Moderni senzibilitet Ilije Vukićevića u pripoveci „Na straži“

     Za deset godina, koliko je Ilija Vukićević stvarao, u srpsku književnost utisnuo je jak, dezintegrišući pečat pod okriljem srpskog realizma. Nažalost, njegov lik i delo je još uvek nedovoljno istraženo , ali je sigurno da se radi o piscu koji je kroz svoja dela,u početku uokvirena različitim uticajima, uspeo da se izdigne i stvori autohtoni stil.   U skladu sa pomenutim uticajima kroz stvaralaštvo Vukićevića mogu se nazreti uticaji Laze K. Lazarevića, naturalizam Sima Matavulja, obrisi lirizacije proze Turgenjeva i književni postupci slikanja scena i tragičnosti sudbina likova, karakterističnih za A. P. Čehova. Vukićevićeva pripovetka „Na straži“, koja je objavljena 1892. godine,  pripada tom krugu pripovedaka.

     „Na straži“ u svojoj celokupnosti omeđena je motivima tragičnosti, nadanja i neizvesnostima krajnjeg ishoda. Na samome početku, susrećemo se sa opisom zime, najprisutnijim godišnjim dobom i kod Čehova. Napolju je decembarski mraz, koji i ovako usnulu i mirnu varoš, pritiska i još više zatvara. Tek poslednjom rečenicom prvog pasusa, koja glasi: „A tamo daleko na granici (…)  oko kojih se skupile gomilice prozeblih vojnika, što ih sad čuva samo Bog i mrtva straža“,  uveden je motiv vojnika, granice, brige i neizvesnosti, koji će postati predmet čitave pripovetke. Nakon toga, čitalac susreće likove Marka i Mare, roditelja, koji strahuju za sina, koji ratuje  na granici.

Nakon opisa eksterijera, ulazimo u prostor kuće. U njenom opisu vidi se pečat vremena, fioke su pohabane, alke su odavno poispadale. Piščevo  oko/pero zastalo je na opisu lampe, i njene blede svetlosti, uz pomoć koje se naziru obrisi šolja, hartije, gomile dunja, poređanih u ćošku, i „dve tegle slatka, sa čađavom bojom, ali pune i nedirnute…“. Ostatak kuće je u tami, i pokućstvo je u nagoveštaju. Putem blage nagoveštenosti i nedorečenosti, Vukićević slika stanje likova. „Oni se ne razgovaraju, ne miču, pa i ne gledaju, ali na obojim licima vidi se isti smisao, vidi se isto pogađanje nečega nerazrešljivog; njihove su misli na jednom istom mestu; kod njega, njihova Mlađe, što je sada daleko tamo za granicom (…).“. Fizičkom opisu likova ne poklanja se puno pažnje. Iz tog razloga, ovo delo predstavlja dobrog reprezenta dezintegracije realizma i najave nove, moderne književnosti.  Kratkim rečenicama i naizgled nepotpunim data je i više nego jasna slika unutrašnjeg loma koji se odvija u likovima.

Marko, koji predstavlja prototip zabrinutog oca, oslikan je kratkim potezima i rečima. Predan svojim mislima, svoju zabrinutost, neizvesnost, kao i nelagodnost  iskazuje kroz stalno, ponovno čitanje pisama svoga sina. Pisma, koja su uvek kraj njega, u džepu, simbolizuju momente bliskosti sa sinom. Čini se, kada ih svaki put iznova pročita, kao da je briga na momenat nestala, te je spokoj ovladao njime. Tada nema zlokobnog naslućivanja, već samo radosti, za sada daleke, a koja će nastupiti kada Mlađa bude došao domu. Nemir i briga koji se mogu očitati na licu, i koji neumoljivo vladaju dušom Markovom, date su kroz naznake dugog gledanja u broj ranjenika, čitanja izveštaja o premeštanju trupa, i neprestanih uzdaha Markovih. Tamne oblake Marko rasteruje nadanjem  da čak i da je sin ranjen, rana neće biti teška i smrtna. Toga se, kako pisac ističe, poput davljenika za slamku drži i kupuje sebi minute spokoja. Prikaze u kojima vidi sina ranjenog kako moli za pomoć, nastoji da brzo izbriše  iz glave. Strahota i užas tada vladaju njegovim bićem. Ruka koja drhti, pri ponovnom savijanju papira, nervozan hod po sobi i očajanje koje njega obuzima, predstavljaju potresnu sliku  roditelja koji, možda, duboko u sebi oseća tragičan kraj, ali mu se ne prepušta.

Lik Mare pisac nam prikazuje na drugačiji način. I kroz njene misli, kao i Markove, provejava zlokobna slutnja, ali ona je, činjenicom da ne zna da čita, u svim saznanjima o sinu Mlađi i kretnjama na ratnom polju, prepuštena Marku. Njen nemir i napetost pisac slika kroz situacije kada ne može da se priseti da li je Mlađa u poslednjem pismu rekao da li će brzo ili vrlo brzo krenuti dalje. Ta mala, semantička razlika koja leži u prilogu “vrlo”, očito nema prevelikog značaja, ali za zabrinutu majku, koja je mislima sa sinom, bilo kakva sitnica predstavlja ključnu stvar. Preko toga, pisac je izvanredno oslikao njen lik.

Dijaloga nema puno. Junaci su uglavnom prepušteni svojim razmišljanjima i strahovima. Ipak, jedan dijalog se izdvaja – kada Mara pomene Mišu, Mlađinog druga. Pri opisu Miše, u trenutku kada Mara objašnjava Marku o kome se tačno radi, reći će: „Onaj Miša, što nema… što mu je noga onako – i baba izbaci svoju nogu malo ustranu, da podseti starca na sakatog Mišu, al` on se ne seti.“.  Ta scena podseća na predosećanje koje vlada u pripoveci „Sve će to narod pozlatiti“ Laze K. Lazarevića, kada Blagoje kazandžija razgovara sa kapetanom o ratnim invalidima i na onu, fotografski ovekovečenu nogu stolice, samo što je kod Vukićevića u drugoj funkciji. Mara pričanjem o sakatom Miši otkriva i svoje grešno razmišljanje potkrepljeno činjenicom da je i njihov Mlađa obogaljen, sada bi bio kraj njih. Strah koji vlada Marom, zbog neizvesnosti sinovljeve sudbine, prevazilazi granice, i ona se, kao i Marko, u svojim mislima predaje najrazličitijim   razmišljanjima, koja često i nerealna, svoju klicu pronalaze u velikoj brizi i još većoj ljubavi majke prema sinu.

Napetost i neprekidno iščekivanje Mlađinog pisma, u kojem bi ih obavestio da je sa njime sve u redu, vidi se i u dijalogu kada Mara govori kako već dve nedelje od Mlađe nema pisma, te je u tom trenutku Marko ispravlja govoreći da je u pitanju petnaest dana. Time je veoma snažno dočarano njihovo čekanje, a čitaocu se čini kao da je za njih stalo vreme, dani i noći se smenjuju, ali njihovo nadanje je usmereno samo ka parčetu hartije, ka pismu, koje bi sve brige razagnalo, probudilo veru i vratilo nadu zabrinutim, starim licima.

Pokazivanje Mlađinih stvari, košulja belih kao sneg, retkih, vrlo  retkih jabuka, i zlatnika, sve to, upakovano, čeka Mlađu, nadajući se da će nadmudriti smrt i iz borbe izaći kao pobednik. Nadanje roditelja ne jenjava, iako nastojanje da izađu iz začaranog kruga gorkog predosećanja često potiskuje klicu varljive nade. Na kraju, izvor snage naći će u višoj sili – Bogu.

Vera u Boga označiće njihovu sigurnu luku, u kojoj nema mesta tragičnosti. Bogu se okreću u trenutku kada se njihov razgovor načisto ispraznio, kao da su do sada sami sebe zavaravali, kao i  kada snažnim unutrašnjim monologom Marko postane svestan da je strašna tragedija neminovna. Na samom kraju, Mara je prikazana kao ptica koju Bog brani, dakle čitave sudbine stavljene su pod okvire Božjeg promisla, „oni oboje osećaju da se i poslednji žar u furuni gasi (…) Lampa se od sebe gasi. (…) Iz stakleta se diže zagušljiv i težak miris od fitilja, penje se do tavanice i spušta na njihove oborene glave. Toga je časa njihov Mlađa određen da bude šiljbok na mrtvoj straži.“.  Postupkom simbolizacije proze, odnosno prostora, Vukićević je uspeo da na moderan način predstavi likove i samu fabulu pripovetke. U centru priče više nisu tipični junaci realizma, čiji su nam životi u celosti otkriveni, već su sada pred nama likovi čiji su životi dati posredno, stopljeni sa okolinom u kojoj su. Cikličnom strukturom pripovetke, na početku se pominje motiv Boga i mrtve straže, kao i u samoj završnici, pisac je oslikao svu neizvesnost vojnika na granici i roditelja koji željno iščekuju njegov povratak. Oslikao je neminovno  tragične sudbine od kojih vrvi srpska književnost na početku 20. veka.

Motivom granice, koja može biti shvaćena i u bukvalnom smislu, uokvireni su likovi. Naime, Mlađa ratuje na granici, njegov život je u neprestanoj opasnosti, a čekanje Marka i Mare puno je granične neizvesnosti. Njihova raspoloženja variraju, od nadanja do potpune rezignacije svega. Simbolizovanim krajem, to jest gašenjem poslednjeg žara u furuni, gašenjem lampe, i uzdizanjem crnog dima, implicintno ispričan je tragičan kraj Mlađinog života, i sve crne misli koje su opsedale zabrinute roditelje tada su dobile puno obličje. Sintagmom “mrtva straža”, koja kao vojni termin predstavlja vojnike koji su u prvim borbenim redovima, te su njihovi životi najugroženiji, može se tumačiti i u metaforičkom ključu, da je u trenutku gašenja i poslednje iskre svetlosti (nade) u roditeljskoj kući, Mlađa izgubio život i granica je pomerena u pravcu smrti.

Svojim pripovetkama i novinama koje je uneo u svoja dela Vukićević je odškrinuo vrata novoj srpskoj književnosti. Iako ga Skerlić nije uvrstio u svoju „Istoriju srpske književnosti“, književni dar i vrednost ovoga pisca su nesumnjivo jasni. Njegov stil odlikuje se dobrim jezičkim komponovanjem, kratko i jezgrovito, a opet nedvosmisleno. Misli junaka koje su često započete, napola iskazane, paradoksalno, ali govore mnogo. Govore nešto što je upravo teško do kraja iskazati rečima, a što se poput jakog doživljaja utisne  u nama, pri svakom ponovnom čitanju.

 

Autor: Ljubica Georgijev

Foto-izvor: Vikizvornik

Related posts

Leave a Comment