Ko se još seća Ćor-Safera i starca Duraka, ko još pamti stih „dobar junak – da je čovjek taki“, ko se još seća rasprave o autorstvu jedne znamenite epopeje, kojoj je teško odrediti i tačan naslov!
Decenijama slavljen kao jedno od najznamenitijih dela romantizma i nacionalnog preporoda jugoslovenskih naroda, nekada obavezna školska lektira čiji se stihovi citirahu kao narodne poslovice, spev Ivana Mažuranića o pogibiji Smail-age Čengića na kraju je doživeo onu kob koju je pesnik namenio glasovitom muteselimu: kao što se gordi aga pretvorio u komičnu vašarsku atrakciju, tako se i spev pretovorio u jednu parodiju i travestiju sebe samoga. A kako i ne bi, kad je, za potrebe radnje u spevu, crnogorski vojvoda postao odmetnuti poturčenjak, a zatim se, kad je spev već bio pestovan kao nacionalno blago, javila i sumnja u Mažuranićevo autorstvo, dok je prezime Ismail-agino, sa svakim novim izdanjem speva, skraćivano ili produžavano.
Možda je već Ante Kovačić, pišući Smrt babe Čengičkinje – čime je ismejao pesnika ilirca i prvog hrvatskog bana pučanina Ivana Mažuranića – pomislio kako, u stvari, parodira – parodiju, te da u novo i smešno ruho oblači nešto što je već bilo samo po sebi travestija. Jer, ko je koga tu ismejao, da li Kovačić Mažuranića, da li Mažuranić agu Čengića, da li aga Čengijić svoje podanike Moračane… ili se sve samo od sebe pretvorilo u grotesku kad su počele rasprave o mogućoj krađi i štampanju speva pod tuđim imenom!
Na pomisao da je slavni spev Ivana Mažuranića jedan veliki paradoks navodi nas već ovlašan pogled na naslovnu stranu. Ako pred sobom imamo dva izdanja, na primer, Radovo iz 1961. i Nolitovo iz 1966, uočavamo među njima jednu neobičnu razliku: iako se radi o istom književnom delu, naslov na koricama nije identičan! Ono prvo izdanje nosi naslov Smrt Smail-age Čengijića, dok se ovo drugo naziva Smrt Smail-age Čengića. Koji je pravi naslov speva?
Još za života pesnikova, naslov se menjao tri puta!
U rukopisu i u prvom izdanju, koje je objavljeno 1846. u zagrebačkom almanahu Iskra, stajalo je, u skladu sa tadašnjom hrvatsko-ilirsko-slavonskom ortografijom, Smèrt Čengić-age, što se nesumnjivo čita kao „Smrt Čengić-age“, a isti će se naziv, sada predvukovskim (slavenosrpskim) pravopisom, naći i u drugom izdanju speva, unutar Cvetnika srpske slovesnosti, odštampanog u Beču 1853, a čiji je priređivač bio Jovan Subotić. Već kod trećeg izdanja, odnosno prvog koje je objavljeno kao zasebna knjiga, i to novim latiničkim pravopisom, a koje 1857. u Zagrebu priređuje (držeći se pesnikovih ličnih ispravki) Mažuranićev prijatelj Imbro Ignjatijević Tkalac, imamo uočljivu promenu, jer na naslovnoj strani stoji Smrt Smail-age Čengića, a takav se naziv prenosi i na dva naredna izdanja (Vukovom ćirilicom 1859. i ponovo latinicom 1862). Međutim, šesto „ovlašteno“ izdanje donosi još jednu promenu, doduše na prvi pogled neznatnu, ali kako će se docnije pokazati, prilično zbunjujuću. Naime, na koricama tog izdanja, koje u Zagrebu 1876. priređuju Franjo Marković i rođeni sin bana pučanina Vladimir Mažuranić, stoji naslov Smrt Smail-age Čengijića, što je zadržano i u sedmom izdanju (štampanom latinicom u Petrinji 1883), poslednjem za života Ivana Mažuranića.
Ubuduće, nakon pesnikove smrti, figuriraće dva poslednja naslova, odnosno jedan naslov u dva oblika, a najveći krivac za takvu nedoumicu bio je i ostao – ban pučanin Ivan Mažuranić. Pesnik, naime, nije ostavio nikakvog traga o tome da li je bio saglasan da se kraći oblik prezimena u naslovu zameni dužim; sa druge strane, nije ostalo zabeleženo ni to da se pesnik na bilo koji način bunio protiv takvog redaktorskog postupka. Zato će jedni neprestano ponavljati kako je naknadno prepravljanje u „Čengijić“ izvršeno bez pesnikovog odobrenja, te da treba vratiti oblik „Čengić“, dok će drugi opet tvrditi kako treba ostaviti „Čengijić“ baš zato što se pesnik nije protivio dotičnoj intervenciji.
Učesnici rasprave pozivali su u pomoć i istoriografiju, što je više išlo naruku onima koji su zastupali kraći oblik agina prezimena, a kompromis je pokušao da pronađe Antun Barac, prihvativši oblik „Čengić“ za istorijsku ličnost, ali uzevši ipak onaj duži oblik za jedino ispravno prezime Smail-age kao junaka Mažuranićeva speva, „bez obzira na historijski model pjesnikov“ („O pjesniku Smrti Smail-age Čengijića“, u knjizi Smrt Smail-age Čengića, Beograd 1979, str. 129, nap. 2).
Inače, u tadašnjim izdanjima narodnih pesama o aginoj pogibiji, figurirao je i treći oblik – „Čengijć“, kako nalazimo kod Vuka Karadžića (u četvrtoj knjizi Srpskih narodnih pjesama, štampanoj u Beču 1862).
Nije, međutim, sporno samo agino prezime, nego i lično ime, jer u članku koji je Mažuraniću mogao poslužiti kao inspiracija za sastavljanje epopeje, a koji je objavljen u Ilirskim narodnim novinama Ljudevita Gaja, jasno stoji da je u Hercegovini septembra (tj. oktobra, po novom kalendaru) 1840. poginuo „Ismail-aga Čengić“. Ipak, i u narodnim pesmama, čuveni je vojskovođa nazvan „Smail-aga“.
Za oba oblika aginog imena Mažuranić je trebalo da zna, ali ni u pesnikovom rukopisu ni u prvom štampanom izdanju speva uopšte se ne pominje lično ime gatačkog muteselima, nego se on naziva „Čengić-aga“. Da je ispravnije upotrebiti lično ime u kombinaciji s titulom, pesniku je sugerisao upravo Imbro Tkalac, i to još pre štampanja prvog izdanja speva, no Mažuranić je tom prilikom odgovorio „da ne zna drugoga imena Čengiću“ (I. Tkalac, „[Postanak „Smrti Smail-age Čengića“]“, u knjizi I. Mažuranić, Izabrana dela, Beograd 1963, str. 191).
Da li smo onda načisto sa tim da je pesniku kao izvor zaista poslužio članak iz Ilirskih narodnih novina? Tamo jasno stoji puno ime i prezime poginulog age, pa je teško poverovati da bi Mažuraniću – a i bilo kom drugom čitaocu – mogao da promakne jedan tako važan podatak, tim pre kad od novinskog izveštaja ima nameru da načini epopeju.
Da nije Mažuranić na nekoj drugoj strani čuo za aginu pogibiju?
Istina, ostalo je Mažuranićevo i Tkalčevo svedočanstvo o nekom Crnogorcu koji je tokom boravka u Karlovcu vrlo slikovito pripovedao sve ono što ćemo docnije naći u Mažuranićevom spevu, ali valjda bi taj Crnogorac, bar jedanput, spomenuo lično ime age Čengijića.
Ova sumnja vodi nas još jednoj nedoumici za koju se mislilo da je odavno prevaziđena. To je čuveno pitanje, ali i rasprava zvana „Mažuranić ili Njegoš“, koju je otvorio Svetislav Vulović (svojim člankom „Njeguš i Mažuranić“, objavljenom u beogradskom časopisu Otadžbina 1880), inače podstaknut Pismima iz Italije Ljubomira Nenadovića, gde je navedeno Njegoševo svedočenje o izgubljenoj pesmi o Čengiću. Postavivši tezu o mogućem Njegoševom autorstvu speva objavljenog pod Mažuranićevim imenom, Vulović je verovatno očekivao i podršku starog Nenadovića, no baš je čika Ljuba izričito odbacio bilo kakvu mogućnost o Mažuranićevoj krađi tuđeg stihotvorenija.
Da bi predupredio bilo kakvu aluziju na Njegoševo autorstvo Čengić-age, Nenadović je, i to baš u pismu Vuloviću, kao argument iskoristio uvreženu predrasudu da „što god je lepo o Crnoj Gori spevano, to je samo vladika Njeguš spevao“ (pismo „Gospodinu Svetislavu Vuloviću, profesoru“, u knjizi Lj. Nenadović, Izabrana dela, Beograd 1962, str. 247), što znači da bi i Vulovićeva pretpostavka morala biti odbačena jer je gotovo identična navedenoj predrasudi. Koliko god da ima preterivanja u ideji da je samo Njegoš mogao sastaviti stihove o junaštvu Crnogoraca, opet je to manje preterivanje nego ono koje je u Mažuranićevom zavičaju izrečeno u svrsi njegove odbrane. Naime, građani Novog Vinodolskog branili su svog zemljaka bana pučanina rečima „da Ivan Mažuranić nij’ napisal Čengića, napisal bi ga neki drugi, ali i taj drugi mogal bi bit samo z Novoga“ (J. Kaštelan, „Bilješke o Mažuraniću“, predgovor u knjizi Smrt Smail-age Čengića, Beograd 1979, str. 6).
Kad bismo uporedili dve „narodske“ izjave, rasprava o autorstvu Čengića definitivno bi prešla na Njegoševu stranu, jer Novi Vinodolski nema nikakve veze sa podnebljem gde se dešava radnja Smrti Smail-age Čengijića, a ako je već o tome reč, logičnije je da boj na Mljetičku (makar i prenesen na „Gacka polje“, ili „Gacko polje“ – u zavisnosti od izdanja speva i priređivčevih intervencija) bude opevan od strane nekog Crnogorca nego li od strane jednog Novljanina čakavca. Ali, to bi već bilo raspiranje nove teorije zavere.
A najtačnije bi bilo reći: da nije Mažuranić spevao Čengić-agu, spevao bi neko drugi kojega bi Dimitrije Demeter, inače Mažuranićev šurak, angažovao da popuni prazne stranice u almanahu Iskra – ali, i taj drugi morao bi znati za članak o pogibiji Ismail-aginoj iz Ilirskih narodnih novina.
Jeste tako bilo: spev o pogibiji gatačkog muteselima napisan je po narudžbini ilirskog kulturnog poslenika. Dok su narodne epske pesme o vojevanju protiv Turaka nastajale po katunskim naseljima i na poselima, ideja o čuvenom spevu začeta je u zagrebačkim i karlovačkim kancelarijama. „Bizarno je“, ističe Milorad Živančević, jedan od najboljih poznavalaca (a verovatno i najvećih poštovalaca) Mažuranićevog stvaralaštva, „da nečije životno delo nastaje po narudžbini; Čengić je baš tako došao na svet“ („Prolegomena za ’Čengić-agu’ Ivana Mažuranića“, predgovor u knjizi Smrt Smail-age Čengića, Beograd 1969, str. 8).
I kada je prošlo više od jednog stoleća otkako je pitanje „Mažuranić ili Njegoš“ naizgled skinuto s dnevnog reda, pojavljuje se 2012. knjiga Marije Kovačević Nepoznati Njegoš, koja je godinu dana docnije objavljena pod još eksplicitnijim naslovom – Pokradeni Njegoš. I ne samo što se u datoj knjizi vaspostavlja pretpostavka o Njegošu kao stvarnom autoru Čengića, nego se u pitanje dovode i druga Mažuranićeva dela, čak i spisi u prozi, te se i za njih iznosi mogućnost da su potekli iz Njegoševog pera. Tako je, prema tumačenju Marije Kovačević, gotovo čitav Mažuranićev književni rad – čist plagijat. Ipak, knjiga nije prošla zapaženo i nije iznova pokrenula staru raspravu, naročito ne na onom nivou kako je to bilo pri kraju XIX stoleća.
Ako je nešto kod Mažuranića i u njegovom spevu, uslovno rečeno, plagijat, to su zasigurno oni događaji koji imaju jasnu istorijsku podlogu, a koji su u spevu toliko presvučeni da bi se zaista moglo govoriti o travestiji nad itekako dobro poznatim činjenicama. Štaviše, dok pesnik sastavlja svoj spev, mnogi likovi još uvek nisu otišli u istoriju, još uvek su živi i lako bi mogli demantovati svako pesnikovo udaljavanje od stvarnosti.
Najuočljivije pesnikovo udaljavanje od stvarnosti nije sâm čin agine pogibije koliko to što se Drobnjak Novica Cerović, sin pravoslavnog popa Milutina, u spevu pojavljuje kao – Moračanin islamske vere i sin neposlušnog Turčina Duraka! Opravdanje za ovakvo presvlačenje moglo bi se naći jedino u činjenici da se Novica u vreme nastanka speva nalazi pod zaštitom crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, takoreći inspiratora aginog ubistva, te da je i Mažuranić svesno zatro trag glavnom organizatoru događaja, onog događaja koji nije baš tako pozitivno odjeknuo ni na Orijentu ni na Zapadu. Mažuranićev Novica pri kraju speva gubi život u samoj borbi, nestaje poput svakog romantičarskog junaka, što se u simboličnom smislu i ne razlikuje od sudbine stvarnog Novice, prinuđenog da ne pušta glasa od sebe dok se ne slegne prašina zbog pogibije gatačkog vojskovođe. Zato na Mažuranićevo udaljavanje od stvarnosti nisu javno reagovali ni Novica ni Njegoš, jer svaka reakcija išla bi njima dvojici na štetu. I zato se svako Mažuranićevo izokretanje istorijskih činjenica može dvostruko braniti: i umetničkom slobodom i opreznošću političke prirode.
Vrlo bitna osobenost, koja još više pojačava travestijsku stranu speva, jeste specifičan jezik Mažuranićevih stihova. Svestan da peva o Crnogorcima, Moračanima i Hercegovcima, zagrebački ilirac crpe izraze iz narodnih pesama ubacivši tu i tamo po neki karakteristični dijalektizam, ali se vidno oslanja i na manir starih Dubrovčana, pa zato u Mažuranićevoj obradi slepi guslar brđanin progovara Gundulićevim prefinjenim jezikom, a gusle počinju da daju ritam zagorskih popevki. Tako se i „kršovita“ Crna Gora pripitomljuje i pretvara u pejzaž Hrvatskog primorja, dakle u pejzaž Mažuranićeva detinjstva.
Poslednje pevanje Čengić-age, nazvano „Kob“, predstavlja u svakom smislu krajnji domet pesnikovog parodiranja crnogorskog junaštva i narodne tradicije, premda samom pesniku to verovatno i nije bila namera. Zna se kog trenutka su Crnogorci bili sigurni da je Ismail-aga definitivno pobeđen: onda kad je agina glava donesena na Cetinje i postavljena kao neoboriv dokaz njegovog poraza. Da je Čengićeva odrubljena glava bila izložena nasred Cetinja, pesnik je sigurno znao iz neposrednog svedočenja svoga brata Antuna, koji je sa Ljudevitom Gajem bio jednom prilikom gost crnogorskog vladike i koji je stoga Ismail-aginu glavu mogao videti iz samih Njegoševih odaja. Možda je Mažuraniću takav vladičin postupak delovao isuviše varvarski, pa je zato skliznuo u sopstveno detinjstvo, setio se jedne simpatične lutke i crnogorsku osvetu pretvorio u zagrebačku vašarsku atrakciju.
Tako je gordost crnogorskog guslara morala da poklekne pred austrijskim cirkusom, što jasno pokazuje da je budući ban pučanin već tada imao smisla za diplomatiju: on je znao da će „svijeta puci ostali“, koji su odavno „prekrstili ruke“ (ali su pomno pratili i čitali izveštaje sa Orijenta) više opravdanja i razumevanja imati za simpatičnu pokretnu lutku nego li za „barbarski“ čin javnog izlaganja odrubljene neprijateljeve glave.
Lepo je primećeno da Smrt Čengić-age, takva kakva je, ne bi bila nikada napisana da nije napisana onda kad je napisana, bar ne iz Mažuranićevog pera, jer docnije se pesnik posvećuje drugim poslovima, a odlazi i u politiku, neretko gazeći svoje ranije ideale, svejedno da li su bili iskreni ili su bili običan gest pomodarstva. U stvari, romantizam tih godina i u toj sredini nije bio mnogo više od mode i statusnog simbola građanstva, kome je Mažuranić nesumnjivo pripadao.
I samim svojim životom, Mažuranić je isparodirao sebe kao pesnika koji nam je tako slikovito dočarao Čengićevu pogibiju. Pesnik koji veli „za krst časni i slobodu zlatnu“ (prvi je to Mažuranić napisao!), koji veli „orô gnjezdo vrh timora vije, jer slobode u ravnici nije“, taj će pesnik, taj će pučanin, čim se bude dokopao banske stolice u Zagrebu, učiniti mnogo toga što ne učiniše ni „haračlije“ što su „od istoka“ dojahale.
Ali, ni tu nije kraj, jer onde gde prestaje pesnikova travestija nad istorijom, nad poezijom, nad tradicijom, pa i nad samim sobom, počinje presvlačenje speva od strane brojnih priređivača i komentatora. Gotovo da nema stiha za koji (u komentarima što slede uz svako ozbiljnije izdanje) nije nađeno objašnjenje i tumačenje koje bi popunilo celu jednu stranicu. Sem toga, neprestano se tragalo za pesnikovim uzorima, pa više ne znamo dokle u stihovima Čengijića imamo Mažuranića a odakle Vergilija, Gundulića, Kačića, Simu Sarajliju, narodnu epiku… Naravno, nekada su takvi komentari i sugestije priređivačâ više nego opravdani, pogotovu kod onih stihova koji deluju arhaično i u čije je značenje teško prodreti, ali kada bi se na jednom mestu sakupili svi komentari, napomene, objašnjenja i zaključci o Smrti Smail-age Čengića, zaista bi delovalo kao da Mažuranić sâm nije tu ništa napisao, nego da je samo pomešao i u novo ruho obukao svoje stare uzore. Ako na to dodamo ono što smo ranije izneli, Čengić-aga onda i nije ništa drugo nego groteska i jadna mešavina svega i svačega, od Homera do Dubrovčana, od Kačića do Vuka, od renesanse do ilirizma.
Primera radi, kad otvorimo komentare Milorada Živančevića uz kritičko izdanje Čengić-age, očekujemo da se prvi komentar odnosi na drugi stih prvog pevanja: „usred Stolca, kule svoje“, jer tu je napomena potrebna da bi se ukazalo na razliku između istorije (Smail-aga je stolovao u Lipniku kod Gacka) i umetničke slobode (Stolac kao agino fiktivno obitavalište). Međutim, prvi komentar ne odnosi se čak ni na prvi stih speva, nego na naslov prvog pevanja – „Agovanje“. Istina, ovo nije baš uobičajena reč i možda zaslužuje objašnjenje, pa su stoga i raniji proučavaoci Mažuranićevog speva smatrali da je pesnik morao odnekud doznati za takav ili sličan izraz. Jedan od najrevnosnijih komentatora speva, Đuro Grubor, povezao je „Agovanje“ sa naslovom pesme „Hajdukovanje“ (objavljenoj u crnogorskom kalendaru Grlica, devet godina pre štampanja Smrti Čengić-age), ali Živančević nudi novo tumačenje, ukazavši da u Pjevaniji crnogorskoj i hercegovačkoj (takođe objavljenoj 1837) Sime Sarajlije jedna pesma nosi naslov „Bogovanje“, te da bi ovo mogla biti Mažuranićeva asocijacija (Živančevićev komentar u knjizi Smrt Smail-age Čengića, Beograd 1969, str. 173). Zanimljivo je, međutim, da se varijanta pesme „Bogovanje“ nalazi i u Njegoševom zborniku Ogledalo srpsko (objavljenom 1845), ali pod naslovom – „Šćepan Mali“. Nije li, osim naslova pesme iz Sarajlijina zbornika, Mažuranića mogla povesti još jedna analogija, vezana za naslov iz Njegoševog zbornika: da će svaki osmanski vojskovođa završiti onako kako je završio lažni car. A nije li, možda, ovo još jedan dokaz Njegoševe povezanosti sa Mažuranićevim spevom? Ali, ovakve bi nas teorije opet odvele predaleko, a samo smo hteli da ukažemo koliko je svaka reč, pa i svako slovce, iz Čengić-age bilo pod lupom pažljivih i revnosnih komentatora i priređivača.
Bilo je i podsmeha među najrevnosnijim komentatorima, a posebno je na udaru bio Đuro Grubor, kojeg je Antun Barac ismejao zbog tumačenja stiha „skupo drži svoju rusu glavu“, kao i zbog nepotrebnog putovanja na Durmitor radi tumačenja prideva „glasan“ u stihu „ispod gore glasna Durmitora“. Pozivajući se na tvrdnju Vuka Karadžića kako je „u Crnoj Gori obična cijena za glavu 133 dukata i 3 groša“, Grubor je stih u kome Novica „skupo drži svoju rusu glavu“ protumačio na sledeći način: „Sve i kad bi Crnogorci htjeli platiti njegovu glavu zlatom ili glavom, on je ne bi za to dao, skupo je drži, skuplje od te obične cijene crnogorske glave“. Iako Gruborev zaključak jeste pomalo čudan, možda i na granici crnog humora, krajnje je neprimerena Barčeva kritika ovog komentara: „Po tome shvatanju Novica bi možda za 134 dukata dao svoju glavu!“. Opravdana je, međutim, Barčeva opaska na Gruborev put u Crnu Goru „da čuje snagu jeke“ pod Durmitorom, jer iako se Grubor uverio kako je odjek na Durmitoru zaista glasan, i dalje je sve na nivou apsurda, iz jednostavnog razloga što taj pridev u Mažuranićevom stihu ne znači bučan, nego – slavan, koji je na glasu. „U želji da rastumači sve“, Grubor je objašnjavao „katkad i više nego što je trebalo, ili je pomnjivim ispitivanjem pojedinih riječi i stihova dolazio do teških i zakučastih rješenja tamo gdje se smisao može pogoditi bez napora“ (A. Barac, Mažuranić, Zagreb 1945, str. 173–174). Da tragikomedija bude veća, čini se da Grubor nije bio jedini takav komentator Čengić-age.
A da se tek ne pominje što je za svako naredno izdanje Smrti Smail-age Čengijića Mažuranićev pravopis bar malo korigovan, pa se, „sva izdanja“, kako prekorno naglašava Živančević, „međusobno u ponečem razlikuju“. Tačno primećuje Živorad Stojković (priređivač fototipskog izdanja Tkalčeve redakcije speva iz 1857) „da su izdavači Gorskog vijenca mnogo više poštovali Njegoševe gramatičke nepravilnosti, od redaktora Mažuranićevog dela“ („Napomena“ u knjizi Smrt Smail-age Čengića, Beograd 1979, str. 139), ali Njegošev je spev odštampan svega jedanput za pesnikova života, i tu nije bilo dileme šta je konačna reč autora i kako treba priređivati nova izdanja, dok je Čengić-aga još za Mažuranićeva života imao najmanje tri autorizovane redakcije, koje se pritom međusobno veoma razlikuju (počev od naslova), tako da su docniji priređivači morali da se opredeljuju da li će svoje izdanje bazirati na redakciji Imbra Tkalca, ili na redakciji pesnikovog sina Vladimira, ili će kombinovati obe verzije u pokušaju da rekonstruišu izvorni autorski tekst.
Živeći svoj život nezavisno od autora još za njegova života, ali redovno pod kontrolom brojnih priređivača i komentatora, epopeja o pogibiji Ismail-aginoj vremenom je počela da parodira samu sebe, da se pretvara u sopstvenu travestiju, pa ne samo što je njen naslovni junak bio skraćen za glavu, nego je ubrzo počelo i prezime da mu se skraćuje i produžava, prema hiru svakog novog priređivača, no uprkos svemu, čini se da je sama epopeja ostala nesalomljiva i ponosita kao „gorsko zvijere“, odnosno „gorsko zviere“, tačnije „gorsko zv’jere“, ali i „gorsko zvjere“, što smo, zbog različitih redaktorskih intervencija, morali da navedemo niekoliko / nekoliko / njekoliko puta / putah.
Autor: Dušan Milijić