Rat samo što se završio. Sve je još mirisalo na svežu krv. Svaka njiva vranjska kao da je isparavala mirisom vrele krvi kojom je potopljena. Svaki stog sena koji je stajao kao dojučerašnji bugarski vojnik delovao je kao da želi da ispriča neku neispričanu priču. Leposava je tog jutra kao i obično krenula sa decom na njivu. April je mesec, imalo se šta raditi na njivi. Svojim vrednim rukama je zasadila svaki luk koji je ponela tog jutra. Svaka leja je bila prava kao da je merila nečim. Nije se dalo njeno plavo oko prevariti. Imala je običaj da sedne ispod jabuke da malo uzme slanine i vruće pogače koju je ponela u kecelji. Metodije, koji se tek rodio, morao je s njom na njivu. Svekrva joj beše dobra i namučena žena, ali od starog svekra nije smela da pričuva svog unuka. Unuk prvenac je bio željen ali Leposava, gorda i ponosna, kakvom je Bog dao, nije bila lepo dočekana u kući Marinkovića. Mlada i mudra žena je imala „svoje“. Znala je kad treba da se nahrane krave, napoje ovce i izvedu goveda na ispašu. Ustajala je ranom zorom i prvo što ju je naučila majka Milica, bilo je da ode do bunara i hladnom vodom umije svoje lice.
„Da bi ti dan počeja kako valja se, umi’ lice sas ladnu vodu, kažu valja se.“ – Leposava je majčine reči nosila u sebi. Milica je rano umrla i nije ni stigla da vidi ćerku kako je sada ona nečija majka i žena. Leposavu su udali rano. Udali su je za Slavka, bogatog sina iz čorbadžijske kuće Marinkovića. Nije ga volela Leposava, nije joj nijednom srce zadrhtalo za njim. Udala se jer tako kažu da treba. Nije se mnogo bunila. Razum joj je govorio da treba, a srce je vuklo na drugu stranu. Ponosna i gorda, prava kao strela, nije dala da srce nadvlada razum. Zagledala se bila na nekoj igranci u Trgovištu u nekog Milana, lep je bio, ali siroma . I on u nju. Stalno je gledao. Ona nije htela da oda svoje osećaje. Sramota je to. Svojim plavim očima bi bacila pogled ka njemu kao srna koja žuri ka šumi i beži od lovca. Pogledala bi ga i brzo sklanjala pogled. Ispod jeleka bi zaigralo srce samo tako. Nije bilo onako kako je mislila da će biti. Udade je otac u bogatu kuću. Mučila se i radila, ustajala u ranu zoru da bi napojila goveda i izvela ih na ispašu. Ponekad bi joj misli zamaglila Milanova slika, ali bi ona suzne oči obrisala keceljom i nastavljala dalje. I tako svako jutro dok joj se ne rodi sin prvenac. Nazvaše ga Metodije. Okrugli mali dečak je imao plave oči kao ona.
„Samo da si nemaš sudbinu kao moju.“ – mislila je Leposava u sebi.
Zamotala bi ga u belu platnenu „ljuljku“ i nosila sa sobom. Gde ona, tu i Metodije.
„Kude ćeš toj dete , o luda li si , ženo“ – pitale bi je žene usput.
„A kude ću ga, što me pitujete, kad si znajete. Ide sas mene na njivu , kod koga da ga ostavim , nema ga kude“ – odgovarala bi im i stezala ga sve jače.
Dok je čuvala goveda, vezala bi prostirku za staru krušku i Metodije bi proveo dan u hladovini. Dolazila bi da ga podoji i napoji vodom i nastavljala da radi .
Stara kruška je bila suva i stara, kao starica kojoj vreme smrti uskoro dolazi. Olinjale grane bi pucale na dodir. Plašila se svaki put kad bi vezala prostirku za dve grane da ne pukne i dete ne ispadne. Razmišljala je da je bolje i da padne na zemlju, nego da ga uhvati sunčanica. Metodije bi ležao po ceo dan, gugutao i igrao se prstima. Leposavu je strašno plašila stara kruška. Još joj je majka govorila da stara kruška nosi prokletstvo.
„Ne si stavljaj dete ispod krušku, vile si igraju oko njega. Prave si kolo i igraju. Nemoj da nešto baciš tuj, vile će se naljute i će ti dadnu veliku osvetu“ – sećala se majčinih reči.
Ona je samo vezivala Metodija za granu, mislila je. Ništa nije radila što bi naljutilo vile. O vilama je slušala još kao mala. One su bile lepe devojke sa dugim kosama koje su igrale i pevale. Niko nije smeo da ih naljuti. Ako ih neko bude naljutio, grdno bi se pokajao. Sećala se priče da je nekog Vitu iz Trgovišta vila razapela za drvo, jer je zaspao ispod drveta i vila nije mogla da zaigra kolo. Znala je Leposava sve to, ali nije imala gde Metodija da spusti.
„Neće si njega vile, mali je on, nevina dušica“ – razmišljala je dok je terala goveda na ispašu.
Tog aprilskog jutra je zamotala dete i krenula po običaju na njivu. Goveda su išla ispred nje, a ona sa njim u naručju za njima. Nosila je veliku tojagu da bi ih terala tamo gde treba. Bela bluza joj se lepila za grudi od znoja. Kosu je vezala u punđu, a preko belu maramu stavila da je štiti od sunca. Vezala je Metodiju belu krpu na glavu da ga ne bi uhvatila sunčanica. Samo rika volova se čula tog jutra. Neki nemir je obuzeo Leposavu. Osetila je Metodijevo toplo čelo pod rukom. Dodirnula ga je, ali joj se učinilo da nije ništa. Čim je stigla na ispašu, vezala je Metodija za grane i otišla do obližnjeg potoka da uzme malo vode u ibriku. Kad se vratila , Metodije je bio na zemlji. Kako se prevrnuo i ispao, ni sama ne zna. Ležao je i smejuljio joj se. Primetila je da je krpa kojoj je bio umotan mokra. Upiškio se . Zemlja je bila sva mokra. Presvukla ga je i ponovo stavila u ljuljašku od krpe. Pričvstila je jače za grane. Učinilo joj se da nije više topao. Uzela je vodu sa potoka i umila ga je. Morala je da ode za govedima kojih nije bilo na vidiku.
„Kude li ste se zamajali“ – glasno je vikala. Ostavila je Metodija da spava. Pašnjak je bio ogroman i sva goveda su se rasula po njemu. Osim stare i suve kruške, drveta nije bilo nigde. Jedina hladovina je bila tu. Leposava se zamajala sa govedima. Jurila ih je po pašnjaku skroz do potoka. Sva je bila mokra. Umor ju je savladao tako jako da joj je dolazilo da legne pored izvora i spava. Svaki dan joj je bio ovako težak. Pitala se šta je bogu zgrešila da se ovako muči. Videla je da je već uveliko podne. Metodije je bio sigurno gladan. Osećala je i ona glad. Njene grudi su bile zadihane i jurila je ka suvoj kruški da nahrani dete.
„Al’ si se zamajala“ – govorila je sama sebi.
Došla je do ljuljaške i učinilo joj se da dete spava čvrstim snom. Prišla je bliže da ga podoji. Metodije se nije pomerao.
„Metodija, Metodija, budi se, sinko.“ – povikala je detetu.
Metodije se nije budio. Delovalo je kao da spava blaženim snom. Nije disao. Nije se pomerao. Leposava je shvatila da se nešto desilo. Dozivala ga je, misleći da će ga probuditi. Dete se nije budilo. Shvatila je da leži nepomično. Počela je da nariče glasno i traži nekog da joj pomogne. Nikog nije bilo. Učinilo joj se da vidi prelepu devojku zlatne kose kako igra ispred nje.
„Nisi smela da ga ostaviš da nam uprlja mesto gde igramo“ – učinilo joj se da čuje glas.
„Vile mi ga uzeše“ – jaukala je.
„Ij, vile, proklete da ste, što mi uzeste Metodiju“ – kukala je na sav glas. Suze su joj lile niz znojavo lice i pekle na vrelom suncu. Počela je da udara i mlati tojagom kojom je jurila goveda. Išla je ka drvetu i udarala sasušene grane. Lomila ih je nemilice. Naglas je jaukala i bacala grane oko sebe. Nogama ih je udarala dok nije smrskala i poslednju suvu grančicu.
„Eve vam kolo, pa si igrajte, pocrkale da bog da“ – jaukala je i plakala i dozivala Metodija. Metodije se nije budio. Njegovo vrelo čelo nije bilo više toplo. Sunce je pržilo Leposavinu crnu kosu sa koje se smakla bela marama. Legla je posred pašnjaka i plakala najglasnije što je mogla. Oko nje su bile samo polomljene grane i Metodije koji je neomično ležao u nosiljci. Činilo joj se da iza sunca proviruje majka Milica i prekorno je gleda.
U daljini kao da je čula glasove devojaka koje su pevale i igrale.
Foto: Pinterest
Autorka: Marija Aleksić
