Stari točak je vrteo noćima ne bi li samleo žito. Branko bi povremeno prigvirio dok je sedeo na starom kamenu i motao duvan. Oblizivao bi staru hartiju stavio bi malo sušenog duvana i motao svojim velikim debelim prstima. Bio je stari momak od četrdeset i kusur. Nije ga zanimala ženidba. Stara majka bi ga molila da se oženi i podari joj unuče, ali Branka nisu doticale njene reči. Noću bi radio u staroj vodenici, a danju bi spavao, a onda bi posmatrao ptice po ceo dan. Niko iz Zarožja nije hteo da radi u Vasinoj vodenici. Vasa je bio star i posao vodeničara više nije bio za njega. Dece nije imao i stalno je tražio radnike. Dolazili bi, odlazili… Smenjivalo se na desetine njih za mesec dana. Samo se Branko zadržao, evo već peta godina kako radi kao vodeničar.
Imao je starog mačka koga je krstio Šapo. Šapo ga je mazio i repom dodirivao kad bi osetio da je Branko tužan ili neraspoložen. Pitao se u početku on šta je teralo njegove prethodnike da odlaze. Posao nije bio težak. Jeste bio rad noću, ali kad sediš ni Bogu nisi težak. Ubaciš džak žita i čekaš da samelje. Niko mu nije davao odgovor. Svi vodeničari koji su napustili staru vodenicu su odlazili što dalje od Zarožja i nisu se vraćali. Gubio im se svaki trag. Branku nije bilo jasno šta se dešavalo. Evo već peta godina kako radi u vodenici, zahvalan je dragom Bogu i starom Vasi. Majka je nezadovoljna, ali majka ko majka – mislio je.
Približavao se Đurđevdan, slava starog Vase. Vasa je svake godine klao po jednu ovcu i prase i gostio pola Zarožja. Spremao se i ove godine za obeležavanje krsne slave.
“ Branko, ja dva dana neću biti u selu. Preuzmi vodenicu, platiću ti sve . Idem u grad da kupim potrepštine za krsni dan “ – rekao je stari Vasa Branku.
“Preuzeću, Vaso, kako ne “- Branko kao da je jedva dočekao da ne ide kući.
Majka se ljutila što ga neće biti dva dana i dve noći, kao da je bio mali. Brinula se jer je jedino njega imala. Branko joj je ostavio brašna i vode sa izvora i punu kantu mleka.
“Majko, imaš za dva dana. Vratiću se ja brzo. Moram pomoći starom Vasi.“
Branko se spremao kao da je išao u prestonicu a ne u staru vodenicu Vase mlinara. Prvi dan je proveo kako Bog zapoveda. Doručkovao je sira i hleba, mleo brašno, pakovao u džakove i razdragano pevušio neku staru pesmu.
“ Mogao bih ovako svaki dan “- mislio je u sebi.
“ Možda kad umre stari Vasa, možda mi ostavi vodenicu, ko bi ga znao“ – naglas je pričao.
“’Šta to zboriš, vodeničaru ?“ – ču ženski lepršavi glas.
“ Ko je to “- upita Branko vidno preplašen. Pomislio je da se Vasa vratio jer je zaboravio nešto. Ali, nije to bio Vasin glas, već nežni ženski glas.
“ Ne prepoznaješ me, ja sam Rada iz Sjenice “ – reče glas. Lika nigde samo glas je zborio.
“Koja Rada , šta pričas, ko si ti, gde si ?“’ – Branko je uspaničeno pričao. Lice mu je bilo crveno kao nebo pred zalazak sunca. Oblizivao je brkove i hvatao se za glavu. Odjednom se pojavi pred njim žena duge crne kose, obučena u bele haljine.
“Ja sam Rada, Vasina ćerka “ – reče ona.
“ Zar Vasa ima ćerku, pričao mi je da nema nikoga ?“ – reče Branko.
Žena je uzdahnula i sela na kamen. Počela je da priča vrlim glasom.
“Ja sam njegova ćerka koja je davno umrla. Udavila sam se u ovom potoku. Bacio me je jedan vodeničar koji je bio zaljubljen u mene, a ja ga nisam htela. Sad moja duša stalno vileni ovde. Ja sam ta zbog koje vodeničari odlaze odavde. Dolazim i prikažem im se i odem i oni se više ne pojave, a znaš zašto? Hoću da ova vodenica nema nikog, da propadne, jer moj otac nije preduzeo ništa, a znao je šta mi se desilo. Znaš li zašto nije? Jer su ga ucenili i uplašili da će mu ubiti sina, mog brata. A moj brat je otišao svojim putem, nema ga već godinama. Niko ne zna gde je i s kim je.“
Branko je unezvereno gledao čas u kamen čas u prelepu ženu koja je bila ispred njega. Nije se uplašio, samo ga je obuzela neka nelagodnost. Nikad mu stari vodeničar nije rekao za tu nesreću koja se desila.
“Plašiš me se i ti “ – upita la ga je žena.
“Ne plašim se, što bi’ se plašio, pa šta mi možeš – reče Branko.
“Mogu ti svašta, mogu te ubiti sasd ovde, mogu te zavesti, a mogu te i samleti u mlinu “ – uzviknu ona.
“Što bi me ubila, šta te ja diram, nisam ti ja kriv za nesreću“ – pravdao se Branko kao dečak.
Rada se izvila kao da će zaspati i ustala s kamena. Prišla je Branku dok mu je vilica podrhtavala. Tresao se kao prut iako je rekao da nema čega da se plaši. Vilica mu je cvokotala kao da je mraz uhvatio i zaledio ga nasred ulice. Grizao je usnu dok nije osetio mlaz vrele krvi kako mu ulazi u usta. Slana krv mu se spušTala niz grlo, a njega je bilo strah da proguta. Ukočio se i osetio kako krv nestaje, a usta se suše i peku ga od slanoće.
“Šta ti hoćeš od mene ?“ – upitao je ženu crne kose.
“Poljubi me i ja ću otići . To je sve što sam tražila od svih, ali niko nije smeo da se usudi. Pokaži mi da smeš i nestaću zauvek. Nikada se više neću pojaviti.“
Branko je gutao pljuvačku koja mu se sušila brže nego što je nova dolazila. Osećao je da mu lice bridi od neke silne vreline koja mu je udarila u oči. Ruka mu se tresla, a grudi samo što nisu popucale pred dugmadima lanene košulje. Brkovi su mu bili mokri od znoja, a kosa se povila i pala na oči. Rada se izvijala i skidala svoju belu haljinu. Kosa joj je pala na grudi i prekrila sve. Kosa joj je bila do nožnih prstiju. Usta su joj bila poluzatvorena, a oči skroz sklopljene.
“Priđi “ – naredila je.
Branko nije znao šta ga je snašlo. Mislio je da sanja, pa se štipao za obraze toliko jako dok nije osetio da modrica na licu nastaje pod njegovim bangavim prstima. Gledao je netremice u bačenu haljinu i njenu kosu koja je pala na celo telo. Prišao je polako dok je jednom rukom brišao graške znoja sa orošenog čela. Spustio je svoja mrtvačko ledena usta na njena. Usne su joj bile kao žar, vrele i podnadule. Osetio je kako njena toplina greje njegove promrzle usnice. Odjednom je video sebe kako stoji naspram nekog kog nije bilo više. Rada je nestala. Nema je.
Branko je sav leden seo na kamen. Nije mogao da dođe sebi. Uzeo je gutljaj vode da pokvasi svoje suvo grlo. Video je u ćošku kod peći litar rakije. Dohvatio je ne gledajući ni koja je ni čija je. Navrnuo je kao da pije vodu sa izvora. Bilo mu je potrebno nešto da ga ošamuti da što pre zaboravi ovo što se desilo. Počešao se za vrat i navrtao sve više. Flaša je bila gotovo prazna. Legao je pored kamena i pokrio nekim kožuhom koji je našao ispod stola na kom je ležao mačak Šapo. Zapazio je da ni njega nije bilo. Sam je ležao na podu stare vodenice. Želeo je da što pre zaspi i probudi se. Nije imao snage da ustane, a strah koji ga je savladao ga je potpuno ukočio. Usta su bila sve suvlja, a rakije nije bilo više.
Zaspao je snom kakav je imao još kao dečak kad ga majka prebije jer nije nagranio goveda kako treba. Disao je ubrzano dok nije potpuno utonuo u san. Pribio se uz kamen, a kožuh je sve više nabijao na glavu kao da je želeo da ga nema i da nestane do jutra. Šapo je odnekud pojavio i legao pored njega. Repom ga je lupkao po nedrima. Spavao je tako nepomično celu noć. Probudio se pred zoru. Ničeg se nije sećao, samo je video praznu flašu koja se kotrljala do peći i tu zaustavila. Šapo je zamjaukao kao da je tražio malo slanine. Branko je ustao i otišao do potoka da protrlja oči. Zavrteo je glavom i nabio je pod mlaz ledenog izvora. Iz daljine kao da je čuo glas svoje majke da ne radi to jer će nazebsti. Naložio je peć, stavio žito i počeo da radi.
“Oh , majko Božija, oh svi sveci “ – uzdahnuo je. Nikad nije prizivao svece, ne zna šta mu je bilo sad. Zasukao je rukave i počeo da radi. Samo se čuo vodenički točak koji je udarao. Šapo je mjaukao, a Branko je radio. Nije prestajao da radi. Sve mu je bilo jasnije sada, ali nije hteo da se seća ničega. Kao da ništa nije bilo… I nije bilo za njega.
Foto: Pinterest
Autor: Marija Aleksić
