Sve to liči na brak! Uzeli su se iz ljubavi, posle nekog vremena ostali su zajedno na silu – zbog dece, počinju optužbe, sledi razvod i često ostane – mržnja!
Većina prijatelja me pitala šta mi to treba. Put u Hrvatsku, bez preke potrebe, na dva dana… Ako ne idete kolima – komplikovano. Autobus saobraća jednom nedeljno; mini-bus za Zagreb po ceni pune karte može da me ostavi na pola puta, na magistrali – gde se odvaja put za Slavonski Brod; ili voz koji ide za Cirih. Onda voz! Stari voz bez displeja i bilo kakvog obaveštenja na kojoj ste stanici. Samo pokretljivost vratnih pršljenova omogućuje saznanje u kom ste gradu, ili ljubaznost upućenih putnika. Period kada se supružnici ignorišu, evropski ili europski? Nije ni važno!
Iz voza izlazim u avgustovsko subotnje popodne. Na ulicama nema ljudi. Pored parkiranih kola, mlađi par sa detetom. Dok ih pitam za ulicu, vidim na kolima beogradsku tablicu. Jadni Hrvati. Ni sada ne mogu da se odbrane od Srba! Zaustavljam taksi. Ljubazni mladić me prima u kola iako ima zakazanu vožnju. U kola ulaze i troje starijih ljudi koji su puni razumevanja što mladić vozi prvo mene. Možda nije trebalo da se razvedemo? Bar zbog dece!
E, sada se treba i vratiti. Voz stiže tačno u minut. Europski! Ali, ne ide za Beograd već samo do susednih Vinkovaca. Evropski! To vas prvo obaveštavaju putnici, a zatim i kondukter koji objašnjava na koje sve načine možete stići u Beograd. Posle ignorisanja, kao da ste prestali da postojite! Sami… Izgubljeni u vremenu i prostoru.
Možete čekati četiri sata u Vinkovcima da voz iz Ciriha za Beograd (koji „navodno“ kasni zbog radova na pruzi u Švajcarskoj – baš liči na švajcarce) dođe, ili ići lokalnim vozom do granice, pa taksijem do Šida, a onda je već lako (misli kondukter)! Hteo si da se razvedeš, e pa sad se snalazi sam kako znaš!
Stanica u Vinkovcima – jadna i prljava! Neoprani toaleti. Službenica na razglasu obaveštava da voz za Beograd kasni 120 minuta, a službenik na šalteru — 240! Po čijem vremenu? Europskom, evropskom? Nije ni važno. Vreme kada nekadašnji bračni partneri šire jedan o drugome prljavštine i laži.
Kao i u situaciji kada se žena razvodi, spasavaju vas prijateljice! U ovom slučaju dve žene sa kojima se udružujem i nastavljam putovanje ka granici lokalnim vozom. U vozu, u kome ne može da se diše – nas tri, kondukter – u prljavoj uniformi pocepanih džepova na pantalonama, ali vrlo raspoložen, i simpatični pijanac koji bi da razgovara uz cigaru.
Na granici – hrvatski policajci nam predusretljivo zovu taksi iz Šida („jer je jeftiniji“) i daju instrukcije taksisti da požuri, jer čekaju tri dame.
Možda ipak nije trebalo da se razvedemo? Tako smo slični… Toliko toga nas vezuje…
Autor: Ljubica Perović
