Proza: Haos

Haos u nama širiće se dok ne postane haos našeg sveta. Sekunde se pretvaraju u minute a dan stavlja masku na svoje lice koje polako prima ružičaste tonove. Vetar tužno raznosi lišće, njihov valcer je prekinut. Na peronu sedam nema nikog osim nje, a ni ona sama nije bila svesna svog postojanja. Zamišljeno gleda u uginuće dana. Nije čula voz koji se polako približavao. Kada je stao na njen peron uputila se ka njemu. Svaki korak joj je sve teži, razmišlja da li treba da ode. Nesto je vuče nazad, ali ona ipak ide napred. Ulazi u voz, i seda do prozora. Voz je poluprazan.
Iz torbe vadi svesku i započinje da crta. Tišina je, to joj smeta jer uvek u tim trenucima previše razmišlja. Nežnim pokretima pokušava da na listu dočara zalazak sunca koji je pre par tretnutaka opazila, a sada se sa njim oprašta.
„Još jednom se gubi deo tebe, žališ li? Polako će tvoje egzistiranje postati nebitno drugima. Vreme ti se kreće polako, kao zrna peska u peščanom satu. Prilično sam sigurna da kada bih imala vreme u svojim rukama kao nešto materijalno da bi se ono kod mene brže topilo nego kod drugih. Čak i samim pominjanjem vremena ja ga skraćujem. Mnoštvo misli okupira moj um. A ovaj prostor me guši, ovaj period se skuplja i polako grli moje iznemoglo telo toliko jako da ću zaboraviti kako se diše.“ Mislila je ne znajući da li se prvi deo njene misli odnosi na nju ili na zalazak, dok u prelamanju svetlosti na prozoru nije ugledala sebe.
Njena ruka je sve brže prelazila preko hartije, dok su njene oči posmatrale daljinu i nadale se sreći i nekoj promeni. Misli su joj bile nasumične, nije volela tišinu pa je zato pravila melodičnu buku u svojoj glavi. Nije želela toliko da misli o prošlosti niti o mestu koje je upravo napustila. U jednom trenu nastade mrak. Tunel.
„Tuneli, pokazuju da jednom moramo proći kroz taman period našeg zivota, al’ ipak na kraju izađemo iz njega. Ja sam prošla kroz prvi tunel mog života. Ili možda još uvek prolazim. Prokleta tišina, ne želim da razmišljam o ovome.
Ovakve misli bacaju me u trivijalnost. Vraćam se u prošlost, a to ne želim. Zabole i modrice koje nisu vidljive, modrice napravljene rečima drugih. One urezane u misli koje se teško otklanjaju. Zbog njih se menjamo, postajemo nesigurni. Plašimo se reči više od nečeg materijalnog što bi moglo fizički da nas povredi.“ Suza polako skliznu iz svetlog oka devojke, sećanja su počela da se vraćaju. Nastavlja da crta, dok joj ruka blago drhti.
„Onda budemo osuđivani i neshvaćeni. Pa potom polako puzećim koracima ponovo učimo kako se hoda kroz zivot, želeći da opet hodamo normalno. Gledamo gde se naša zvezda izgubila na nebu i da li ce naći svoje sazvežđe.“
Prestala je. Završila je crtež. Samo ono što je ona nacrtala nije izgledalo kao zalazak sunca već kao njene misli, bio je to haos linija koje se granaju pa onda spajaju u neko veliko crnilo. Pogleda kroz prozor a onda prozbori tiho, onako da samo ona može da čuje : „Još uvek učim kako se hoda.“
Autor: Andrijana Ivanković

Related posts

Leave a Comment