Bilo je velikih ljudi devetnaestog veka, ali jedan od najvećih sigurno beše Avram Petronijević. Rodio se u Tekiji jednog septembarskog jutra kada je majka Jelena bila u begu preko Dunava. Otac, Petronije, je bio strog čovek koji je poticao iz Crne Gore. Nosio je u sebi svu plemenitost roda iz koga je poticao. Avram je izrastao u visokog crnog momka, sa gustim brkovima i naočitog pogleda. Za ono vreme beše veoma obrazovan. Od malena mu je trgovački duh bio velika prednost. Voleo je da se cenka, prodaje i preprodaje. Majka Jelena nije mogla ni da pretpostavi da će njen “begunac preko Dunava“ biti i ministar i predsednik vlade i veliki političar. Završio je trgovačke škole u Oršavi, otvarao poslovnice, upadao u dugove i zatvarao ih. Vratio se u Srbiju, gde mu je knez Miloš vratio sve dugove i pomogao da ponovo stane na svoje noge. Sakupljao je i ‘arač za kneza, bio pisar, kažu čak i kočijaš, da bi postao i lični sekretar kneza Miloša, zahvaljujući poznavanju grčkog jezika.
Oženio se Stanom Karamarković, čestitom devojkom iz ponosne kuće , a na venčanju im beše kum knez Miloš. Nije bilo veće časti od te da lično knez bude kum budućeg para. U braku dobiše dva sina, Milana i Ljubomira, ali samo je Milan poživeo i dočekao starost. Preduzetnički duh je bio duboko utemeljen u Avramovu narav. Godina 1846. beše posebno značajna za Avrama Petronijevića. U svojoj 55 godini života došao je na ideju da otvori prvi fabriku stakla na Balkanu. Znao je Avram da drvo polako izlazi iz mode, bakar i keramika behu odavno zamenjeni staklom. Staklo je najpre mogao imati samo bogataš, a onda je polako ulazilo u domove običnih ljudi.
Imao je svoj kapital dovoljan da pokrene prvu fabriku ovog dragocenog materijala. Izabrao je grad na Belici. Znao je Avram da je dobro osigurati svoj posao na duže vremena. Obratio se pismom Državnom savetu, gde traži da se za narednih četrnaest godina nikom ne dozvoli otvaranje nove staklare, kao i korišćenje sečenja drveća za potrebe staklare. Staklara dobi naziv „Avramovac“ i beše prva fabrika stakla na ovim prostorima. Jagodina beše varoš na veoma dobrom mestu. Nalazila se na Carigradskom drumu i prilaz je bio više nego dobar. Avram je dobro znao koliko je važan strateški položaj jednog mesta. Jagodina je imala više nego dobar. „Avramovac“ je počeo da posluje veoma dobro. Zaposleno je najpre pedestak radnika. Bilo je Slovaka, Bavaraca i Čeha.
Staklara se nalazila podno Cnog Vrha, gde su sunčevi zraci izbijali iznad brda i obasjavali Avramovu staklaru. Nije to bila mala stvar – otvoriti prvu fabriku stakla na prostoru jedne male države u usponu. Crni Vrh je svojim krilima štitio obruče fabrike, a jagpdonska čaršija beše ponosna na Avrama i staklaru „Avramovac“. Godina 1846. beše godina kada ustavobranitelji vladahu Srbijom. Avram je bio jedan od ustvaobranitelja koji su i doveli na vlast kneza Aleksandra Karađorđevića. Postoje priče i zapisi da su se u Šarenoj kafani gazda-Aranđela Milosavljevića sakupljali ustavobranitelji, među kojima i beše Avram Petronijević. Mala varoš na Belici je bila veoma značajna polovinom devetnaestog veka. Dok je u Prvom srpskom ustanku bila popršte bitaka, u Drugom mesto pomirenja, postustanički period beše veoma plodan za industriju i privredu cele Kneževine. Avramu Petronijeviću nikada nije nedostajalo samopouzdanja za nešto što je on zamislio i želeo da ostvari. Najveća želja mu je bila da nikako i nikada ne sme imati konkurenciju.
Sve više stranaca je punilo Jagodinu, koji su dolazeći trbuhom za kruhom, tražili mlade devojke za udaju i tako ostajali ovde ženeći se njima. Neke su i odlazile sa svojim izabranicima u njihove države. Avramova žena Stana je bila tiha i smerna žena koja je pratila svog muža u svakom njegovom poduhvatu i ideji. Imali su sinove Ljubomira i Milana. Milan je često pratio oca, gledajući kako se zamisli sprovode u delo. Stana je posmatrala kako se razvijao posao sa fabrikom stakla, slušala muža koji je veoma često dolazio kući umoran od napornog rada i davala po koji savet. Saveti su bili da ne treba toliko da radi i da mora imati više odmora. To su bili najdragoceniji saveti koje je Avram dobijao .Podrška žene je bila važan vetar u leđa velikom Petronijeviću. I kada je postao popečitelj inostranih poslova, Stana je kao svaka odana i verna žena vodila računa o deci i kući, ne dozvolivši da deca osete odsustvo oca.
Najponosniji na svoju proizvodnju, Avram beše 1848. Godine, kada je prvi put ostvaren izvoz stakla u Osmansko carstvo. To je bio veliki uspeh za njega, za Kneževinu i za privredu. Posebnu zahvalnost je osećao prema svojoj ženi, čiji su mudri saveti bili njegov spiritus movens. U jednom momentu je „Avramovac“ ostvario neviđeni prihod za ono vreme. Uspesi su se samo nizali, a Avram je nastavljao da vrši svoje ministarske dužnosti i da neguje tradiciju. Najmilije mu je bilo kada su Turci tražili srpsko staklo. A najviše je „Avramovac“ izvozio staklo u Tursku. Sve više mladih Bavaraca je stizalo u Srbiju da radi. Čulo se naveliko o srpskoj fabrici stakla. Pisale su novine o uspesima Avramove staklare. Veliki vizionar Avram je imao ideju da proširi svoj posao i otvori još koju poslovnicu u Kneževini. Mnogo peska, drveta i kamenja beše na prostoru oko Crnog Vrha, te to beše glavni kriterijum da Avram Petronijević otvori fabriku na ovome mestu. U jednom momentu, na nagovor bliskih prijatelja, već iskusan privrednik Avram Petronijević uazi u ortakluk sa Teodorom Tomićem. Ministar spoljnih poslova nije imao mnogo vremena da se bavi previše fabrikom i poslovima. Moralo se popustiti na jednoj strani. Avram beše dobrog zdravlja. Stana je često govorila da treba malo odmoriti. Stari Petronijević je često morao da putuje zbog posla. Najčešće mesto gde je boravio bio je grad na Bosforu. Voleo je Avram Petronijević da boravi u Carigradu. Sklapao bi važne poslove, obilazio grad i svaki put doneo nešto novo sa sobom.
Bio je čovek koji je uvek i svugde učio. Svaki put bi doneo novu ideju za svoju fabriku. Teodoru je prepustio da se bavi važnim poslovima, imao je puno poverenje u svog prijatelja i partnera. Godine 1852. otputovao je u Craigrad da sklopi važne inostrane poslove. Ništa nije bilo neobično. April kao april bio je kišovit. Taj 22. april je bio posebno sparan za Avrama koji je morao da obavi hitne i neodložne poslove u kancelariji vezira u Carigradu. Jedva je čekao da obavi sve svoje poslove i vrati se kući. Tog dana je posebno želeo da bude u svojoj kući. Dok je boravio u kancelariji, iznenada je pao i umro. Ništa nije ukazivalo na iznenadnu smrt Avrama Petronijevića. Kneževina je bila tužna zbog smrti svog ministra. Stana Petronijević je ostala sa svojim sinom Milanom koji je jedini od dece poživeo. Sećala se Stana veoma često njihovog venčanja na kom im je kum bio niko drugi do kneza Miloša .Često je mislila na lepe i srećne dane. Sećala se i mislila o tome da je Avram poslušao njene savete da manje radi, možda bi bio danas sa njom. Nije doživeo neke velike godine. Tek je ušao u sedmu deceniju života.
„Avramovac“ nije mogao da živi bez Avrama. Otkupljen je od strane države za sitne dukate. Kasnije su razni privrednici otvarali fabrike stakla, ali nijedna nije poslovala kao fabrika Avrama Petronijevića. Ni u jednoj nije bilo toliko žara kao te 1846 .kada je nikla poslovnica na obroncima Crnog Vrha, između sela Belica i Mišević. Nije bilo toliko volje kao kada su stizali strani radnici da vide to čudo od staklare. Neki su stizali, radili i odlazili, a neki su ostali u gradu na Belici i stvorili novi život.
Foto: Wikipedia
Autorka: Marija Aleksić
