra Stefana Nemanju od onih epizoda kad su mlade glumce zamenili Glogovac i Ćetković u ulogama Nemanjinih sinova Vukana i Stefana, jer jedan glumac sigurno bolje glumi kad ima dostojne partnere na snimanju.)

Ključna scena serije, sukob Vukana i Stefana, što je trebalo prikazati kao epski sudar titana, ispala je kao neka usputna tuča dveju varvarskih bandi, a ništa bolje nisu prošle ni scene Nemanjinih osvajanja: štaviše, kad Nemanja i ostale vojskovođe viču vojnicima koji grad treba da napadnu, čini se kao da igraju video-igricu ili riziko, a ne da direktno učestvuju u bitkama.

Kad smo već kod Nemanjinih saboraca, ne možemo a da se ne setimo metuzalemske ličnosti Adama, ličnosti koja se graniči sa fantastikom, jer ovaj ratnik je u punoj snazi čak i u trenutku pogibije, premda bi trebalo da bude vršnjak Stefana Nemanje, koji je preminuo u osamdeset i šestoj godini života. Sem toga, teško da bi jedan vojnik tada nosio biblijsko ime, pa je u tom pogledu logičnije da se neko zove Prosigoj, koliko god zvučalo smešno.

Mora se priznati da je serija Nemanjići bukvalno uvela izraz „pričvrljiti“ u moderni srpski rečnik, a i što je bilo lažnog moralisanja kako je neprikladno tako nešto reći budućem svetitelju, tim je kritičarima scenarista Gordan Mihić odgovorio činjenicom da Prosigoj, naravno, nije ni mogao znati da razgovara sa budućim Svetim Savom – mada opet ostaje pitanje da li bi jedan učitelj smeo tako nešto reći županovom sinu, pa makar i u najboljoj nameri.

Mnogo se očekivalo i od Dragana Mićanovića u ulozi Save, ali u svojim prvim scenama on je izgledao više kao dekoracija: ili se samo pojavljivao smerno gledajući šta se oko njega dešava, ili je samo ponavljao jednu te istu frazu bez ikakvog izgleda da bilo šta promeni i nastupi kao odlučan čovek (a istorijski Sveti Sava bio je čovek od akcije, jer da nije, ne bi ga istorija ni pamtila). Tek u poslednjim epizodama, Sava počinje ozbiljno da dela i da radi na važnim državnim poslovima, što će najzad i rezultirati dobijanjem crkvene autokefalnosti od strane nikejskog cara. Uzgred budi rečeno, Nikejsko carstvo smatralo se legitimnim naslednikom Vizantijskog carstva za vreme latinske okupacije Carigrada, a samostalna Srpska arhiepiskopija nikad ne bi bila moguća da nikejski car i vaseljenski patrijarh nisu želeli da umanje značaj Ohridske arhiepiskopije, pa su stoga iz nje rado izdvojili srpske episkopije. Dakle, i tada su politika i interesi (kratkoročni ili dugoročni) bili najpresudniji, pa se ne treba ljutiti što smo na ekranu gledali političare Nemanju, Stefana i Savu, a ne smerne svetitelje koji u rukama drže makete svojih crkava.

Kada je reč o Vizantiji, moglo se primetiti da su na mapi Balkana, koja se povremeno pojavljivala radi lakše preglednosti, bila zastupljena dva termina: Vizantija i Romejsko carstvo. Ovaj drugi termin se, ustvari, jedini i koristio u vreme kad se radnja dešava, dok je geografski pojam Vizantija uveden tek dva-tri stoleća nakon osmanskog osvajanja Konstantinopolja. Ipak, savremenom gledaocu ne bi bilo najjasnije kad bi se govorilo samo Romejsko cartvo, kad bi se ondašnji Grci nazivali Romejima, a njihov vladar romejski car ili, preciznije, vasilevs – tako da je donekle opravdano što se koristi i moderna terminologija, bez obzira na sve teorije zavere o smišljenom uvođenju ovih naziva radi katoličke diskreditacije Romejskog carstva i ideološkog udaljavanja Carigrada od antičkog Rima.

Istorijske prilike u Vizantiji, a ni u ostalim balkanskim zemljama, mora se priznati da nisu bile baš zahvalne za scenario, jer gotovo u svakoj epizodi moralo je dolaziti do novih dinastičkih i sličnih prevrata, tako da nije ni bilo lako pratiti koji je vladar kad na tronu.

Ipak, svi su upamtili Manojla Komnina u tumačenju Meta Jovanovskog, kome je izgovor srpskog jezika bio pod jakim uticajem makedonskog. (Inače, i nikejskog cara Teodora igrao je Makedonac – Zafir Hadžimanov.) Neko bi mogao pomisliti da je Manojlo zaista govorio srpski na taj način, međutim, to što u seriji svi govore srpski, ne znači da je bilo baš tako, nego su scenarista Gordan Mihić i reditelj Marko Marinković odabrali taj način komunikacije između likova najverovatnije da bi izbegli jednu vavilonsku mešavinu. Naime, kad bi u seriji svaka istorijska ličnost govorila jezikom kojim je zaista govorila, onda bi tu bilo i grčkog, i italijanskog, i latinskog, i mađarskog, i nemačkog, i bugarskog, a i sami srpski vladari više bi govorili grčki nego srpski. Sa druge strane, kad je već odabran ovakav način komunikacije, onda bi svako trebalo perfektno da govori srpski, bez pogrešnog akcenta i uticaja drugog jezika, a pogotovu ne onog jezika kojim dotični istorijski lik nikako nije mogao govoriti.

Sa ovim u vezi je i jedna žalosna činjenica – i to žalosna na opštem planu. Glumac Marko Nikolić izjavio je kako mu je bilo ponuđeno da uradi nadsinhronizaciju za Manojla Komnina, pošto je valjda i reditelju bilo jasno koliko je Jovanovski imao problema sa ispravnim izgovorom srpskog jezika. Nikolić je, razumljivo, odbio to da učini, uvređen što mu je tako nešto uopšte i bilo ponuđeno. Možda je upravo ovaj momenat najbitniji u celoj priči, jer oslikava svu ozbiljnost i neozbiljnost najskupljeg projekta u istoriji srpske televizije.

Ni ostali vladari u seriji nisu prikazani najsrećnije, pa tako Kulin ban u tumačenju Dubravka Jovanovića uopšte ne liči na mudrog političara, kako su pokušali da ga predstave, nego na običnog prevrtljivca kome ne treba verovati ni kad Stefana pet puta oslovi sa „Rođače!“ (Vojin Ćetković se tako na trenutak našao u ponovljenoj ulozi iz serije Moj rođak sa sela), dok će bugarski car Kalojan (Kalo-Jovan) Asen, kojeg je odigrao Dimitrije Ilić, ostati upamćen zahvaljujući sočnim psovkama i poštapalici „Snajke“.

Jezik i govor bili su predmet ismevanja već od prvih scena prve epizode, mogli su se čuti i prepoznatljivi turcizmi kojih sigurno u srpskom jeziku nije bilo pre XV veka (ako se već nije moglo bez izraza „hajde“, sigurno se moglo bez glagola „uhapsiti“), zatim slavenizmi ruske redakcije koji su se kod Srba odomaćili tek u XVIII stoleću („vo vjeki vjekov“), pa čak i izrazi koje ni savremeni srpski standard ne trpi („antizapadni“, „čak-štaviše“), a parao je uši i dorćolski naglasak mladih glumaca… I pored činjenice da je jezik morao biti razumljiv savremenim gledaocima, za ovakve propuste teško je naći opravdanja. Da se lako može razumeti srpski jezik bez turcizama i neologizama, dokaz je pripovedanje Vojina Ćetkovića, gde je svečani stil – preuzet iz knjiga Stefana Prvovenčanog – zadržan i nakon prevoda na savremeni srpski jezik. Zbog toga još nelogičnije deluje da u seriji svi govore manje-više na isti način, i vladari, i kaluđeri, i vojnici, i kmetovi, pa još ispada kao da onaj Stefan koji pripoveda nije isti Stefan kojeg gledamo, jer im se stil govora dijametralno razlikuje.

Inače je Stefanovo pripovedanje ubačeno nakon premontiravanja, verovatno da bi se gledaoci lakše snašli u vojno-političkim zavrzlamama srednjovekovnog Balkana, pa iako su kreatori serije izričito tvrdili kako Nemanjići nisu „istorijska čitanka“, upravo je naracija Vojina Ćetkovića približila igranu seriju dokumentarcu ili bar igrano-dokumentarnom programu.

Mogli smo u Stefanovom pripovedanju zapaziti i izraz „Leta Gospodnjega“ koji se obično vezuje za srednji vek, ali dovoljno je istorijskih podataka koji kazuju da su se u srednjovekovnoj Srbiji godine računale „od nastanka sveta“ (prema Svetom pismu), a ne od rođenja Isusa Hrista, tako da je pomenuti izraz, iako je iskorišćen radi boljeg dočaravanja epohe, ustvari – anahronizam.

Više je nego očigledno da je serija pokušala približiti vreme Nemanje i Stefana Prvovenčanog modernom gledaocu, i to ne samo preko govora i ponašanja samih likova, nego i preko političkih „kombinacija“ koje lako mogu podsetiti na savremenu dnevnu politiku, pa i preko životne filozofije pojedinih junaka priče.

Tako je tekst koji izgovara Bogoljub Mitić Đoša, u ulozi ogorčenog ugljara, mnogo više razmišljanje jednog zabrinutog roditelja XXI veka nego što je moglo biti razmišljanje srednjovekovnog kmeta – mada, istini za volju, ne znamo mnogo o životu nižih društvenih slojeva dotične epohe, tako da su dopuštena nagađanja šta su pripadnici tog sloja mogli misliti o ratovima koji su često bili plod vladarevog najobičnijeg hira. (Ipak, ugljarev sin Bogdan, mlada usijana glava, postaje desna ruka Stefana Prvovenčanog, ali se – gle čuda i još jedne nelogične scene! – uspava kad treba da čuva svog gospodara, pa Stefan ne bude laka meta samo zato što su Vukanovi vojnici iznenada promenili stranu!)

Teško je i zamisliti, a kamoli na pravi način dočarati, izgled i život običnih ljudi u srednjovekovnoj Srbiji a da se ne ode u jednu od dve krajnosti: ili da srednjovekovni seljak ispadne previše karikiran, ili previše idealizovan. U slučaju Nemanjića, uglavnom smo videli karikature, tako da serija u tim momentima nije podsećala ni na Igru prestola (kako se od početka mislilo da će biti), ni na Monti Pajton (kako je zaista delovalo u prvim epizodama), nego na francuski filmski serijal Posetioci.

Karakteristično je da su i dva freskopisca prikazana kao neki savremeni otkačeni umetnici, pa se u tome preteralo i ispali su kao idioti, a sigurno je da takve ličnosti nisu mogle oslikati brojne srpske manastire, nego su to bili školovani i vrlo trezveni majstori – premda su sigurno slikali onako kako je u datom momentu bilo politički podobno. (Inače, zašto Vukan prolazi baš pored one crkve gde obitavaju blentavi slikari, kad nema logike da ide tim putem – zar samo zbog toga da bi mladi slikar iznova brisao Stefanov portret? Sve i da je ta scena, makar i na silu, ispala smešna, opet je apsurdna.)

Serija se pomalo poigrala i sa predrasudama moderne publike, tako da se scena u kojoj Nemanjina žena Ana opominje svoju decu da ne jedu prstima nego viljuškama može razumeti kao provociranje gledalaca, da se na trenutak sete famozne tvrdnje kako se na srpskom dvoru jelo viljuškama mnogo ranije nego na dvorovima zapadne Evrope. Moguće je da čak i naziv osme epizode – „Kod Kulina bana“ – parodira čuvenu izreku „od Kulina bana“, pa konačno možemo videti kad je bila ta epoha koja se, u srpskoj varijanti, smatra prepotopskom!

Možda bi se i anahrona scena zamonašenja Rastka Nemanjića pod ikonom Svetoga Save mogla protumačiti kao neka referenca i svojevrsno istorijsko vraćanje duga tvorcu samostalne Srpske crkve (kako se to filmskim jezikom kaže: referenca) – no, pre će biti da se radi o klasičnoj grešci.

Da li je, ipak, bilo nečeg lepog u Nemanjićima – ili će serija ostati upamćena samo kao jedan megalomanski pokušaj i promašaj nacionalne televizije?

Ima tu i tamo lepih, pa i prelepih scena, baš se poslednja epizoda završava jednim idiličnim pejzažom, pa uprkos tome što se u daljini nazire sahrana kralja Stefana Prvovenčanog, oseća se izvesna svečanost, nacionalni polet i sjajna budućnost srpskog kraljevstva.

Kostimi su takođe odlično napravljeni, što je ogromna zasluga Stefana Savkovića, a čak da ima grešaka u nekim detaljima, prosečan gledalac to ne može zapaziti.

Najzad, ne treba posebno naglašavati da je muzika besprekorna, kompozicija Dragoljuba Ilića i glas Divne Ljubojević ostavljaju bez daha, ali – da li je baš ovakva muzika prikladna za seriju (koja treba da bude) epskog karaktera i da slavi nacionalnu istoriju, a ne da bude božićni specijal niti, na primer, dokumentarac o gradnji Studenice.

Kad smo već kod Studenice, da se još jednom setimo njenog ktitora Stefana Nemanje, koji je očigledno bio dosta stariji od svoje supruge Ane, ali u trenutku smrti Ane, koja je tada monahinja Anastasija, vidimo jedan flashback gde su Nemanja i Ana prikazani dok mladi, zaljubljeni i radosni uživaju na kiši. Scena jeste lepa, ali potpuno nelogična, jer Nemanja i Ana nisu mogli biti u istom starosnom dobu kad su se upoznali, pa je teško pretpostaviti da su doživeli neku mladalačku romansu.

Ipak je potresna i dobro koncipirana scena Anine smrti (bolje nego scena Nemanjine smrti, mada bi trebalo da bude obrnuto, jer je poslednje Nemanjine časove opisao lično njegov sin Sava), može se reći da je Glogovčeva gluma i tu doprinela kvalitetu celog ambijenta, ali da ne govorimo samo o umiranju, nego da se osvrnemo i na rađanja: elem, Nada Šargin je odlično odglumila Raškin porođaj, mnogo bolje nego što je, u istoj epizodi, Sloboda Mićalović odglumila kako Ana Dandolo rađa Uroša. Kao da je i reditelj, stavivši oba porođaja u istu epizodu, hteo pružiti gledaocima mogućnost da prepoznaju koja je glumica bolja u datoj situaciji.

Inače je Nada Šargin odlično odigrala svoju ulogu, te je neistorijski lik Raške dovela na jedan viši nivo, mada je Raškina beba od Nemanjića donekle napravila sapunicu (vanbračno i izgubljeno dete koje će možda u budućnosti tražiti presto), no verovatno se time htela stvoriti neizvesnost pred drugu sezonu koja je već najavljena, a da ne govorimo što postoje i drugi momenti koji prizivaju nastavak serijala, poput scene Radoslavljevog krunisanja i opaske jednog velikaša da bi srpska kruna bolje stajala na Vladislavljevoj glavi – a iz istorije se zna kakve će tek smene na srpskom tronu uslediti.

Ali, mnogo važnije od Radoslavljevog, bilo je Stefanovo krunisanje, a neki su istroričari i ranije upozoravali da bi scenario bio čist istorijski falsifikat ukoliko bude prikazano da je Stefan krunisan 1217. od strane papskog izaslanika. Istoričari se, naime, ne mogu usaglasiti da li je Stefan krunisan papskom krunom 1217, ili je ipak Sava krunisao brata tek pet godina docnije, ili su možda bila dva krunisanja. Mihić i Marinković su se odlučili za kompromis, dakle za dva krunisanja: prvo se moralo desiti iz političkih razloga, a drugo iz duhovnih, pa je i vuk sit i ovce na broju – papska kruna je stigla u Srbiju, ali Stefanovi podanici ipak ostaju pravoslavci i pod Savinim duhovnim vođstvom. Donekle je kompromis tražen i kad su u pitanju Savina čudesa, tako da ih možemo shvatiti i kao sasvim slučajno uslišenje monahovih molitvi, ali i kao dela pravog čudotvorca.

Serija Nemanjići bila je, ustvari, pokušaj da se i srednjovekovni vladari, koje jedino znamo sa fresaka i iz narodne poezije, prikažu kao ljudi od krvi i mesa, koji imaju sasvim jednostavne potrebe, od hrane, preko političkih ambicija i seksa, do vršenja nužde.

I da se na kraju pozabavimo scenom koja je sve gledaoce ostavila bez daha, jer nakon što su očekivali otmicu Raške od strane krstaške horde, možda čak i od nekog krilatog zmaja iz pećine – Raška se nonšalantno pojavljuje i još se čudi što se Stefan toliko brine za nju, kad je samo skoknula da izvrši nuždu, pa mu još i odgovara tako kao da ga prekoreva što je uopšte pitao gde je bila.

Ima li, međutim, u toj sceni bilo kakve logike?

Može se razumeti da se reditelj malo poigrao sa znatiželjom gledalaca, pa sedmu epizodu završio u punoj neizvesnosti, a onda, na početku osme epizode, situaciju razrešio na neverovatno banalan (ali, dakako, neočekivan) način – neka sve to bude opravdano, ali ne može se naći bilo kakva logika za sâm koncept scene, a kamoli za Raškino obraćanje Stefanu.

Prvo. Valjda bi Raška i sama rekla Stefanu da će se skloniti iza neke jelke kako bi izvršila nuždu, a ne bi tek tako skrenula sa puta, i sama rizikujući da je neko napadne dok se Stefan udaljava.

Drugo. Valjda bi Stefan čuo kad Raška skrene s puta ili bi je video krajičkom oka.

Treće. Sve i da Stefan nije video kad je Raška skrenula s puta, valjda bi Raška čula kad je Stefan doziva, jer nije otišla na drugu planinu, nego tu iza prve jelke, a Stefan se bukvalno drao, i to se drao toliko jako da ga je mogao čuti i Vukan u Rasu.

Četvrto. Valjda Raška ne bi svom, takoreći obožavanom polubožanstvu, rekla „čoveče“. Ne radi se o tome da je „čoveče“ previše moderno (dorćolski ili zemunski, svejedno), nego je malo verovatno da bi Raška, koja je ceo život zaljubljena u Stefana a snebiva se da legne s njim u krevet čak i kad je on predstavi kao svoju buduću ženu – malo je verovatno da bi mu odbrusila rečju „čoveče“, kao da hoće da kaže: „budalo, zašto me pitaš gluposti“.

Dakle, nije problem što je Raška išla da vrši nuždu, nego su problem stil i intonacija pomoću kojih je svoje odsustvo objasnila!

Raškino objašnjenje moglo bi biti metafora cele serije, jer dok je publika očekivala nacionalnu epopeju, sve je ispalo tako kao da je snimljeno tek da bude snimljeno, iz neke potrebe i nužde, jer do sada nismo ni imali igranu seriju o dinastiji Nemanjić.

A ako je već bilo iz nužde – valjda je sada, nakon što se serija (ili bar njena prva sezona) završila, svima lakše, iz ovog ili onog razloga.

 

Autor: Dušan Milijić

Foto-izvor: Zvanična Facebook stranica serije „Nemanjići – rađanje kraljevine“; Youtube screenshot

Related posts

Leave a Comment