„Krpimo stare lonce, šerpe…“ čuje se vika iz dvorišta. „A jel krpite stare babe?“ pita sa svoje terase moj komšija Boris zvani Miško, vrag star oko 12 godina. „Sram te bilo,“ viču uglas njegova mama, tetka i pomenuta baba Haritina, koju smo zvali Baba Biba. To su bili Arizovići, naše najdraže komšije. Terase i prozori su nam gledali jedni na druge. Tako među nama nije bilo nikakvih tajni. Znalo se šta ko kuva, ko je kod kuće…Ono što se možda i nije na taj način saznalo, pričalo se uz kafu.…
Proza: Smokva u dvorištu
