Šar ovaj primaknut paklu bliže
mešano je zasut zlom i dobrom.
Sudaraju se tu svetlo sa tamom
vrela leta sa belinom hladnom.
Vrvi sve života tajnom,
niče, cveta, lista il’ pada tlu gladnom.
Čulima pipam ta čuda lepa
baš k’o slepac što ravna se svojom maštom.
Retko vreme pesme duboke rađa,
neizvesnost tupa glođe učmale dane.
Čovek je nekad na tom Šaru
bio mera stvari svih,
a sada mu oštricu duha plesan para.
Stih pesmu hrabri, da će celina
biti sklada puna kad povrh
krošanja i hlada zapevaju cvrčci i laste
bez imalo žala.
Evo još jedna zora došla je svojim redom!
Klanjam joj se dok prolazi,
a znamo oboje da ćemo se sresti
u nekoj drugoj ravni.
Kakvo li se mora biti biće
da se drže konci mnogih miliona pojava i stvari?
Guste želje misli su naše u spletove vezane,
te nam telo more preko svake mere.
Tiho dišemo i trajemo kratko,
te je zadaće slova ovog značaj veći
kad znamo da će ih pogledi neki nekad negde sresti.
Mnogi tome nisu vični, te im čama uzme često vreme
poput psa što kost krtu drobi.
Zato što vidimo trenove u nizu
prava nemamo sud sobom nositi,
jer budućnost samo slutimo,
a i prošlost nam je samo magla
zasuta gomilama laži.
Izbor nam je dat!
Mislima možemo značaja dati,
lepoti i dubini, istini i nadi
il’ potonut’ u brige trule
od kojih kože vene, oči slepe,
disanje traje kraće.
Te vam na znanje dajem utehu ovu,
jer koliko vam misli svetle
toliko ćete dalje znati.
Kad vas kolebanja jeza svlada, znajte
da blizu je gmaz iz pakla
što ‘ladnim jezikom po udovima šara.
I opet na početak pesme da se vratim!
Šar ovaj zasut je zlom i dobrom
jer čovek mu meri stvari.
Pesnik zna pojava tajne,
te vam cveća stazu stere.
Zlo će ploditi duše loše,
a sreća i svetlo će pesmom živeti
večito blizu i večito tesno.
Autor: Darko Tomić
