Autošovinizam kao odbrana od estradnog patriotizma

Povodom predstave Suze i biseri

Pre dve godine, na niškom URBAN FEST-u, neformalna grupa „Pera Detlić“ iz Kuršumlije izvela je predstavu Suze i biseri s jasnim ciljem da se beskompromiso ukaže na sve prisutniji šund i neukus koji prete da razore pravu kulturu i umetnost. Predstava s takvom idejom itekako je dobrodošla, ali u ovom slučaju mnogo je važnije na koji su to način reditelj i glumci pokazali publici šta je tačno šund a šta prava kultura i kako razgraničiti ta dva pojma. Sve i da su imali najbolju nameru, kreatori predstave su, distancirajući se od estrade, ratnohušhačkih parola i novokomponovanih patriotskih pesama, otišli u jednu drugu krajnost: u autošovinizam i u ruženje sopstvene tradicije i istorije.

Reditelj Zoran Cvetković pošao je od drame Karolina Nojber Nebojše Romčevića, ali je ceo zaplet „posrbio“, likovima dao domaća imena (Karolina Nojber postala je Karolina Novaković), radnju smestio u vreme bratoubilačkih ratova „na ovim prostorima“, čak je uveo i neke stvarne ličnosti, poput Jovana Ćirilova, a donekle je i estradni komičar „Gedža“, odeven u srpsku narodnu nošnju, zasnovan na stvarnim „kursadžijama“ i „šoumenima“ koji stiču bogatstvo tako što zanesenim masama pričaju nacionalističke viceve.

Prva, i možda osnovna greška desila se i pre nego što je počela predstava, jer se glavna glumica obratila direktno publici rečima da Suze i biseri predstavljaju bunt protiv šunda. Nije baš poželjno da se ovako eksplicitno ukazuje na poentu predstave. Uvek je bolje pustiti publiku da sama prepozna ideju koju delo sa sobom nosi i da gledaoci sami shvate šta je pozitivno a šta negativno, da sami uvide šta je avangarda a šta običan kičeraj. Ako glumci svojom igrom ne umeju to da dočaraju, onda nikakav govor uoči izvođenja ne može pomoći.

Maltene na samom početku vidimo šta će tokom cele predstave biti zaštitni znak šunda: biće to srpska šajkača, koja će na kraju „ukrasiti“ i Karolininu glavu, čime će ova dotada nepokolebljiva glumica podleći zakonima estrade i shvatanjima širih masa. Tako nam se nudi jedna crno-bela i nepomirljiva podela: na jednoj strani srpska narodna nošnja i uopšte srpska tradicija kao oličenje polupismenih „gedža“, dok na drugoj strani imamo moderne pozorišne tendencije isključivo zasnovane na internacionalizmu, pacifizmu i kosmopolitizmu. Kao da se današnji teatar ne može zasnivati na domaćoj tradiciji i nacionalnoj istoriji, a da se pritom izdigne na nivo mnogo viši od nacionalizma! Naravno da može, koliko je samo takvih predstava radio i sâm Jovan Ćirilov – da spomenemo njega kad su kreatori predstave već uzeli njegovu ličnost za simbol srpskog teatra.

Sigurno je da reditelju ipak nije bio cilj kritika srpske šajkače, odnosno srpskog folklora, nego kritika šajkače kao sredstva koje su, u vidu paravana, preuzeli i iza njega se sakrili izvođači novokomponovanih nacionalističkih pesama, ratni huškači i profiteri, sve brojniji neofašisti, pa i razne „kursadžije“ koje svojim „urnebesnim komedijama“ stiču ogromnu popularnost. Međutim, udarivši na takav, lažni i licemerni, takoreći estradni patriotizam, autori predstave nesvesno su, bez ikakve (vidljive) ograde, udarili i na pravi patriotizam i izvornu srpsku tradiciju, izvrgli su ruglu narodnu nošnju, ocrnili ne samo srpsku šajkaču nego i srpsko selo uopšte, kao da su „gedže“ i cirkuzanti jedini pravi predstavnici ruralne sredine. Čak je i reč „gedža“ dobila potpuno negativno značenje, jer simboliše nešto negativno, pogrdno, zaostalo, mada je nekada to bio izraz za bistrog, izdržljivog, vrednog, marljivog, promućurnog, pa i prkosnog seoskog domaćina.

Za sve postoji razlog u stvarnom životu. Mnogim modernim umetnicima patriotizam je postao ne samo otrcan, nego i ogavan, jer oni na pomen tog izraza vide prvenstveno kič i šund, prvo im na pamet padnu estradne zvezde sa šajkačom i opancima, odmah se sete ratnih huškača koji svojim govorima stiču popularnost kod povodiljve i krvožedne mase. Međutim, stvari su otišle mnogo dalje, pa je opravdano gađenje prema lažnom patriotizmu prešlo u neopravdanu mržnju prema sopstvenoj istoriji, a distanciranje od pobesnele rulje – u mržnju prema sopstvenom narodu kao celini, najzad i u mržnju prema otadžbini, sada pod plaštom kosmopolitizma i navodne politike pomirenja.

Umetnici i jesu i nisu krivi za taj svoj stav, jer sa jedne strane opijena masa zaista nastupa u ime cele države, neprestano ističući nacionalne simbole i neprestano pevajući pesme za koje ističe da su izvorne patriotske. Sa druge strane, umetnik je ipak dužan da shvati kako otadžbinu ne čine samo ratnohuškačke parole, a da podivljala rulja nije jedini niti većinski predstavnik nacije. Niko ne može umetniku narediti da obavezno peva rodoljubive pesme, da drži govore o patriotizmu niti da svoje predstave obavezno zasniva na tradicionalnim vrednostima, ali mu u dužnost ide, kao osobi koja svojim stvaralaštvom treba da ovaj svet promeni nabolje, razlikovanje pravog patriotizma od licemerne demagogije. Dužnost umetnika je da, ako već kritikuje estradni patriotizam i šovinizam, kao svetlu tačku istakne izvorno i iskreno rodoljublje, a ne da sklizne u autošovinizam ili čak u ruganje sredini iz koje, na neki način, svi potičemo.

Ideja predstave Suze i biseri značajna je i svakako plemenita, ali sredstvo za njeno ostvarenje nije baš najsrećnije izabrano, jer gledaoci mogu na dva potpuno dijametralna načina razumeti poruku a da pritom oba zaključka budu pogubna. Jednom delu publike srpska će se šajkača nakon ovoga definitivno ogaditi i postati zaštitni znak tupavih i primitivnih „gedža“, dok će drugi deo publike u ismevanju srpskog folklora „prozreti“ još jednu svesnu i dobro smišljenu „antisrpsku propagandu“ poteklu verovatno od nevladinih organizacija. Verujemo, međutim, da će biti i onih trećih, koji će razumeti da je ovo (trebalo da bude) oštra kritika masovnog iskorišćavanja tradicije i patriotizma u cilju jeftinog humora i huškanja na međunacionalnu netrpeljivost. Ipak, i da pažljivi gledaoci shvate koja je bila prvobitna namera kreatorâ predstave Suze i biseri, to opet nije opravdanje za reditelja i glumce što su, metaforično rečeno, u želji da iz korita izbace prljavu vodu, zajedno sa njom izbacili i dete.

 

Autor: Dušan Milijič

Foto-izvor: toplickevesti.com

Related posts

Leave a Comment