Izdavač: ‘’Nova Poetika’’ Beograd 2020.
Pred nama je drugi i nažalost poslednji roman prerano preminule Anite Simić. Za razliku od modernističkog prvenca, ovde imamo realistički istorijski roman simboličkog naslova. Ako se ima u vidu da je radnja smeštena u vreme vladavine Dioklecijana, Gaja Valerija i Konstantina, naslov se nameće sam po sebi.
Jedna tako razvučena radnja (više od dve decenije) zahteva efikasnost u pripovedanju. Zbog toga Anita kombinuje pripovedanje u trećem licu sa dokumentarnim delovima. Jasno, delovi koji čine dokumentarac su napisani na dinamičan i zanimljiv način, ne radi se o pukom nabrajanju činjenica kao u lošim udžbenicima istorije.
Odmah na početku pohvale. Iz početnog čitanja ne možemo odmah zaključiti o čemu se radi. Radnju i veze između likova postepeno otkrivamo i naslućujemo. Šire gledano, dve teme su centralne u romanu: građanski rat i proboj hrišćanstva na putu da postane zvanična religija.
Anita će nas upoznati sa životom robova, oslobođenika, plebejaca, patricija, gladijatora, legionara, samih avgusta i cezara na kraju svojevrsnog društvenog lanca ishrane ove moćne države. Na tom dugom putu odvešće nas u sela i gradove, u krčme i svratišta, trgovine, na pesak arena, na čuvene rimske gozbe, trke dvokolica, logore za obuku legionara i one na ratnim pohodima, bićemo svedoci borbi, stradanja hrišćana, zavera sitnih duša i velikih vladara. Pri tome, Anita zauzima sasvim neutralan stav bez idealizovanja, kao Balzak u svojim delima.
O kojoj god državi da se radi, tužno je kada čitamo o građanskim ratovima. Rim je bio nedodirljiv za spoljne neprijatelje, ono što ga je rušilo je borba za vlast između vladara i savladara, gde se savezništva sklapaju prema potrebama. Kao druga tema pomenuto je hrišćanstvo. Ovde pratimo evoluciju te religije od sekte, čije se učenje krišom propoveda, sve do priznanja kao zvanične, ne i jedine religije. Ovde nam Anita nagoveštava završnu fazu kada će doći do spajanja svetovne i novopriznate duhovne vlasti po sistemu jedan vladar, jedan Bog izjednačivši monarha na zemlji sa monoteističkim Bogom na nebu. Jedini pravi odgovor daje nam učitelj Timej:
„Niti će mač i gromovi čuvati narod, niti će ga otac i sin spasiti. U trećem je istina.“
Tumačenje je jednostavno, neće narod spasiti ni rimski bogovi, ni hrišćanski već ljudska priroda.
Jedan lik nam je posebno drag, to je Markus. Nekadašnji učenik učitelja Timeja koji se gnušao svakog nasilja postaće vrhunski legionar, neko ko živi da bi ratovao. Pojedine emotivne scene biće opisane onako kako samo ženska ruka to može i one daju posebnu draž istorijskom romanu.
Iskrene preporuke za delo koje se može koristiti i kao dopuna za udžbenike istorije.
Autor: Velibor Minašević
Izvor: Plavi krug književnosti
