Vesti: Osam decenija od objavljivanja poeme „Une vision“ Jelene J. Dimitrijević

Srpska književnica, svetska putnica i dobrotvorka Jelena J. Dimitrijević (Kruševac, 1862 – Beograd, 1945), iako dugo vremena u senci zaborava, polako počinje da izlazi iz svojevrsnog kulturnog i književnog mraka u koji je, spletom različitih istorijskih okolnosti, gurnuta odmah nakon smrti 1945. godine. Bile su potrebne decenije da se na ovu nepravedno zapostavljenu herojinu srpske književnosti s kraja 19. i početka 20. veka, nanovo skrene pažnja. Trud svih onih pregalnika koji su sve ove godine uporno i predano pisali o njoj, i time je, malo po malo, vraćali u žižu književnog interesovanja, nije bio uzaludan. Svako od tih neumornih naučnih istraživača dao je svoj manji ili veći doprinos u sklapanju mozaika zvanog „lik i delo Jelene J. Dimitrijević”.

Da su njen lik i delo ponovo postali i više nego aktuelni, govori u prilog i podatak da su ove godine objavljena čak dva reizdanja njenih knjiga. Prvo je reizdanje putopisa „Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta“ (iz 1940. godine) a drugo je reizdanje veoma zanimljive publikacije koja je pisana na francuskom jeziku i nosi naslov „Une vision“ / „Priviđenje“ (iz 1936. godine). Ova, sa mnogih aspekata, neobična poema, u 2016. godini slavi svoj jubilej – osam decenija od svog prvog izdanja. To je dovoljan razlog da bude pomenuta i da se na nju nanovo skrene pažnja. Ako se ima u vidu kome je poema posvećena i kakva se uzbudljiva priča krije iza nje, onda je to razlog više da se o poemi prozbori koja reč. Glavna spona između Jelene J. Dimitrijević i ličnosti kojoj je posvećena poema „Une vision“, jeste ljubav prema Indiji i borba za prava žena.

book-coversPoema „Une vision“, napisana je 1931. godine na francuskom jeziku i posvećena je plemenitoj Indijki Ledi Dorab, iz čuvene indijske porodice Tata. Zahvaljujući svom radoznalom duhu i spremnosti da se otisne na dug, katkad i neizvestan put, srpska književnica Jelena J. Dimitrijević, imala je prilike da upozna neke znamenite ljude sveta. U Indiji je imala čak dva susreta takve vrste. Jedan se odigrao nedaleko od Kalkute kada je otišla u posetu velikom indijskom pesniku Rabindranatu Tagoru a drugi je susret u Bombaju (sadašnjem Mumbaju) sa lepom i plemenitom Ledi Dorab Tata. Iz njihovog filantropskog i humanitarnog rada i saradnje, razvilo se i prijateljstvo koje je do te mere bilo jako da je srpska književnica nakon dobijenih vesti o smrti Ledi Dorab 1931. godine, uzela „pero” u ruke i ispisala potresnu poemu posvećenu njenoj rano preminuloj prijateljici.

Osim pomalo mističnog prikaza Ledi Dorab, Jelena J. Dimitrijević je u svom predgovoru za ovu poemu iznela i brojne zanimljive podatke koji se tiču kako porodice Tata, koja pripada Parsima, tako i nekim malo poznatim običajima ovog indo-iranskog naroda koji sledi zoroastrijansku religiju. Ideju da su svi ljudi smrtni, ma koje vere i nacije bili, ma koliko bogati ili siromašni bili, i da svi pre ili kasnije završe kao gozba pticama (odnosi se na način na koji se sahranjuju Parsi, odnosno na izlaganje tela u tzv. Kule Tišine gde ih pojedu orlušine) ili crvima (odnosi se na one narode koji mrtve sahranjuju u zemlju), Jelena J. Dimitrijević sažela je u jednu latinsku sentencu koja glasi „Memento, homo, quia pulvis es et pulverem reverteris“ („Seti se, čoveče, da si prah i da ćeš se u prah i vratiti“).

 

Autor: Ana Stjelja

Related posts

Leave a Comment