„I mi đaka za Petnicu imamo“ 😊
Prvi put Tehnička škola „Nikola Tesla“ iz Velike Plane imala je polaznika u Petnici. Učenik trećeg razreda, smera Elektrotehničar računara, Nenad Jocić, učestvovao je na opštinskom i regionalnom takmičenju iz matematike, na takmičenju iz programiranja i proveo je šest dana u Petnici, gde je proširio svoja znanja iz oblasti programiranja.
Odakle uopšte ideja da se prijaviš za Petnicu?
Iskreno, nisam znao kakav je to centar. Pedagog me je pozvala i pitala me hoću li ići u Petnicu. Pitao sam je šta je to i tako je sve počelo. Objasnila mi je da je to centar gde idu talentovaniji učenici, motivisani za napredovanje, istraživanje, ja sam kasnije i sam čitao i dopalo mi se. Matematika, fizika, astrologija, biomedicina, dizajn, računarstvo, samo su neke od oblasti kojima se možete baviti u Petnici.
Kakva je procedura bila dalje?
Nakon što sam sam istražio, na forumima sam dosta čitao i svidelo mi se, popunio sam prijavu, trebalo je napisati i autobiografiju i motivaciono pismo. Trebalo je i tri nastavnika da pošalju svoja zapažanja o meni, zajedno smo pedagog i ja odlučili da to bude profesorka srpskog, profesor matematike i profesor programiranja. Onda je usledilo čekanje. Oni pažljivo proučavaju svaki podatak i ako procene da im odgovarate, pozivaju vas. Moram da priznam da nisam previše očekivao, bio sam skeptičan, šta ću ja tamo raditi, kako će to sve izgledati. Ipak sam svakog dana proveravao mejlove, ali baš tog četvrtka nisam. Ponovo je pedagog bila moj glasonoša. E onda je usledila bojazan kada sam video ko je sa mnom u grupi. To su bili učenici iz IT gimnazija, uglavnom specijalizovana odeljenja beogradskih škola i samo ja iz Tehničke škole iz Velike Plane. Onda je usledila organizacija oko odlaska, plaćanje…
Ko je finansirao tvoj boravak u Petnici?
Škola/Opština je platila sve troškove mog boravka tamo.
Otkuda baš oblast programiranja?
To je ono što me interesuje od malena, pre srednje škole sam sam učio, pravio programe i kada sam popunjavao prijavu i istakao sam da me ta oblast najviše interesuje, da nju najbolje poznajem (bar sam tako mislio, smeh) i da imam najviše iskustva sa informatikom. Međutim, kada su usledila predavanja, shvatio sam koliko malo znam, možda sam znao 25% činjenica, isto toliko mi je bilo poznato, ali 50% sam prvi put čuo. Predavanja su bila intezivna, svakog jutra je u 8 i 45 bio sastanak i onda predavanja po sat vremena do 23 časa uveče, sa pauzama od po sat vremena za doručak, ručak i večeru. Deset sati, definitivno efektivnog rada, ni jedan sekund nije izgubljen, niti uzalud protraćen. U toku tog jednog predavanja predavač bi prešao prezentaciju od oko 70 strana. Mogli smo da pitamo šta nas interesuje, ali nije bilo prostora za neke šire diskusije. U ovom prvom delu imali smo uglavnom predavanja, a očekujem da me pozovu i u letnji kamp, kada ćemo se više baviti praktičnim radom. Za to tek treba da pravim projekat, koji treba da zadovolji kriterijume da bi me pozvali. Imam neku ideju šta bi to moglo biti, videćemo.
Kakvi su predavači? Koliko se predavanja razlikuju od ovih u školi?
Predavači su izuzetni, zanimljivo je da su oni tek neku godinu stariji od mene, jedan je čak bio moje godište. Ali smo ih toliko uvažavali, bez obzira na malu razliku u godinama. Zanimljivo je da imamo ista interesovanja, razumemo se, nema jaza generacije. Ni reči nije bilo o nekakvoj sujeti, ljubomori. Znaju više od nas i mi ćemo to poštovati. Razlikuju se predavanja dosta od klasičnih u školi. To su potvrdile i kolege iz specijalizovanih škola, oni po ceo dan imaju programiranje, pa su neke stvari čuli prvi put ovde. Meni je posebno dragoceno bilo što sada nešto čujem, do čega sam ranije teškom mukom dolazio. Pogotovo što sam sve čitao na engleskom, a sada prvi put sve to čujem uživo na srpskom jeziku, a da ima smisla, neverovatno. Jer se ja od sedmog razreda bavim programiranjem, u srednjoj školi mi nije bilo teško, jer sam sve to većinom znao, poznavao sam te koncepte, ali sada ovo što sam čuo u Petnici je sasvim neka druga priča. Na kraju dana imali smo izradu seminarskog rada.
Prvi dan je započeo „kvizom neznanja“. Imali smo 6 zadataka, maksimalno 30 poena, naš maksimum je bio 13. Ideja je bila izgleda da nam pokažu koliko ne znamo i poruka da ćemo za 6 dana mnogo naučiti, jer smo kroz predavanja prošli sva ta pitanja. Onda smo imali „nezadaci i diskusiju“ tu smo dobili nekoliko listova papira na kojima smo pisali zadatke. Imalo je 4 zadatka, od kojih svaki nosi neku pouku. Zadatak je bio da se napravi algoritam, odnosno kako bi mi nešto napravili. To su bili zadaci programiranja aparata za kafu, robota koji vezuje pertle… Dalja predavanja bila su: algoritmi i strukture, digitalna elektronika, računarske mreže, baze, programiranje muzike… Najstrašnije iskustvo mi je bio intervju na kraju. Trajao je pola sata, sve su me ispitali, šta sam sve do sada radio, pričao sam o projektima koje sam radio do sada, o svom najvećem projektu. Projekat koji se sastoji iz previše delova, za koji su ispitivali svaki mogući detalj, i pitali zašto tako. A pošto je imalo i plaćanje u tom projektu kripto valutama, to je bila priča za sebe. Ispitivali su me zašto ona, kako radi, i još mnoga druga pitanja na koja sam ja davao samo polovične odgovore jer nisam previše istražio kako bih znao kako i šta. Podstakli su me da eto tu mogu malo više da istražujem. Tema mog seminarskog bila je od trougla do Lare Kroft, odnosno kako 3d objekat vidimo na 2d ekranu. Moj mentor je bio 2002. godište, on je student. Najzanimljivije mi je bilo završno predavanje – od problema do patenta, gde nam je predavač govorio o patentu koji je postavio, na koji način će ga pokrenuti. A na sve to da dodam da je još uvek student. Vrlo je očaravajuće kada imate priliku da slušate nekog ko je radio na najvećim mogućim projektima. U jednom trenutku izvesni gospodin Glišić nam je predavao. Predavač koji je bio najstariji. Pretražili smo malo o njemu i saznali da je radio u svakoj mogućoj velikoj firmi i to na najvišim pozicijama.
Kako izgleda društveni život u Petnici? Da li je ovo bilo prvi put da odeš negde sam sa potpuno nepoznatim ljudima? Koliko si društven, komunikativan u takvim uslovima?
Sa potpuno nepoznatim ljudima – da. Mada, ja volim da eksperimentišem, mogu da se uklopim, zanimljivo mi je i kreativno, u toj grupi možemo da stvaramo, zajedničkim snagama mnogo više, nego pojedinačno. Sobe su bile četvorokrevetne, mada nas je uvek bilo više od četvoro u sobi, smeh. Higijena je bila besprekorna. Bilo je vremena za druženje, tačnije spavanja nije bilo. Kompleks zgrada je takav da postoji prostor gde spavamo, gde su predavanja, laboratorije, biblioteka i menza uz koju je odmah kafić gde smo odlazili na piće i eventualno da dokupimo nešto od hrane, jer hrana u Petnici nije bila toliko loša, ali nije bila ni preukusna.
Da li bi i drugima preporučio Petnicu?
Apsolutno, jedno predivno iskustvo je u pitanju. Pitali ste me da li se može biti produktivan posle ponoći, jer smo uglavnom te seminarske radili tada, uz malo sna… Može, ako želiš da saznaješ, da napreduješ i tek kako može. Mi nismo tamo ništa morali, niko nas ne bi kaznio ako se rad ne završi, ako se ne sluša pažljivo, ali mi smo jednostavno tako hteli, poštovali smo rokove, imali smo volju, jer su zadaci zaista bili kreativni. Hteli smo da dobijemo povratnu informaciju o svom radu.
—–
Intervju uradila nastavnica srpskog jezika i književnosti,
Jelica Milićević
Izvor: Zvanični sajt TŠ „Nikola Tesla“
