„Krpimo stare lonce, šerpe…“ čuje se vika iz dvorišta.
„A jel krpite stare babe?“ pita sa svoje terase moj komšija Boris zvani Miško, vrag star oko 12 godina.
„Sram te bilo,“ viču uglas njegova mama, tetka i pomenuta baba Haritina, koju smo zvali Baba Biba.
To su bili Arizovići, naše najdraže komšije. Terase i prozori su nam gledali jedni na druge. Tako među nama nije bilo nikakvih tajni. Znalo se šta ko kuva, ko je kod kuće…Ono što se možda i nije na taj način saznalo, pričalo se uz kafu.
Pored Miška, glavna atrakcija zgrade je bila i baba Mara. Dorćolska Ana Manjani, zavodnica koja je na dvorište izlazila u crnom kombinezonu. Baba Mara, šnajderka, je bila svestrano talentovana. Svoje dvorišne svađe, s komšinicama koje su živele pored nje, započinjala je stihovima:
„One dve do mene, obadve su je….“
Ali, i komšinicama iz Banata je poezija išla od ruke, pa su odgovarale:
„Ovakvu mladu, mnogi oće da je..du! Neće staru ni za paru.“
Na sam početak poetske večeri, mi deca, istrčavali smo na terase koje gledaju na dvorište. Mame su nas prekorno i ćutke uvlačile nazad u stan. Baba Mara, carica zgrade, nam nije davala da se igramo i galamimo u njenom carstvu. Kako nikome od naših roditelja nije palo na pamet da joj se suprotstavi, mi smo uzimali stvar u svoje ruke. Kada baba Mara nije kod kuće, sekli smo joj lozu i cveće koje je gajila u bašti. Znali smo da je to za nju, najgora kazna. U retkim prilikama, kada je baba Mara bila duže odsutna, u dvorištu je bio pravi raj za decu. Pravile su se pozorišne predstave za mame i tate.
U stanu ispod našeg, živeli su Obradovići. Čika Nikola, veliki prijatelj moga oca, i tetka Milka. Za mene je najveće uživanje bilo da, kada sam bolesna, od njihovih sinova Nebojše i Nenada pozajmim debelo ukoričene Politikine Zabavnike na čitanje.
Većina njih nije više među nama. U dvorištu, sečena više puta, još uvek raste smokva koju je zasadila baba Mara. Ona bi na to, verovatno rekla: „Ko smokvu dirne, može u d… da mi virne!“
Autor: Ljubica Perović
