Usamljen, gojazne figure u ofucanoj vijetnamci i farmericama, sumoran i lica prekrivenog kosom i bradom lagano sam lutao ulicama Pariza. Utonuo u melanholiju vlastitih depresivnih misli, otupelih čula i zamišljenog, snenog pogleda, sav u crnom – od istrošene, stare vijetnamke koja pamti mnoge neprospavane noći nalivene galonima alkohola i natapanja dimom cigareta, crne ,, egzistencijalističke“ rolke, farmerica i kožnih čizama, crn u duši uništenoj svetom očaja i bezdušnosti, trošio sam preostale, određenošću sudbine ponuđene korake, na putu ka groblju Pjer Lašez, poslednjem utočištu mnogih velikih umetnika i još većih ljudi.
Iza ugla neočekivanosti, nameravao sam da se tog jesenjeg popodneva nađem sa prijateljem, kumom Draženom, na zajedničkom putu hodočašća ka grobu davno preminulog, našeg omiljenog pesnika i rock and roll ikone najvećeg mogućeg kalibra – Džima Morisona. Vezivala nas je zajednička, teška sudbina usamljenih marginalaca bačenih u ovaj svet poput ,, glumaca željnih uloge“, sudbina prijatelja koji su voleli poeziju, bluz, razuzdan život divljine, slobode i puno, jako puno dobre kapljice.
– ,, Hej, prijatelju!…“, učini mi se da odnekud začuh dobro poznat glas.
Osvrnuh se oko sebe, rastrešen od konfuznih misli koje su mi se još uvek vrzmale po duši natopljenoj sinoćnom žestokom pijankom, u znak dobrodošlice u grad ,, svetlosti“, umetnosti, egzistencijalizma i dobre stare boemštine. Sa vrata obližnjeg kafea, kojeg ne primetih usled pomenute emotivne distorzije, smešio mi se dobronamerni lik kuma Dražena, zaogrnut ,, opipljivim“ isparenjima konjaka…
– ,, C’mon, my only friend, hajde da se ,, pričestimo“ pre nego krenemo put groblja, kao pravi hodočasnici, red je!“, govorio je, rastapajući se i nestajući gotovo čitav u širini prijateljskog osmeha dobrodošlice. ,, Jebeš život racionalnih trezvenjaka, ,, ozbiljnih“, poslovnih ljudi sluđenih frkom jurcanja i prestiža, nešto me svrbe snovi i želudac, nisam od sinoć skoro ništa popio“.
Gradska vreva, pištanje automobila, pritisak smoga i nepodnošljivost gužve, osenčeni jesenjom sonatom rumenila lišća i sete, pratili su me na putu do kafea i topline koju mogu da osete samo srodne duše na zajedničkom putu. Svaki moj tren vikend-boravka u Parizu ličio mi je na hodočašće – svetkovinu jahača oluje uronjenog između tame nemogućeg i svetlosti želje i inspiracije. Napravio sam niz nesigurnih, ali u mislima veoma odlučnih koraka i našao se ubrzo u prijatnoj atmosferi kafea, živosti krvotoka velegrada, boemštine duše, zagrljaja prijatelja koji naručuje ,, dupli, za obojicu“ i zanosu stihova neprospavane noći što se roje rastrzanim vijugama.
– ,, Pada mi na pamet žestina bluz atmosfere ,, Been down so long“, dok mi ovaj konjak ,, pričešća“ jurca niz krvotok“, primetio sam nehajno, ali već mnogo veseliji, navikavajući se na još jedan veličanstven ugođaj Pariza, druženja, radosti anonimnih ljudi koji su nas okruživali tišinom i žamorom, i neodređenosti pogleda devojke u uglu pozornice života.
– ,, Eh, da, dobri stari Morison, vrela Irska krv u potrazi slobodom i ključem tamničara sveta… Živeli kume, u njegovo i naše ime, u ime duha slobode i poslednje nade u spas duše sveta…“.
Nagnuo sam još jednom, osmehnuo se iz dubine srca i neprimetno potonuo u sećanja na sav taj bitnički, poetski džez i bluz, revolucionarni duh nekadašnje Kalifornije i snove čoveka koji je bukvalno živeo i umro za umetnost, čoveka čija je duša bila razapeta između neba i zemlje… Sećanja na muziku koja je delovala tako čudesno, sanjalački, romantično, drevno i pročišćena naslagama simbolike, nestvarne čistote besmrtne duše…
– ,, Kažu da je ovde pokušao da pronađe svoj preko potrebni mir, novu inspiraciju i sreću, da pobegne od svih onih koji ga nisu razumeli i voleli, koji su želeli samo da ga iskoriste kao mnoge pre njega… Uvek taj isti, zli i pohlepni stari svet, gomile laži i etiketa za nepodobne, one koji se tiho i prećutno spremaju za odstrel…“.
– ,, Upravo tako“ – osluškujući uzavrelu atmosferu pariskog subotnjeg popodneva primeti Dražen. ,, Ali… to ne znači da nećemo još jednu turu, pre no što krenemo na kraj noći, na kraj hodočašća i poslednjeg utočišta“.
Neki čudesni, unutrašnji glas, vukao me je ka ivicama ponora upitanosti: ,, Zašto je baš uvek tako sa onima koji su drugačiji, strani, usamljeni, zašto baš uvek ta gorka nota tragike, izolacije, odbačenosti, zloslutnosti i kraja bez blagoslova, izneneđenja…“.
– ,, Vreme je da se krene, kume, dug je put do večnosti“, šeretski se osmehnuh Draženu, predosećajući ,, rasplet“ večeri u naletu koja je bila pred nama, večeri i noći koja nikad istinski ne prestaje ako ,, istinski veruješ ili gineš“, kao što je to davno pre nas spoznao Džim Morison, gazeći do kraja. ,, Da posetimo mi grob, pomolimo se i zapalimo sveću, pa onda da nagazimo kume, onako, do kraja!“.
– ,, Naravno, Dragane, jer budućnost je neizvesna, a kraj je uvek blizu“, odgovori Dražen u zanosu večeri, eksirajući ostatak eliksira pre polaska.
***
Stajali smo kraj nadgrobnog spomenika išaranog grafitima i porukama, dva stara prijatelja, dve srodne duše, sa svećama u rukama, upaljenim da makar malo obasjaju tamu večnog počivališta. Na ploči je pisalo: ,, Džejms Daglas Morison – pesnik“, dok je u našim dušama čudesno odzvanjala muzika ,, Dorsa“, muzika koja jedina ostaje do samog kraja, kao naš jedini prijatelj. Usledila je ,, američka“ molitva za smiraj duše pokojnika, koja ga je proganjala kao romantičnog pesnika na onoj ,, drugoj“, za većinu nedokučivoj strani, a potom se dva hodočasnika sa upaljenim svećama prignuše ka grobu i položiše vlastitim dušama trag u beskraju vremena.
– ,, Večno počivaj u miru, gospodine Modžo Rajzin“, tiho, gotovo nečujno, izustio je Dražen, prignut, uz plamen sveće, dodirujući spomenik setom duše koja saoseća u zanosu nestvarnosti trenutka ostvarenja hodočašća.
– ,, Ako mu je smrt podarila anđeoska krila, glatka poput gavranovih kandži, i ako je prošao kroz vrata percepcije, ušavši na taj način u beskraj besmrtnosti, neka mu Bog podari večni mir napaćenoj duši“, nadovezao sam se, vidno potrešen i još mračniji nego što sam u tom trenutku izgledao. Moja turobna pojava, zatamnjena zagasitošću jesenjeg predvečerja, iskrom veoma duboke tuge i saosećanja, te mračnim pogledom koji je izvirao iz lika uokvirenog dugom crnom kosom i bradom, budila je strahovitu jezu, nemir i zadah smrti koji je isijavala atmosfera tišine na Pjer Lašezu.
– ,, Da li je danas bolji i sretniji svet koji ga nije voleo, koji ga je odbacio i prećutno gurnuo u smrt, ovde, daleko od očiju svih koji su mu verovali, divili se njegovoj neukrotivosti, energiji i vanvremenskoj poetici?“, pitao sam se, gledajući neodređeno u daljinu.
– ,, Ma koga briga, prijatelju, dobar si dok trebaš i dok mogu da te iskoriste, iza leđa ti se smeju i zabijaju nož licemerja u ,, slabine zore“. Dobar si dok prihvataš prećutna, perfidna i pederska pravila igre, sistema unutar kojeg se svi prave ludi i gledaju samo vlastito smrdljivo dupe. Na kraju odeš, bez gotovo ijedne iskrene suze, dva-tri dana te spomenu i … nikom ništa. Znaš ono, ma ko ga jebe, bio je budala, narkoman, ludak, pojela ga slava, ugasio se“, rezao je potmulom gorčinom i cinizmom Dražen.
– ,, Baš tako prijatelju, nažalost…“.
– ,, Ostaju, na sreću dela, i poneko toplo, iskreno srce i duša koji pamte, istinski saosećaju, razumeju i trude se da nastave i prenesu iskru lepote i svetlosti koja ostaje za nama“, nadovezao se Dražen. ,, Znaš, onako, kao žar što tinja pod naslagama pepela, pa ga neko razgrne jednog dana i razgori vatru iznutra…“.
Onda smo zaćutali, dugo, veoma dugo, prepuštajući duše seti kontemplacije, sećanja i saosećanja. Navirale su nam slike iz prošlosti, proživljenog i nedosanjanog, gorčine i sreće, ,, mučne scene unutar zlatnog rudnika“ duše, sećanja na slike iz života Džima Morisona – od njegovih mladalačkih dana kada ga je opseo duh umrlog Indijanca, kada je ,, gutao“ Blejka, Remboa i Ničea, kada je krenuo putem na kraj noći, slobodi, beskraju s one strane ,, vrata“ i divljine koja ga je vodila, do depresija razočarenja, nalivenih narkoticima i alkoholom, neshvaćenosti i nemira, bekstva sa voljenom Pamelom u Pariz, marta 1971. godine, dva meseca pre ,, konačnog kraja“, jula te godine…
Prenula nas je, u čudesnom momentu, neodređena iskra svetlosti, trenutka ,, kada prestane muzika“, trenutka kada duša zaigra na plamenu njene vatre… Prenuo nas je neodređeni osećaj sjedinjenja srodnih duša koje se same pronalaze, prepliću i u tišini, ćuteći, izmene jedinstvo spoznaje nedostupne onima koji nisu na istom putu…
– ,, Hoćemo li…“, ,, prozborili“ smo pogledima koji su se nenadano sreli nakon večnosti trenutka ćutanja i tišine, kontemplacije i ,, razgovora“ duša usamljenika izgubljenih u pustinji patnje i očaja… Duh Džima Morisona osećao se svuda duž staze hodočašća kojom smo prolazili – duž počivališta groblja Per La Šez, Leve ,, egzistencijalističke“ obale Sene, duž svih ,, prozora“ grada ,, svetlosti“ kraj kojih su ,, pištali“ automobili, duž Desne obale, hotela ,, Žorž V“ i stana Morisonovih kraj trga Bastilja gde je ,, pronađen“ vrele subotnje, letnje noći, 3. jula 1971. godine i duž bistroa, kafea i rok stecišta, barova koje je Morison obilazio tokom poslednja tri i po meseca ovozemaljskog života… Jeza pariske ulice ,, L Mare“ proticala je venama natopljenim alkoholom svih dobronamernih hodočasnika, vodeći ih na verovatno ,, mesto nesreće ili zločina“, Morisonov poslednji, omiljeni pariski bar zvani ,, Rock and roll circus“, niz podzemnih pećina ,, oslikanih“ najboljim heroinom tog fatalnog proleća i leta 1971. godine…
***
– ,, Jedna od legendarnih, mračnih, neproverenih priča, ,, zvaničnih“ verzija, kaže da se Morison ovde ,, overio“, zapečatio svoj ,, skraćeni kurs zaborava“ i put, dodajući dozu fatalnog heroina vlastitoj ,, laganoj kapitulaciji““, reče Dražen, pripovedajući jednu od ,, mogućih“ verzija Morisonove smrti.
Osvrtali smo se oko sebe, već prilično naliveni dobrom dozom dionizijskog eliksira, tonući u veče. Duh bara ,, Rokenrol cirkus“ odavao je osećaj nelagode , ,, kraja smeha, finih laži“ i ,, noći u kojoj je Džim probao smrt“… Bilo je to poslednje mesto pijanstva i stihova pesnika Morisona, bio je to bar čija utroba zauvek nosi seme ,, onih koji su rođeni samo za beskrajne noći“…
Glava mi je postajala sve teža, poduprta rukom na putu survavanja na zidine šanka. Glava mi je postajala sve teža ispunjena neizrecivom setom i stihovima koji ostaju zauvek nezabeleženi na neizvesnom putu kreacije…
– ,, Pa, prijatelju moj jedini, još jednom za Džima…“.
– ,, Još jednom…“.
Alkohol je klizio, ključao i mešao se sa mislima i utrnulim emocijama. Iznenada, u snovima ili na javi, bend na stejdžu ,, Cirkusa“ je zasvirao ,, Cars hiss by my window“, Morisonov večni bluz ,, hladne devojke koja ubija u pomračenoj sobi“… Usledio je trenutak nestvarne tišine i … nešto novo ušlo je u prostoriju… Intuitivno smo znali da je deo njegove besmrtne duše još uvek tu, tu negde… Uronjen u dionizijski eliksir večnog proleća života, muzike, poezije i lepote koja bez straha od smrti nadilazi i sam život…
Bila je to beskrajna pariska noć u ,, Cirkusu“, noć u kojoj su pahulje sete i bluza lepršale kroz kosmos, duše mrtvih i živih se preplitale i gubile svest, dok je napolju, u ,, pustinji patnje“ lagano svitalo, lagano, kao što dolazi poslednji kraj…
Foto: Pinterest
Autor: Uzelac Dragan
