Proza: Ovo nije pismo

Zdravo,

nisam ti pisala dugo. Opraštaš? Znam da hoćeš, znaš me kad se pogubim.

Ti barem razumeš. Pada kiša danima. Pogodna za slušanje Koena i traženja neke knjige za čitanje. Nisam ti rekla da sam konačno shvatila koje doba godine volim. Volim jesen, mirna je, nije toplo i može da se diše. Hladno je i ne moram da vučem osmeh sa sobom, miriše na nostalgiju i naviru sećanja u meni. Tišina je, čudno ali mi odgovara. Sad bi rekao da sam mala i da uživam u sanjarenju. Ti još tražiš onaj zvuk? Oboje smo sanjari. Ti uvežbavaš zvuk, a ja reči. Tražim ih i zapisujem. Donesi mi neki rečnik kad dođeš. I dođi, već jednom. Dugo te nema, sve se svelo na rutinu. Dođi da me pomutiš. Da mi kažeš da sam blesavo stvorenje koje je neko iz svemira spustio na Zemlju. Da volim kosmos, a plašim se njegove veličine i da ti jedino znaš za moje vrste samoće. Na koju stranu sveta sada žuriš?Koji zvuk ti se mota po glavi?

Šta misliš, da li nas čeka neki salaš kao i ranije? Ne znam gde smo se pogubili.

Nisam dovršila Džojsa. Nisam uzela da čitam Brehta. Opsednuta sam nekim drugim maštanjem. Kupila sam strip. Tri sata sam gledala senke u istom. Ne želim da ga čitam sama. Jednom sam mislila da ćemo otputovati negde, u nepoznato, daleko, sami, da nađemo mir. Skupila sam hrabrosti da ti kažem da si mi drag, onako posebno. Mogu ti citirati pesnike i pisce, ali kad dođe trenutak da ja nešto izgovorim, ućutim se. Nije lako brbljivicama kao što sam ja. Brbljam kao luda već danima. Plašim se da me ne otkriju. Stanem ispred ogledala i uvežbavam pogled. Moram da izgledam hladno, kažem sebi. Uostalom, sve se svodi na čekanje vremena između nas. Tvoje je muško, a moje žensko, kao što bi rekao moj omiljeni pisac. Nisam pročitala njegovu knjigu koju sam kupila. Lenja sam pomalo.

Našla sam neke nove pisce. Zapisala sam. Mislila sam da krenemo da čitamo zajedno. Da imam sa kim da pričam, da imam kome da se poverim, da imam sa kim da ćutim i da blesavo kažem da je to jedna od knjiga kojoj ću se vratiti. Samo da znaš i dalje nema svetla u mojoj ulici i mrak je. Pazi da ne polomiš noge dok mi kucaš na prozor. Čekam da zamirišu jabuke. Čekam da se umiri grad. Da kupim Molinijevu knjigu. Da pijemo čaj. Da kažeš da sam devojčica i da volim da se mazim. Čekam da dođeš, uhvatiš me za ruku i kažeš sve nas zavodite, želite da budete poželjne. Nije baš tako, to je samo opasna igra u koju sam te uvukla.

Sa tobom se gubim na mnogo različitih načina. Želim da otkrijemo nove. Ne zanimaju me pravila, želim da dišem osećajući miris jeseni i tvog mirisa na sebi. Dođi da zaboravim vreme koje nas je razdvajalo i da rukama crtamo neke nove zore. Ako ti budu rekli da menjam haljine kao čarape i da sa zamršenom kosom hodam po parku, ne misli da sam luda. To ja samo crtam putanje gde smo nekad išli polako. Ne, nisam pametna i ne, nemam pojma šta radim, ali znam jedno: gramofon sa tavana moram da skinem i dovučem u sobu. Nemam više sedamnaest, nakupilo se tu više godina, ali i dalje imam osmeh deteta koje gleda u izlog. Nisam više ni mršavica, ali još uvek mi dobro stoje haljine. I nisam zaljubljena, samo me malo hvata neko moje ludilo. Pokušavam način da nađem sebe, negde između knjiga, ispita, stripova i dodira, slušanja ploča i držanja za ruku. Pokušaj da shvatiš, neka pisma nemaju adresu, a odavno su već stigla. Ne šalji mi odgovor već se stvori.

 

Autor: Dragana Dimitrijević

Related posts