Vlast, konfor, pobuna
Kad se spomene ime reditelja Živka Nikolića (1941–2001), sigurno se najpre pomisli na film Lepota poroka (naslov je ekavski, premda se radnja od prvog do poslednjeg kadra dešava u Crnoj Gori, kao i radnja većine ostalih Nikolićevih ostvarenja) i na televizijsku seriju Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo, da bi se onda sami od sebe nizali naslovi filmova Čudo neviđeno, Iskušavanje đavola, Smrt gospodina Goluže, Jovana Lukina, Beštije.
Nije mnogo onih koji će se setiti Nikolićeve televizijske serije Oriđinali (Radio-televizija Crne Gore, 1995), što je sasvim očekivano, pošto ova serija nikada nije postala popularna, ali je malo i onih koji će se setiti naslova U ime naroda, što je zaista velika šteta, jer u pitanju je filmsko ostvarenje koje nosi ozbiljniju poruku čak i od Lepote poroka, a pritom će gledaoca sigurno naterati na dublje i duže razmišljanje nego što ga mogu naterati Jovana Lukina ili Smrt gospodina Goluže.
Što je još važnije, film U ime naroda ne pruža maltene nijednu scenu, nijednu situaciju, nijednu repliku koja može izazvati smeh, pa makar i gorak smeh, kakav se podrazumeva prilikom gledanja Lepote poroka i Čuda neviđenog.
Takođe je neobično, s obzirom na filmsko stvaralaštvo Živka Nikolića, da u filmu U ime naroda ne dolazi ni do jednog ubistva, ni do jedne nasilne smrti, premda ima nekoliko opasnih fizičkih okršaja – a zanimljivo je da su scene ubistava prisutne upravo u onim Nikolićevim filmovima koji se smatraju komedijama i koji su kao takvi stekli popularnost i kultni status.
Možda postoji i jedan neobičan razlog što je film U ime naroda pao u senku ostalih Nikolićevih ostvarenja, a to je sâm naslov, koji zaista nije tako zvučan i upečatljiv kao što je slučaj sa naslovima Lepota poroka, Čudo neviđeno, Iskušavanje đavola.
Sem toga, naslov koji predstavlja uvodnu floskulu iz pravosudnih dokumenata lako može navesti na pogrešnu pomisao da je u pitanju satirična komedija poput, na primer, filma Predraga Antonijevića O pokojniku sve najlepše, gde je za naslov poslužila floskula iz svakodnevnog života, a inače se očekuje da takve krilatice, ako se već istaknu kao naslovi, budu u samom filmu obesmišljene i dovedene do paradoksa kroz obilje urnebesnih scena.
Verovatno bi sasvim drugačije bilo da je film U ime naroda naslovljen kao „Put u Kinšasu“, pa iako je veoma smelo pretpostaviti šta je Nikolića moglo naterati da izbegne takav naslov, ipak treba spomenuti da je 1987. godine, kad se pojavio i film U ime naroda, premijerno prikazan film Živojina Pavlovića Na putu za Katangu, tako da bi još jedno ostvarenje koje u svom nazivu sadrži ime nekog afričkog grada sigurno u tom trenutku izazvalo zabunu i u svesti publike stvorilo izvesnu vezu između dva potpuno različita filma – ali, kao što je već napomenuto, ovo je samo pretpostavka, jer možda Nikolić nije ni znao kako će se zvati novi Pavlovićev film i možda se jednostavno nije na vreme dosetio da Kinšasu istakne u naslovu svog filma.
Kinšasa se, međutim, nametnula kao originalan i prepoznatljiv simbol, pa je replika koja glasi „Bio sam u Kinšasi“, a koju u pretposlednjoj sceni izgovara direktor preduzeća, sigurno jedina replika iz filma U ime naroda koja može dostići status brojnih kultnih replika iz filma Lepota poroka i serije Đekna.
Ali, da bi se razjasnilo odkud naziv glavnog grada nekadašnjeg Zaira (a današnje Demokratske Republike Kongo) kao dominantni motiv Nikolićevog filma, treba najpre u kratkim crtama prepričati radnju, koja je zasnovana na karakterističnom društveno-političkom trouglu, gde u samim uglovima stoje direktor preduzeća Todor (Bogdan Diklić), zatim njegov šofer Milutin (Miodrag Krivokapić), kao i načelnik Maksim (Petar Božović), koji deluje u ime tadašnje službe bezbednosti.
Kao uspešnom i sasvim poštenom rukovodiocu, koji putuje u Kinšasu da bi sklopio značajan posao, Todoru najviše zavidi načelnik Maksim, koji ne preza ni od čega samo da Todora što više kompromituje, pa će na osnovu izmišljenih spletki Todor biti uhapšen odmah nakon povratka iz Kinšase, zbog čega će se i Todorov šofer Milutin naći u nemilosti lokalnih vlastodržaca, dok će Todorova žena i deca biti izbačeni iz svoje kuće.
U izmišljanju i širenju tračeva i intriga, ali i u mnogim drugim nečasnim postupcima, načelniku Maksimu najviše pomaže Milutinova žena Mira (Vesna Pećanac), koja će čak i svoj brak shvatiti kao partijski zadatak, pa će stoga napustiti Milutina i započeti život sa šoferom novog direktora preduzeća, čime se svesno potčinjava grotesknom pravilu da novom šoferu, pored ključeva luksuznog automobila, sleduje i supruga šofera bivšeg direktora.
Jedini koji se neskriveno čudi Todorovom hapšenju i jedini koji pokušava da makar iskaže koju reč protivljenja zbog takvog postupka vlasti, jeste upravo Milutin, koji zbog svoje principijelnosti ne gubi samo posao i ženu, nego uskoro biva izbačen iz straćare u kojoj je živeo, a doživljava i porugu dojučerašnjih kolega, komšija i prijatelja, pa čak i nerazumevanje od strane roditeljâ, koji očigledno smatraju da je njihov sin sâm kriv što je dospeo do nezavidnog položaja, odnosno da mu se ništa neprijatno ne bi desilo samo da je ćutao u onim prilikama kad inače većina ljudi ćuti.
Poseban segment priče, koji je toliko emotivan da može izazvati i suze, jeste nestvarno častan odnos između Milutina i Todorove žene Marike (Savina Geršak), jer iako je Marika sa decom prinuđena da utočište potraži u Milutinovoj straćari usred divljeg naselja, iako će Milutin i Marika potom morati i odatle da se isele i da zajedno sagrade novi dom, takođe usred nekog drugog divljeg naselja, ipak ni tada između Marike i Milutina neće doći do ljubavnog ili seksualnog čina.
A sigurno će i sâm gledalac poželeti da Marika poklekne pred svojim nagonima i da se skrasi uz svog spasioca Milutina, pa da sa njim zasnuje i sasvim novu porodicu, koja bi sigurno bila siromašna, ali barem ne bi bila opterećena lažnim i prolaznim sjajem (takva se želja jednostavno mora javiti tokom gledanja scene kupanja deteta, koja je u rangu idiličnog biblijskog prizora), no umesto toga, Marika će morati da se odrekne svoje časti u načelnikovom krevetu, mada treba zapaziti da ona to čini tek kad pripadnici službe bezbednosti zaprete Milutinu da će srušiti straćaru koju je tek izgradio, a inače Marika nije pristajala na načelnikove uslove dok su se ticali isključivo oslobađanja njenog muža Todora iz zatvora. (Nije na odmet zapaziti da Savina Geršak, koja se proslavila zahvaljujući filmovima Smrt gospodina Goluže i Čudo neviđeno, redovno u Nikolićevim ostvarenjima tumači izuzetno lepu i seksepilnu – ali i izuzetno poštenu ženu.)
I sve se na volšeban način vraća u prvobitni poredak, jer je Todor pušten sa robije i ponovo je zauzeo direktorsku funkciju, mada pod uslovom da robiju uopšte ne pominje, dok se Marika sa decom vratila u kuću iz koje je bila izbačena, a Mira se vraća u onu straćaru gde je ranije živela sa Milutinom, dok je Milutinova nova straćara iznenada nestala, ali ga zato pred starom straćarom ne čeka samo Mira, nego ga čeka i automobil kojim ponovo treba da vozi direktora Todora.
Trenuci tokom kojih Milutinova žena Mira ubeđuje svog muža da ponovo bude Todorov šofer deluju pomalo nadrealno, jer se i ona ponaša kao da se u međuvremenu ništa nije desilo, kao da direktor Todor zaista nije bio na robiji, kao da Milutin uopšte nije bio izbačen iz preduzeža i iz svoje straćare, kao da Todorova žena i deca nisu ni živeli sa Milutinom, pa i kao da Milutinova žena nije živela sa šoferom novog direktora.
Problem je, međutim, što Milutin ne može tek tako da se vrati starom načinu života nakon svega što se desilo, a kad direktor Todor bude pred radnicima preduzeća izjavio kako se upravo vratio iz Kinšase – premda svi znaju da je nakon povratka iz Kinšase proveo neko vreme na robiji – Milutin će otići pravo u Todorovu kancelariju, pa će nekoliko puta, i to svaki put sa sve većim besom (što prati veoma napeta muzika, za koju je bio zadužen kompozitor Vuk Kulenović), zapitati Todora gde je boravio dotad i zašto ne kaže da je bio na robiji, na šta će Todor uporno odgovarati da je boravio u Kinšasi.
Iznerviran Todorovim lažima, koje su iritantne upravo zato što su očigledne, Milutin će fizički nasrnuti na svog direktora, pa će na samom kraju filma definitivno biti izbačen iz firme i ostati usamljena jedinka koja nije umela da se prilagodi opštim i neupitnim pravilima sistema.
Neodoljivo je poređenje sa sličnim situacijama u komedijama Radivoja Lole Đukića Zlatna praćka i Bog je umro uzalud, gde se takođe političke funkcije i društveni položaji rotiraju na prilično groteskne načine, a uz svesno laganje pojedinih likova da se nije desilo ono što se zaista desilo i što su svi videli, samo ne smeju da se suprotstave manipulatoru i da kažu istinu.
Ipak, film U ime naroda lišen je bilo kakvog komičnog momenta, a posebno je važno što nagli preokret, zahvaljujući kome je Todor vraćen na direktorsko mesto, nije došao kao direktna posledica pristajanja Todorove žene da poklekne pred načelnikovim nečasnim uslovima, nego se kao svojevrsni deus ex machina nametnuo Četvrti plenum, poznatiji kao Brionski plenum, pa je zato načelnik Maksim, iz straha da se i na njega ne odraze smene koje su već zahvatile državni vrh, odlučio da oslobodi Todora i da njegovu porodicu vrati tamo gde je živela pre odlaska u Milutinovu straćaru.
Tek kad u samom filmu bude spomenut Četvrti plenum, postaje jasno da se radnja dešava 1966. godine, a inače je dotad vreme radnje maltene nevažno, jer je zaplet takav da se mogao desiti bilo koje godine od stvaranja do raspada komunističke Jugoslavije, ali i nakon samog raspada države i zvaničnih ideoloških promena u svakoj od osamostaljenih republika, jer konstantni društveno-politički trougao, u čijim uglovima stoje principijelni Milutin, konformista Todor i vlastodržac Maksim, opstao je i nakon svih revolucija, prevrata i čistki.
Očigledno je Živku Nikoliću bila potrebna istorijska distanca, ali i izvesna ograda, zbog ionako provokativne radnje filma, pa verovatno iz tog razloga nakon poslednje scene, tokom koje se Milutin utučen udaljava od kapije preduzeća, dolazi sledeća istorijska napomena:
„Na Četvrtom plenumu CK SKJ 1. jula 1966. godine potpredsjednik Republike dao je ostavku. Smijenjen je ministar unutrašnjih poslova i veliki broj pripadnika Službe državne bezbijednosti zbog zloupotrebe položaja i vlasti.“
Ali, pošto takav istorijski kontekst uopšte ne izgleda uverljivo, može se pomisliti da je reditelj namerno zadržao takvu neuverljivost, da bi gledaoci bez problema shvatili kako radnja zaista može da se dešava u bilo kom trenutku tokom postojanja komunističke Jugoslavije, ali da bi, sa druge strane, film pred cenzurom bio predstavljen kao oštra kritika one službe bezbednosti kakva je postojala za vreme Aleksandra Rankovića, a koja je nakon njegove ostavke navodno očišćena od pripadnika koji su svoj položaj zloupotrebljavali.
Prilično je, međutim, uverljivo što se i načelnik Maksim najzad našao na udaru službe bezbednosti i što će sigurno biti smenjen sa uticajnog položaja, ali na taj način je pravda samo donekle zadovoljena, jer nije je sproveo beskompromisni Milutin, kome je jedino i stalo do pravde, nego je sprovode dotadašnji Maksimovi poslušnici, koji će ubuduće verovatno izvršavati naređenja nekog novog Maksima, ali će svoju bahatost i dalje ispoljavati na onom istom Milutinu, jer očigledno se neće pojaviti još jedan takav Milutin.
Sigurno će mnogi primetiti da Milutinovo poštenje i iskrenost jesu na granici naivnosti, možda i tvrdoglavosti, pa će pomisliti da je Milutin zaista sâm kriv za svoju propast, pošto se nepromišljeno buni protiv sistema koji se ionako ne može srušiti.
A takav se utisak stiče iz samo jednog razloga – zato što je Milutin jedini koji odbija da poveruje u opšteprihvaćene laži i jedini koji se ne ustručava da javno kaže ono što je golim okom vidljivo, a kad ne bi bio jedini i kad se ostali radnici preduzeća ne bi razbežali čim ugledaju načelnika Maksima, verovatno ni Milutinovi postupci ne bi delovali besmisleno i tvrdoglavo.
Karakteristična je prva scena filma, u kojoj se od načelnika Maksima, dok prolazi divljim naseljem, skrivaju svi stanovnici osim Milutina, koji niti oseća strah prema pripadnicima državnog sistema niti oseća potrebu da se skloni iz njihovog vidokruga, a to dovoljno govori o Milutinu kao o čoveku, koji ni docnije neće pristajati na ucene, nego će čak fizički napasti direktora Todora očigledno pomislivši da samo na taj način može odbraniti i spasiti Todora od – samog Todora.
Ali, očigledno je da Todor smatra kako će biti bezbedan (i što je još važnije, da će biti bezbedna njegova porodica, ali i njegov direktorski položaj) samo ako i dalje uporno bude tvrdio da je zaista sve vreme boravio u Kinšasi.
Sasvim je jasno da glavni razlog Milutinove propasti nije u tome što postoji neko kao što je beskrupulozni načelnik Maksim, nego u tome što je mnogo takvih kao što je konformista Todor, a koji će iz straha od državnog, partijskog i obaveštajnog aparata izricati očigledne laži čak i pred onima koji žele da im pomognu da se oslobode tog straha.
Zato se direktorova izjava „Bio sam u Kinšasi“ nametnula kao dominantni motiv filma U ime naroda (naslov filma se, izgleda, ne pominje ni u jednoj replici, ali je jasno da načelnik i njegovi poslušnici sprovode svoju strahovladu skrivajući se iza navedene floskule), odnosno kao simbol konformizma, pa i straha da bi izlazak iz konformizma značio onakvu propast kakvu je doživeo principijelni Milutin.
Poruka filma U ime naroda, a naročito Milutinova beskompromisnost, nije promakla pojedinim kolumnistima koji tumače aktuelnu društvenu i političku situaciju, što je još jedan dokaz da se trougao koji čine Maksim, Todor i Milutin lako može primeniti i na vreme koje je došlo nakon snimanja samog filma, pa je upravo u tome i najveća vrednost ovog ostvarenja Živka Nikolića, koji u datom slučaju nije bio samo reditelj, nego i scenarista u saradnji sa svojim bratom Draganom, koga se publika verovatno seća kao mentalno ograničenog Muta u filmu Iskušavanje đavola, za koji su scenario takođe napisali Živko i Dragan (a upečatljive su bile i Draganove uloge u filmovima Milana Jelića Nedeljni ručak i Pazi šta radiš, kao i u Ortacima Dragoslava Lazića).
Pošto film U ime naroda ipak nije dovoljno poznat široj publici, stoga ni replika „Bio sam u Kinšasi“ ne govori mnogo sama za sebe ukoliko se ne odgleda ceo film, ali čak da je i ovo Nikolićevo ostvarenje steklo kultni status poput Lepote poroka, opet je pitanje da li bi poruka bila shvaćena na pravi način ili bi se desilo upravo ono što se desilo sa Lepotom poroka – da se neprestano citiraju komične replike (koje su u scenario možda ubačene iz komercijalnih razloga), dok se zapostavlja dramski podtekst koji je maltene u rangu antičke tragedije (kao da je sama publika potisnula ono što joj se nije uklopilo u žanr urnebesne komedije).
Da je film U ime naroda stekao kultni status, možda bi komične replike bile pronađene i tamo gde ih nema, dok bi Milutinova tragedija bila skrajnuta kao nešto što previše opterećuje i nagoni na suvišna razmišljanja, koja bi lako mogla uzdrmati zonu konfora – dakle, onu istu zonu u koju se smestio i direktor Todor.
I kao što je već napomenuto, nije problem ako je malo Milutinâ, a ne bi bio problem čak ni kad se pojavi poneki Maksim da sprovodi strahovladu – samo da nije toliko mnogo Todorâ koji ne smeju da postanu Milutin iz straha da ne izgube ono za šta ih je Maksim ubedio da im je poklonjeno pošto su poslušni i pokorni sistemu koji Maksim predstavlja i održava, a zapravo takav sistem opstaje zahvaljujući brojnim Todorima, koji su toliko zastrašeni i ucenjeni da će se uporno držati nametnutih laži čak i pred jednim iskrenim i dobronamernim Milutinom.
Da li se Todor, na osnovu dotadašnjeg bolnog iskustva, uplašio da je čak i Milutin poslat kao provokator, ili se uplašio da će odricanjem od nametnute laži doživeti Milutinovu propast, ili jednostavno smatra Milutina idiotom kome ništa i ne treba objašnjavati ako je Milutin već rešio da istraje u svojoj suicidnoj principijelnosti – o tome će gledalac moći da razmišlja dok se Milutin bude polako udaljavao od kapije preduzeća, koja svojim izgledom nesumnjivo asocira na zatvor, ali na takav zatvor u kome je, pod određenim uslovima i ucenama, zagarantovan konfor.
Autor: Dušan Milijić
