Proza: Otac i sin (i majka)

“If they were right, I’d agree, but it’s them they know – not me.” Cat Stevens 1

„Otac i sin“ Keta Stivensa je dirljiva pesma koja duboko rezonira sa temama generacijske razlike, porodične komunikacije i borbe za sa-mostalnost novih naraštaja. Tekst obuhvata razgovor oca i sina, od kojih svaki izražava svoje poglede na život i izbore sa kojima se suočava. Pesma od-zvanja ten-zijama i emocijama koje oboji-ca osećaju. Otac prek-linje sina da posluša savet i sledi put koji mu on predlaže, da nađe posao i oženi se. S druge strane, sinu su potrebni nezavisnost i sopstveni izbori. Njegova želja da ide svojim putem i da ga ne sputavaju očekivanja i mišljenja drugih. Sin moli da bude saslušan i shvaćen i to rezonira sa njegovim osećanjem gušenja i potrebe za sopstvenim prostorom, dok je očev pokušaj da vodi i usmerava sina, plod neizmerne ljubavi i brige.

…otvaram oči i žmirkam u pravcu navučene zavese iza koje se nazire da je dan već odavno počeo… protiv moje volje, prvo što pomislim je kako mi otac stalno na ra-mena prebacuje svoje brige, kao teški ogrtač… jedna noga, druga, polako, nisam se noćas baš nešto naspavao, ali, vreme je za ustajanje… on i dalje drži svog nepokolebljivog uverenja da zna šta je najbolje za mene… prvo ću u kupatilo, pa onda na doručak, naravno… moju nezaposlenost, uvek prisuan bauk, on veruje da može da izleči sa nekoliko dobronamernih reči ili veza… kako li je napolju?… njegovo insistiranje je neprestani pokušaj da mom životu nametne svoje izbore, umesto da mi dozvoli da se sam nosim sa sopstvenim izazovima… njegova pružena ruka nudi pomoć, ali mahnita od nadmoćnosti, kao da ima sve odgovore… trenerka će biti dovoljna, nije hladno, a neće ni kiša… ne mogu to, refleksno ga odbacujem, ne iz inata, već da bih dokazao i sebi i njima da sam sposoban da izaberem i istrajem na svom putu, čak i ako je prošaran neiz-vesnostima… a to što sam neoženjen, što sa 32 nemam ni stalnu devojku, to sve još više podstiče njihovu procenu da se ne uklapam sasvim u model uspešnog života… kao da je moja vrednost vezana za to i, samim tim, manja… uh, na šta ličim, trebalo bi da se obrijem… svaki put kada odbijem njegov savet, ili se oduprem njegovim pokušajima da me večitim pitanjima i bezbrojnim potpitanjima vodi, susrećem se sa njegovim tvrdoglavim uverenjem da on sve zna bolje… moraću i kod frizera ovih dana, baš sam zarastao… težina njegovih očekivanja i nepopustljiva vera u životnu mudrost, to je apsolutno sveobuhvatno… žudim za tim da uvidi da njegova pot-reba da kontroliše moj život potiče od pogrešnog osećaja ljubavi… to je ljubav koja guši, a ne koja neguje… koje ću čarape, patike?… pitam se kad će shvatiti da treba da mi dozvoli da se spotaknem i učim, da je to najbolji vodič koji može da mi ponudi… čekaj da ispravim ove krevetske čaršave i odškrinem prozor…

… budim se i osećam odmah kako se oko mene steže beskonačna petlja zabrinutosti, podstaknuta uverenjem da moje godine donose mudrost… perem zube, uh, što je ljuta ova nova pasta… moj sin, koji se bori sa nezaposlenošću i još uvek je sâm, hladnokrvno i uporno zanemaruje iskustva koja je život urezao u moje biće… oblačim se, koju ću košulju danas?… znam šta je najbolje za njega, samo kada bi i on to uvideo… gde mi je mobilni?… nema poruka od jutros, dobro je, a kakvo je vreme?… svaki put kada pružim ruku, on je odgurne kao da su moje namere pogrešne, a ja samo želim da ga poštedim zamki po kojima sam se ja spoplitao… izgleda da sam opet dodao koje kilo, evo kaiš moram na jednu rupicu šire… to što je već toliko dugo posle doktoriranja bez posla, izazov je koji verujem da bi, uz moju pomoć, mogao da savlada, samo da prestane ta naša teška bitka, jer on bezrezervno i a priori ignoriše svaki moj savet… pažljivo sad, ovaj tepih je klizav, onomad zamalo da padnem… put koji on bira, teško mi je na srcu to da gledam, iz dana u nedelju, iz meseca u godinu… a to što je toliko sâm, samo produbljuje moju zabrinutost… držim se za ovaj gelender kao neki čiča… kad bi samo shvatio da ja sve pitam i nudim i savetujem i predlažem – ne kao uvredu za njegovu autonomiju ili inteligenciju, već kao otac kome je u srcu samo njegov najbolji inte-res… pazi sad, ovaj drugi tepih… njegov otpor, njegovo odbacivanje mog iskustva, to mi je kao trn u oku, kao kamen u cipeli… e, izgleda da je napolju lepo vreme… koliko li je sati, je l’ vreme već za doručak, ili sam prerano sišao?… a, ne, evo je, ona već sprema kajganu… da li on uopšte konkuriše?… koliko prijava je poslao juče, koliko će danas?… njegova budućnost… da li je trebalo jače da ga guram?… ne, treba mu prostor… treba mu nezavisnost… nema meni pomoći, jer ne mogu da ne budem zabrinut… možda je on u pravu, možda sam ja prepotentan, ali dokle će on ovako?… dobra su ova jaja… kad će da mu stigne iz dupeta u glavu?… sir je fini našla juče u samousluzi, moram sutra da kupim još malo – ovo će brzo da se pojede…zašto nema devojku? zašto ne izlazi sa društvom? samo se druži sa onom dvojicom; kako će da upozna nekog ako se nigde ne kreće?…

… koliko će on jaja?… tri za njega i tri za nas dvoje – dosta nam je!… moram da mislim na figuru, da ličim na nešto na plaži… to je trebalo još i ranije da mislim… da, kad bi bilo samo to… dok posmatram vrtlog briga koje obavijaju ovu moju dvojicu, srce me boli od mešavine ljubavi i brige… vidim kako se matori bori sa svojom nepopustljivom željom da vodi našeg sina… šta ovde još treba?… šunka, gauda… sad će da siđu… ukorenjeno je to u njegovom uverenju da mu iskustvo daje pravo da sve zna najbolje… njegove namere su iskrene, ali njegova odlučnost da usmerava put našeg sina često zasenjuje važnost puštanja da pronađe svoj put… on voli ovde da sedi, samo da se setim gde sam sklonila one lepe podmetače… čaše za jogurt… buter… volela bih da može da shvati da je putovanje našeg sina jedinstveno njegovo i da su njegovi izbori obojeni njegovim snovima i težnjama… osećam frustraciju u sinovljevom otporu, njegovu rešenost da razvija svoj, nezavisan identitet, odvojen od očekivanja kojima ga mi okružujemo… šta još fali ovde?… salvete… ah, pa da, da napravim kafu… to što odbija pomoć može da izgleda kao prkos, ali ja to prepoznajem kao njegovu potragu za sopstvenim glasom, putovanje ka samootkriću… komplikovana situacija sa zaposlenjem i pritisak da se prilagodi društvenim normama doveli su ga do delikatnog disbalansa između njegovih težnji i spoljnih pritisaka… u, što je lepo na-polju – biće sigurno fin dan… kao majci, moje srce je puno ljubavi za obojicu, ali bih volela da ovaj moj matori ublaži svoju potrebu za kontrolom svega i svačega i da shvati da će putovanje našeg sina biti oblikovano njegovim sopstvenim iskustvima… o ovaj mali, volela bih da uvidi da naše namere, iako su možda ponekad i pogrešne, sve do jedne dolaze uvek i samo iz pozicije duboke ljubavi… to je, kao ono nekad na plesnom podijumu, delikatna igra razumevanja i vođenja, puštanja i zadržavanja… aha, evo ih… gledam ovu moju dvojicu, ove dve duše koje se kreću svojim putevima, popločanim najboljim namerama… „ajde, sedajte, momci! kajgana da se ne ohladi!”, kažem… sto za doručak je neobično tiha scena odjutros, prepuna neizgovorenih misli koje, zamršene i pobrkane, vise u vazduhu skoro opipljivog prisustva… sipam kafu… jogurt… moj muž, brigama namrštenih obrva, baca krišom poglede na našeg sina, koji se izgubio u svom svetu, a izraz lica mu je mešavina odlučnosti i nesigurnosti… sipam kajganu svima, sebi, odlomim zalogaj hleba, žvaćem… razapeta između njihovih perspektiva, fokusiram se na ispijanje mog čaja, pogled mi lebdi s jednog na drugog, srce mi je teško od brige i ljubavi… „dodaj so, molim te“, prekida tišinu konačno moj muž, čiji glas nosi težinu sopstvenih misli, iako pokušava da to prikrije neobaveznim rečima… naš sin reaguje kratko klimanjem glavom, oči im se na brzinu susreću, tiho priznanje da ispod površine ove interakcije vrvi od emocija i neizgovorenih misli…

…čekaj, ko je postavljao? viljuška ide levo, a nož desno!… a i onako mi se ništa ne jede… mama je ovo divno spremila, ali ne mogu, kako otvorim oči, počnu da mu guše… iz najbolje namere, sigurno, ali me ipak guše… jasno mi je da ih opseda težina moje nezaposlenosti… ali, treba mi prostor… ne mogu da prihvatim da radim tek bilo šta, samo da bi oni bili zadovoljni… ja i ne znam baš šta hoću, šta tražim… u čemu sam ja, pa, dobar?… od sve te škole – šta imam sad od toga?… a, ovamo, kobajagi tražim nezavisnost, moj put… moj način… evo, opet, tatin brižni pogled me guši… zar ne može normalno da me gleda? zašto uvek izgleda kao da nešto proverava, da bi da me kritikuje, ali se usteže da mi nešto prebaci?… neoženjen sam, ali ništa mi ne fali… kad mi treba, ja nađem devojku… to što ne ispunjavam njihova očekivanja, moraju da prihvate – ovo je moj život, ne njihov… frustriran sam njegovim guranjem… želim da se dokažem, a za to mi je potrebno vreme… šta ako ne uspem odmah?… to će opet biti moj problem, moja briga, a ne njihova… a, u čemu ću ja to, kao, da uspem?… moram da ustanem i da idem odavde… samo još gutljaj soka i odoh…

…da li svi roditelji imaju iste brige?… društvena oče-kivanja… ama, naravno!… nisu te norme bez veze… danas se niko više ne obazire na norme ponašanja… roditelji su tu da savetuju, a dete je tu da sluša… dok si mlad – učiš, koliko god daleko možeš da stigneš…roditelji su tu da te podrže, da plaćaju… kad nisi više mlad – ima da radiš! znalo se nekad… sad se sve pomešalo… šta sad bi, kud će, kud ode ovako iznenada?… samo beži od nas… da li ga ja izneveravam?… šta mogu da uradim?… verujemo? da li mu verujem?…treba da poštujem njegove izbore… da ga pustim?… nikad ne razgovaramo, kako nešto kažem, on se naduri i, evo kao sad, samo skoči i odjuri… teško mi je… nadam se da će pronaći put… brizi nikad kraja…

…škripanje stolice o pod… sin ustaje u tišini i mrmlja: „moram da izađem; vraćam se kasno“… moj muž otvara usta, napola formirana reč umire na njegovim usnama, dok posmatra sina kako se povlači… to je razgovor koji je ostao nedovršen, hiljadu neizgovorenih reči visi između nas… dok se vrata zatvaraju, pružam ruku preko stola i stavljam je na muževljevu… mi volimo da se držimo za ruke, sad nam je koža nešto grublja, ali ništa zato, stisak je nežan, čvrst, tiho uveravanje da smo u ovome zajedno… u tom tihom trenutku, dok sedimo posle njihovih razenjenih pogleda i kratkih reči, jasno je da nas ljubav i brige vezuju, svako od nas žudi za najboljim za svog sina, čak i ako nam se putevi ka tom cilju razilaze… vidi, nije pojeo svu kajganu – je l’ mu se nije svidela, ili je hteo samo što pre da pobegne iz kuće?

…da li su moje smernice bile pogrešne?… ima 32 godine, naoružan je bogatim obrazovanjem, a bori sa nezaposlenošću tolike godine već i sa izolacijom… ona rasprema od doručka… i meni je ostalo pola kajgane, ništa mi se ne jede… on je izašao bez i jednog zalogaja… pitam se gde sam pogrešio?… koje lekcije su mu bile potrebne, a nisam uspeo da mu prenesem?… bilo je vremena kada sam ga podsticao da se akademski ističe, verovao sam da je obrazovanje ključ uspeha… što veća i bolja škola – to bolja pozicija u poslovnom svetu… sada, pošto je toliko dugo nezaposlen uprkos svojim kvalifikacijama, pitam se da li sam ga previše fokusirao na ocene, a nedovoljno na otpornost, samostalnost… škripanje stolice o pod… ustajem u tišini, promrmljam: „hvala” i krećem, polako, uz stepenice natrag u moju sobu… nije sve i uvek bilo samo oko uspeha u školi: sećam se kada sam mu govorio o važnosti samopouzdanja, ohrabrujući ga da sledi svoje ambicije… sad, kada ga vidim tako samog, pitam se da li ga je i moje naglašavanje nezavisnosti navelo da se povuče predaleko, izolujući se kada je, možda, trebalo da potraži pomoć?… uf-ff, opet se podvrnuo ovaj tepih – jednog dana ću da padnem i to će mi biti kraj… moramo tu nešto da sredimo, da promenimo… ne mogu a da ne preispitujem svoje odluke… da li sam postigao pravi balans između discipline i podrške… kako sam propustio da stvorim okruženje u kojem se oseća prijatno?

…prija mi ova šetnja…mislio sam da odmah sednem na autobus ali, prošetaću jednu ili dve stanice, da izluftiram mozak od jutros… pitam se da li sam ja nešto propustio?… imam 32 godine, obrazovan sam, ali evo me, bez posla i sâm… šta sam ja pogrešio, da li je njihov pristup mom vaspitanju bio pogrešan?… uvek su naglašavali ocene, dostignuća, ali sada, sa ovim silnim diplomama u rukama i bez izgleda za posao, pitam se da li je trebalo da me više guraju na praktične veštine… u, vidi, ovi su dobili novu kolekciju za leto… baš mi treba neka lepa, šarena majica… želeli su da budem nezavisan, ali da li sam sada previše izolovan?… da li me je njihovo insisti-ranje na samodovoljnosti odgurnulo kada je trebalo da pružim ruku?… lutam i pitam se da li me je preveliki fokus na individualizam doveo do samoće… šta mi vredi doktorat kad, u stvari, ništa ne znam da radim?… žutu banku nisam još zaradio jer, za 32 godine nisam radio ni minut u životu… zato, valjda, kad se negde i prijavim, neće ni da me zovu na intervju – vide da pojma nemam ni očemu… a i bolje, da me ne provale… evo ga autobus… možda su njihova očekivanja zasenila moje sopstvene želje… ne znam kako da se otpetljam od njihovog uticaja… što je zgodna ona plavuša… ma, obe su zgodne, i drugarica… zabavljanje i brak su se promenili tokom godina, stvari su sada sasvim drugačije u poređenju sa njihovim vremenom, pre 40 godina… tada se činilo da su ljudi išli tradicionalnim putem: upoznaš nekoga, izlazite neko vreme, kresnete se par puta i – venčanje!… je l’ to ona kao da mene nešto gleda?… ma jok, učinilo mi se… baš će ona sad da bulji u mene… sve se vrtelo oko pronalaženja životnog partnera: smiri se i osnuj porodicu… očekivanja okruženja su bila jasna i postojao je osećaj sigurnosti u praćenju tog scenarija… danas je to potpuno drugačija utakmica, upoznavanje je postalo zamršeni ples praćenja i lajkovanja na društvenim mrežama… ova plavuša definitivno bulji u mene, treba da joj priđem… je l’ sam se očešljao jutros, kako izgledam?… kao švedski sto opcija, paradoks izbora nas često vodi da se pitamo da li donosimo prave odluke… on-lajn profili su namenjeni da nas predstavljaju, a da li oni to zaista čine? …kao da projektujemo sliku onoga što želimo da budemo, a ne nužno ko smo zaista… s druge strane, brak izgleda tek kao neka daleka mogućnost… to nikako nije krajnji cilj, iako i roditelji i društvo to od nas očekuju… eh, izađoše… zakasnio sam… eno, okreće se i smeši… šteta… želimo da istražujemo, da putujemo, gradimo karijere i pronađemo sebe pre nego što se venčamo… slobodno mesto – sešću… da nije prljavo?… pritisak da se smirimo ustupio je mesto pritisku da prvo stanemo na svoje noge… možda je to i dobro, to znači da cenimo sebe kao pojedince više nego kao nečijeg supružnika… ali opet, uz svu ovu slobodu i nezavisnost, koja bi žena u stvari htela da bude sa mnom? šta bih ja imao da joj ponudim?… evo je moja stanica, da se probijem do vrata na vreme… da li žrtvujem dublje veze za uzbuđenje novih iskustava, kao što je možda moglo da bude sa ovom plavušom… da li posvećenost postaje retka roba?… sve se svodi na pronalaženje ravnoteže želje za avanturom i samootkrivanjem sa potrebom za ozbiljnom vezom…balansiranje starog sa novim, a možda, samo možda, ima tu još nešto: ovako, kad nađem onu pravu, stvoriću brak koji je promišljeniji, namerniji i jedinstveniji…

…gledajući unazad, pitam se da li je trebalo da ga ohrabrim da istražuje svoje strasti izvan akademskih nauka… ništa nisu jeli… a ni ja nisam gladna… nekako mi steže stomak ta napeta situacija u kući… jedan odjuri, drugi se odgega – niko ni sa kim u stvari ne razgovara… možda je moj fokus na obrazovanje zasenio njegov lični rast, ograničavajući njegove mogućnosti da otkrije šta istinski pali njegov duh… uvek pogrešim kad ređam ove viljuške u mašinu: kako beše, jel drška na gore?… srce me boli od mešavine krivice i nade: krivica za trenutke kada sam možda pogrešno postupala, a nade da će on pronaći svoj put uprkos našim, možda, pogrešnim koracima… a ne znam ni da li su bili pogrešni?… šta sam mogla drugačije…ih, vidi, treba da se kupi prašak za su-dove… šta još treba da se kupi, da napravim spisak?… retko, nikad, ne sećam se da li smo ikad otvoreno razgovarali o njegovim dilemama, neuspesima, borbama, ili je osećao pritisak da uvek mora da izgleda jak?… otkud znam?… nisam videla znake da mu je potrebno više emocionalne podrške…

…čoveče, kao da sam zaglavljen u ovom natezanju između ličnosti moje mame i tate… ona je briljantna, ali ponekad me njeno stalno analiziranje i ispitivanje opterećuje… kao da pokušava da svaki razgovor pretvori u filozofsku debatu ili životnu lekciju… cenim njen intelekt, ali me često navede da sumnjam u svaku odluku koju donesem… posle ručka ću da sednem i da stvarno počnem da pišem prijave za posao… tata, on je život zabave… njegova ekstrovertna priroda mi je stalni podsetnik, koliko  smo različiti… on se odlično snalazi u svim društvenim situacijama, bez napora uspostavlja veze i u svemu uživa… za mene je to iscrpljujuće… sama pomisao na lake konverzacije, smeškanje i na to da sam u centru pažnje, čini da mi srce lupa… ovde ću da sednem, malo dalje od onog dečijeg igrališta… baš je prijatno u parku od jutros… a i ovo što sam doktori-rao, i to mi se nekako posrećilo, skoro kao slučajno – nije to baš ni neka velika moja zasluga… kao da se borim da pronađem svoj put između njihova dva sveta… želim da razvijem sopstveni identitet, ali teško je, kada me bombarduju ovim konfliktnim uticajima… ipak, potreban mi je prostor da istražim ko sam ja, bez osećaja da moram da se uklopim u neki  od njihovih kalupa… e, da vidim, gde smo juče stali?… modern combat 5… a-ha, evo ga, novi nivo, dobijam nov mitraljez… želim da prihvatim intelekt svoje majke, ali da ne dozvolim da me obuzme, a želim i da koristim očeve društvene veštine, ali da bih izgradio svoje veze na način koji se meni čini autentičnim… čoveče, trenutno, kao da sam zaglavljen u sredini, u lavirintu očekivanja… a i ovde sam zaglavljen, na nivou 36… mnogo ima ovih neprijatelja, ne uspevam da ih sve pobijem… čini mi se, šta god rešim, kako god da krenem, nije dovoljno, ili nije dovoljno dobro, ili treba još mnogo toga da se uradi… ništa mi ne ide… da li to stvarno tako treba i valja?

1 Da su bili u pravu, složio bih se, ali oni sebe znaju – ne mene (Ket Stivens)

Autor: Peđa Ristić

Related posts