Povodom zbirke priča Isusove sandale Jasmine Malešević
Ponekad nije baš zahvalno pisati o zbirci priča.
Kako da se sažeto, uopšteno i kao jedna čvrsta celina predstavi knjiga koja se i sama sastoji iz više različitih tekstova, pa i više samosvojnih celina, koje često i nisu međusobno povezane, osim što zajedno čine dotičnu knjigu?
Ovo se pitanje javlja gotovo pred svakom zbirkom, a pogotovu pred onom u kojoj se našao veći broj priča.
Normalno je da se takvo pitanje postavi i pred zbirkom sastavljenom od preko trideset priča, a sve i da su one tematski čvrsto povezane, opet nije lako sumirati utiske i oblikovati ih kao jedinstven doživljaj.
Podarivši joj naslov Isusove sandale, Jasmina Malešević je svoju zbirku sačinila od priča koje ne samo što tematski nisu povezane (osim u srazmerno malom broju slučajeva, ali i tada prvenstveno zbog identičnih likova ili sličnih naslova), nego se međusobno veoma razlikuju i na formalnom planu, tako da čitalac sa priče koju čine dve ili tri rečenice prelazi na priču koja se prostire na nekoliko strana; sa priče koja predstavlja sublimiranu filozofsku misao, prelazi na priču čija je radnja zasnovana na istorijskim ili epskim motivima; sa priče koja zadire duboko u mitsku i biblijsku prošlost, prelazi na priču slikovitog i prilično uverljivog futurizma.
Ipak, već pri susretu sa prvim pričama koje su se našle u Isusovim sandalama (izdanje Banatskog kulturnog centra u Novom Miloševu, 2021), jasno je da njihova suštinska i formalna raznorodnost nije nikakva prepreka za čitanje zbirke kao jedinstvene i neraskidive celine.
Naprotiv, tematske i dužinske razlike kao da čitanju zbirke daju poseban i uzbudljiv ritam, pomalo se poigravajući sa čitaocem, čas ga vodeći na jednu, čas na drugu stranu, čas u prošlost, čas u budućnost, čas u tajnovite mitove, čas u nedokučivu svakodnevicu, čas u magnovenja, čas u puku stvarnost, čas u poetsku misao, čas u misao o poetici.
Ako bi priče, nasuprot svim razlikama, trebalo obuhvatiti jednim terminom, to i nije teško, jer ispod naslova jasno stoji da je ovo – svitak kratkih priča. Dakle, to jesu kratke priče, jer i najduže među njima ne dopiru dalje od sedam strana, mada je i ta brojka čista formalnost. Mnogo je važniji termin koji prethodi uslovnom žanrovskom određenju priča, a kojim je na poetski način definisana sama zbirka.
Pošto nije tako čest u svakodnevnom govoru, izraz svitak već samim tim zvuči arhaično, mada bi, prema lingvističkim kriterijumima, više spadao u istorizme nego u arhaizme. Stare reči za koje je u međuvremenu stvoren (ili je iz stranog jezika pozajmljen) sinonim nazivaju se arhaizmima, a čak i kad je arhaizam zapravo mlađi od reči koja je danas u upotrebi, on se opet smatra arhaizmom, makar i zbog toga što je u psihologiji samih govornika dobio takvu notu. Istorizmima se, međutim, nazivaju one reči čija je upotreba prestala i za koje nije ni bilo potrebe tražiti moderne sinonime – iz jednostavnog razloga što je, najčešće iz tehnoloških ili društveno-političkih okolnosti, nestalo i pojmova koje su dotične reči označavale.
Ova filološka digresija možda i nije bila neophodna, ali samo se tako može dočarati zbog čega je reč svitak neminovno otišla u istoriju i zašto njena upotreba ima prvenstveno simbolično, ali i poetsko značenje.
Zato što je svitak odavno zamenjen knjigom, onakvom kakvom je danas znamo, sa stranicama koje se prelistavaju, pa je stoga pojam svitak ostao najviše vezan za drevne (uglavnom religiozne) spise, a kako je i njihov tekst u međuvremenu prenesen na formu knjige, prestala je potreba za novim terminom kojim bi svitak bio zamenjen.
Pored istorično-arhaičnog tona koji nesumnjivo poseduje, svitak daje i mogućnost za igru rečima, jer bez obzira na stvarno značenje, teško je odoleti asocijaciji na svetlost, makar i zbog jedne slične reči, koja označava insekta što sâm stvara svetlost.
Naravno, strogo fizički gledano, i Isusove sandale jesu knjiga, ali se priče jedna za drugom zaista čitaju kao da su napisane na dugačkom, možda i beskrajnom svitku, makar se ta beskrajnost ogledala u tome da se čitalac nakon pročitane poslednje priče vrati prvoj priči i iznova se upusti u plovidbu – a to jeste svetlost koju knjiga stvara već time što je otpočeto njeno čitanje.
Nije slučajno malopre naišla reč plovidba.
U jednoj od priča, latice jasmina lebde i zaista pozivaju na plovidbu, pa su stoga i priče iz zbirke Isusove sandale latice jednog cveta. I koliko god da je svaka od tih latica samosvojna i naizgled potpuno nezavisna od ostalih, one zajedno pozivaju čitaoca da se otisne kroz zbirku, da plovi među redovima i naslovima, među tihim razmišljanjima i glasnim dijalozima, među sandalama i svemirskim brodovima, među paganskim božanstvima i nebeskim telima, brišući među njima sve granice.
Ako je uopšte ikada i bilo ikakvih granica.
Ali, i da ih nije bilo, one se stvarno ruše tek u umetničkim tvorevinama prožetim poetskim izrazom bez obzira na žanr i formu.
A bez umetnosti nema ni rušenja starih predrasuda, koje su se toliko ukorenile da makar i najmanje diranje u njihovu dogmu deluje kao bunt i prava mala revolucija.
Ličnost Isusa Hrista, bilo da se posmatra u istorijskom, bilo u religijskom, bilo u književnom kontekstu, toliko je inspirativna da se i od jednog detalja sa njegovog tela ili odeće može načiniti čitava umetnost, ali umesto venca od pruća, umesto bele odore, umesto maslinove grančice, umesto krvavih rana od bičevanja, umesto rupa od gvozdenih klinaca, Jasmina Malešević odabrala je ono što je najmanje primetno a što je sve vreme bilo tu, ono što je najprljavije a istovremeno najčistije – sandale propovednika i besednika.
Jer prljajući svoje sandale, Isus je pročišćavao puteve kojima je prolazio.
I ne samo Isus.
I ne samo sandale.
Još od Homera pa sve do danas, oni što su svojim koracima skupljali najviše prljavštine, zapravo su najviše doprineli čišćenju čovečanstva.
Zbog čega onda reč đon toliko negativno zvuči i zašto se najčešće koristi u pogrdnom kontekstu? Zašto đon služi kao metafora za ljude bez obraza, bez stida, bez morala, a naročito bez čvrstog (najčešće ideološkog i političkog) stava i uverenja?
Čitajući jednu po jednu priču iz zbirke Isusove sandale, postepeno se sagledavaju i stvarni razlozi za toliku prljavštinu na đonovima, ali i čistota koju đon za sobom ostavlja. Ne pokušavajući da opravda niti da očisti prljavštinu sa onih obraza gde je ima, niti se baveći ljudima koji su više zaprljali obraze nego što su zaprljali đonove, Jasmina Malešević je u svoje priče uvela junake kojima su obrazi čisti baš zato što su im đonovi dobro uprljani. Biranim rečima (a i ponekim slikovitim neologizmom), ona baca još jače svetlo na obraze čiju su čistotu i svetlost odavno potvrdile i istorija i tradicija, mada su zapostavile njen iskonski razlog, makar on bio i prizeman – a verovatno baš zbog toga.
Tako je pojam đon u zbirci Isusove sandale dobio jedno svetlo značenje, čime je i paralela između obraza i đona dobila sasvim nov, čist izgled.
Obično se priča čiji naslov stoji na koricama knjige stavlja ili na početak ili na kraj zbirke – dakle, ili kao uvod, ili kao poenta proznog ciklusa. Međutim, odabravši da joj priča „Isusove sandale“ ne bude ni prva ni poslednja u nizu (nego dvadeset i šesta, ako je taj podatak uopšte bitan), Jasmina Malešević dala je i Isusu i njegovoj misiji ono mesto koje mu oduvek pripada: nenametljivo, skromno, a opet nezaobilazno i dovoljno vidljivo, koje možda ostaje kao najvidljivije nakon što se zaklopi poslednja stranica zbirke.Već je spomenuto da zbirka Isusove sandale ima preko trideset priča, ali je takođe naglašeno da je i taj broj u ovom slučaju samo formalnost i da pred njim ne treba uopšte sumnjati u jedinstvenost i celovitost zbirke. Ali, ako se zapazi da su u zbirku unesene trideset i tri priče, može se zaključiti da je Jasmina Malešević i samim tim brojem simbilično istakla besednika i učitelja Isusa, njegov trnovit put, pa i njegove zaprljane sandale, pritom nimalo ne narušivši otmenu i plemenitu skromnost velikog mučenika. A ako se, ipak, sasvim slučajno desilo da zbirka bude sastavljena od trideset tri priče, to onda znači da je neki svitac svojom svetlošću pomogao u oblikovanju knjige čiji se listovi neprimetno okreću i stvaraju utisak svitka koji se postepeno razvija i otkriva.
Autor: Dušan Milijić
