Uveče sedim do kasno u noć i ne radim ništa, ne osećam ništa, pretvaram se u ništa ali ne odlazim na počinak. Samo meni vidljiva i razumljiva hrabrost krepi me i dokazuje da postoji bar jedan trenutak realnog vremena u kojem, makar i razvratno, uspevam da efektno traćim i arčim život pretvarajući se u ništa da bih dosegao najbedniji oblik slobode. Sve posle toga, uključujući blage i prijatne snove, pretvara princa u žabu a mene iz minijature naivnog slobodara u besprekornog roba „belog okovratnika“, preduzetnika, obveznika, dužnika itd. To nije…
Razvrat
