Milan Rakić – pesnik, diplomata, gospodin

Pesniku Milanu Rakiću prilazimo sa dubokim poštovanjem.

Bio je to u srpskom pesništvu prvi pravi pesimista (prema ondašnjem shvatanju), pesnik i gospodin s pedigreom, iskreni rodoljub, uspešan diplomata…

Uveo je pesimizam u srpsku poeziju, da bi samo nekoliko godina docnije ispevao poletne stihove o „silnim oklopnicima“ kako bi svoje „prelazno pokolenje“ pripremio za „poslednji boj“.

Napisao je pedesetak pesama.

I to je sve. Ni jedan jedini spev, ni jedna drama, ni jedna pripovetka, a kamoli roman!

I dok se za većinu srpskih pesnika može slobodno reći da su bili „književnici“ – jer su, pored pesama, ostavljali za sobom i drame, pripovetke, romane, često i putopise, kritike, eseje – za Rakića se mora kazati da je prvenstveno bio „pesnik“, ali to se mora izgovoriti tako da ne zvuči pežorativno, nego naprotiv – uzvišeno.

Ako želimo nešto da dodamo toj odrednici, možemo samo još samo reći da je bio i diplomata.

I gospodin.

Gospodin Milan Rakić, pesnik i diplomata.

Potomak beogradske inteligencije. Otac Mita Rakić, poznati prevodilac Igoovih „Jadnika“, a deda po majci Milan Đ. Milićević, čuveni istoričar i etnolog.

Rakićev pesnički opus, iako i sabran staje u jednu malu zbirku, ide u sam vrh celokupne srpske poezije. Nije to u srpskoj književnosti čest slučaj. Naprotiv, mnogo je više onih pesnika kod kojih kvalitet stoji daleko ispod kvantiteta (nekima vrede dve ili tri pesme, a napisali su ih na stotine).

Rakićev rodoljubivi ciklus „Na Kosovu“, iako sačinjen od svega sedam pesama, baš kao takav, jedinstven i neraskidiv, ide u najviše domete srpskog rodoljubivog pesništva. Nije bez značaja činjenica da te pesme nastaju u onom periodu kada rodoljubiva lirika ne postoji kao žanr za sebe (kako je to primetio Bogdan Popović u Predgovoru „Antologiji novije srpske lirike“ iz 1911). Iz prohujale epohe romantizma, kada je rodoljubiva lirika bila negovana kao nešto najvrednije, čak i najbolji izlivi patriotizma jedva da se mogu meriti sa glasovitim Rakićevim stihovima. Sedam Rakićevih pesama u jednom je dahu nadmašilo hiljade stihova Stevana Kaćanskog, Vladimira Vasića, Jovana Đorđevića… Svi su oni bili slavni i cenjeni u svom vremenu, a Rakić je zadobio slavu za navek.

Nekako u vreme kad se Rakić bude posvetio diplomatskom radu (na štetu pesničkog rada), u srpskoj književnosti javlja se Momčilo Nastasijević, čiji pesnički opus takođe neće biti obiman, ali će i kao takav u celini predstavljati jedne od najviših dometa u srpskom pesništvu. Zato nam se ne čini  neumesnim da napravimo paralelu između Rakića i Nastasijevića, (bez obzira na to što potonji stvara i objavljuje onda kad je Rakić već napisao „Oproštajnu pesmu“ svesno rekavši da je prošlo vreme njegovog stvaralaštva), jer ni Rakićev ni Nastasijevićev opus neće biti obiman onoliko koliko će, sa druge strane, biti kvalitetan i značajan za dalji razvoj srpske poezije, te su upravo u tom pogledu dva pesnika, iako pripadaju različitim generacijama, veoma slična jedan drugome. Ipak, kada je reč o samom činu stvaralaštva, i ovde Rakića možemo slobodno istaći ispred Nastasijevića, jer tvorcu lirskih krugova dugo je trebalo kako bi, u svakoj pesmi, u svakom stihu, došao do pravog izraza i savršenstva, dok je Rakić očigledno do željenog cilja dolazio mnogo brže i efikasnije, tim pre što je već u ranoj mladosti imao gotove pesme.

Rakić je kao nekom magijom pretvarao u uspeh sve čega bi se dotakao. Bio je najpre uspešan pesnik pesimizma u vreme opšteg nacionalnog poleta, da bi se onda u pravom momentu pridružio patriotskoj euforiji, ali čineći i to bolje od drugih, već proverenih patriota. Najzad, i kad je u pitanju ljubavna lirika, nije mnogo pesnika koji su sa tako malo stihova uspeli da dopru pravo do srca svojih čitalaca. Bez „Iskrene pesme“, srpska ljubavna poezija bila bi daleko siromašnija.

Ostaje nam da vidimo gde je Rakić kada se nađe u društvu pesnika svoje generacije. Znamo da je bio bolji liričar od Šantića – to ne treba dokazivati, mada je Šantić mnogima draži baš zbog naivnosti i iskrenosti. Ipak, uz Rakićevo ime mnogo se češće pominje Jovan Dučić, jer uglavnom se njih dvojica smatraju najboljim pesnicima toga doba, ali kad se pogleda Dučićev pesnički opus – četiri knjige u „Sabranim delima“, docnije i posebna zbirka pod nazivom „Lirika“ – onda nam je jasno da i ovde Rakić ima prednost, pošto je uspeo da sve iskaže u mnogo manjem broju stihova, a opet sa istim, ako ne i većim uspehom od svog prijatelja Duke.

Treba Rakića i Dučića uporediti i na planu gospodstvenosti, da ne kažemo „snobizma“. Bio je i Dučić veliki gospodin, to su naročito znale izvesne dame koje ovde ne bismo da imenujemo, ali Dučićeva je otmenost plod i posledica školovanja u Ženevi i boravka u zapadnoj Evropi. Pre ženevskog perioda, Dučić je mostarski pesnik šantićevske provenijencije, a onda se polako pretvara u pesnika rakićevskog tipa, ako možemo tako da kažemo. Međutim, dok je Dučić sticao manire i gospodstvenost zapadnjačkog tipa tek nakon odlaska iz kršne Hercegovine, Rakić je već poreklom i rođenjem bio zapadnjak i gospodin. Zato je Dučićeva gospodstvenost veštačka, a Rakićeva nije. I da je bio snob, Rakiću je to bilo urođeno, a Dučiću nije.

milan_rakic_1876-1938_i_jovan_ducic_1871-1943Bolji pesnik od Šantića, veći gospodin od Dučića, trezveniji pesimista od Disa, bolji rodoljubivi pesnik od većine romantičara – to je bio Milan Rakić. Tako malo je pisao, a tako mnogo je rekao. Nije veliki broj onih kojima je to polazilo za rukom i zato Rakića treba iznova i iznova iščitavati, da se ne bi zaboravilo kakvog je pesnika srpska književnost imala u tom „prelaznom pokolenju“ na početku XX veka. Bar nije teško na da se često sakupljaju i objavljuju svi Rakićevi stihovi, nema ih toliko mnogo, a govoto sve su pesme antologijskog karaktera.

Za Momčila Nastasijevića je Vasko Popa tačno primetio da se prekasno javio a prerano otišao. Milan Rakić se, srećom, javio baš kad treba, stvarao je onako kako treba, povukao se kad je on sâm smatrao da više ne treba da stvara i tako je narednom pokolenju svesno ustupio mesto. Imao je sreće, a to je ono što je mnogim pesnicima, od Branka Radičevića preko Momčila Nastasijevića do Branka Miljkovića, itekako nedostajalo.

Melanholična priča zvana srpska poezija često je bila meta nezvane žute gošće, ali imala je i svoje vesele trenutke, a sigurno su takvi bili oni trenuci dok su se jedan za drugim nizali stihovi Milana Rakića.

 

Autor: Dušan Milijić

Related posts

Leave a Comment