Čekamo vetar da otera čestice
sićusne, opasne, zle
da padnemo na toplisti najgorih,
da ne dobijemo bolest opaku
Da ne upadnemo u raku duboku.
Čekamo kišu da spere
đubre koje smo bacili,
na ulicu gde smo se rodili,
Da ga kiša odnese u reku, a reka u more
Da u njemu leti kvasimo guzicu.
A i to leto čekamo svake zime
kada nas prekrije crni sneg, bljuzgavi
Taj ce sneg ujedno da spere
I krovove što su ih ptice posrale
I fasade u sivo smogom farbane
I kiša će umiti prljavi beli grad
Što bi se neko bre, mučio.
I naši stari Vinčanci su čekali
spasu sa neba se nadali,
I mi kao i oni
u nebo samo gledamo,
kao da se za ovih sedam milenujuma
nista nije dogodilo.
Sem groma i bombi što su pucale
Sem svadbi i smrti što su nas okupljale
Bas ništa se drugo dogodilo nije
Ovde kod nas,
dok smo čekali.
Čekamo , baš dugo dugo, doktore
da nas spašavaju od bolesti stečenih
na ovom rajskom poluostrvu,
u ovim našim zemljičicama
natopljenim krvlju, đubretom i slinama.
Čekamo autobuse, vozove, avione
da odemo preko i udahnemo vazduh
zdrav i sterilan
na toplisti niže rangiran.
Da omirišemo zlatni sjaj bogatog zivota
O kakva je to čistota, lepota, divota.
Pa možda bismo mogli sačekati
da nas u svoje društvo puste
Te dvadesethiljadačetrdesetpete šeste
najkasnije devete.
Svejedno je
Kad smo već ovoliko čekali.
Čekamo oblaci da se sklone
Ukaže prilika sjajna
Da dođe pola četiri
Da dođe san na oči
Da noćna mora prođje
Stigne već ta kafa
Da prokleti red se smanji
Da užasna vrućina prođe
Da otopi se sneg taj prljavi.
Ma čekamo da svi minuti prođu
Jer nisu baš nešto sjajni
Mi znamo da ima bolje
u filmovima smo gledali.
Je li nam to neko obećao
Prilikom prvog udaha
Dok su nam leđa lupali
Dok smo onako bezubi urlali
Dok su nam se radovali?
Nije nam niko to rekao
Ali smatramo da nam pripada
To nešto što uvek čekamo
Da dođe, pa onda da živimo.
Čekamo
Da nam deca prohodaju
Pa da im korak poraste velik
da odu preko, daleko
da uzmu ono sto mi nismo mogli
Dok smo čekali spas,
I da prođe strah,
I da se promeni sve.
Čekamo isporuku, a uvek dođe kad nismo tu
Cekamo tu šarenu oglašenu „sale“ robu
Da nam donese radost
kada je već nema među ljudima
Da je kupimo jeftino preko Alija,
da stigne kad nismo tu,
Čekamo da se otvore granice
Da se zatvore granice
Da prestane rat
Da počne rat
Da prođe virus opasni
Da dodje još opasniji
Da padne bomba
A valjda neće…
Čekamo da odu zlotvori,
jer šta im možemo nego da čekamo.
Nestrpljenje je problem kažu mudraci…
Pa jeste vala
Niko živ ovde ne pamti
da nam je nekada bilo dobro,
onako baš lepo, baš pošteno,
baš mirno, baš bez muke
vekovima nije nije nije…
Krivi smo mi
Živi, a nestrpljivi.
Čekamo spas,
sa neba, od Boga,
kao da ne znamo da smo već sto puta,
ma šta sto, milion puta spašeni,
jer kakvi smo bili, dobro smo i živi.
Ko je lupio onu glupost da ko čeka taj dočeka
Ko je ono čekao Godoa i šta je sa njim beše bilo?
A život se živeti može
jedino ako se živi sada
Čekanje za budale je,
poslednja zaista umire nada.
Foto: Pinterest
Autorka: Dragana Obradovic
