Za vas ću u sebi večni cvet posaditi
da mogu svakog jutra da ga zalivam
da sećanje ne uvene za žrtve malene
jer nemoć tužno nebo nada mnom krije,
bol i jad nije puka mašta, nažalost gorka istina je
s kojom se svako suočiti mora
pred kim je prepreka životnih gusta gora.
Krvavi beogradski maj 2023.
nek piru nemoćnih u rešavanju problema
bude kraj da ta teška, na bitisanje, ljaga,
ne ostane gradskom životu prevaga,
neka se Sunce postara da nam osvetli put
nevažnim zatrt, da nam razjasni kud krenuti,
gde stati, kako se jedni prema drugima ponašati.
Došli da uče, znanje da prime, čuvar da čuva,
u smrt, u kratkom času, zajedno zaglavljeni,
rafalima metaka zasuti, ne stigoše biti ni ljuti,
pijetetom sećanja moraju biti obasuti
jer nemahu kad da dovrše svoje ciljeve,
za dane bolje, ne postigoše da stvaraju, vole…
besmisao ih satre unutar eksperimentalne škole.
Neće doživeti nijedna prolećna buđenja,
neće pročitati nikakvu novonapisanu knjigu,
neće se radovati svitanju, otkloniti kakvu brigu,
ići na novo putovanje: skijanje il’ letovanje,
neće polagati ispite, vožnju, zakazati venčanja,
dečja krštenja, slaviti rođendane… Neće, jer ničiji život
nije bez mane, ume, kad se ne nadaš, debelo da omane.
U spomen nesrećnoj deci, razuma glas neka natera
sve nas što planetom Zemljom igde hodamo,
da apel za razum tražimo pošto se ni na čijoj nesreći
ne gradi sreća svoja, ne premazuje tek tako belom crna boja,
suzama život ničiji ne vraća, aplauz se tek dobrom vraća
da se mala sreća uveća; zlo neka odbačeno bude,
nikada nije dobro za ljude, stavlja se tačka, eto presude.
Foto: Fejsbuk
Autorka: Snežana Marko-Musinov
