POŠTENI NALAZAČ
Uvek nosim mobilni telefon u zadnjem džepu pantalona. Kad treba da sednem, ja ga izvadim, da ga ne bih slomio. Zato mi se već nekoliko puta desilo da mobilni negde ostavim, zaboravim i izgubim, ali ovo je bilo nešto posebno.
Nijedna taksi firma nije mogla da mi pošalje vozača, jer je bio odvratan kijamet u Beogradu. Dobro sam se obukao i hrabro izašao na kišu i rekao sebi: Ako nema taksija, ti prošetaj, nema veze ni ako malo zakasniš u „Kalenić”, drugari će sačekati. Tamo se nalazimo svakog utorka u podne, već decenijama, na čašicu-dve razgovora.
U sred pljuska, pojavio se taksi i ja sam uskočio na zadnje sedište. U brzini sam se još setio da izvadim telefon iz pantalona. Dok sam se dogovarao sa vozačem gde da me vozi, skidao sam kapu i rukavice, odmotavao šal i brzo navlačio masku, po propisu.
Nismo se dugo vozili, već sam morao ceo proces da ponovim unatrag. Skini masku, natuci kapu, zamotaj šal… Još i plati vožnju. Kad sam tri minuta kasnije stao među drugare, shvatio sam da mi nema telefona. Jedan je odmah, preduzimljivo počeo da zove moj broj, ali sam mu rekao da je uzaludno, jer mi je na telefonu, još od sinoč, iključeno zvono. Znači, taksista nema šanse da čuje moj telefon koji sad verovatno leži negde ispod sedišta. Bio sam očajan. Svi brojevi, sve poruke, stotine fotografija, sastanci… dve SIM kartice.
Na ekranu telefona mog drugara za stolom pojavilo se ime moje žene.
„Za tebe je“, rekao mi je i pružio svoj mobilni. Znala je s kim sedim utorkom u kafani.
„Sad me je zvao čovek koji je u taksiju našao tvoj telefon“, obavestila me je i usrećila.
To popodne sam opet imao svoj telefon. Samo mi je ostalo nejasno kako je pošteni nalazač uspeo da sa mog zaključanog telefona pozove baš moju suprugu…
Da li virtuelni i realni svet počinju da se prepliću?
SVET JE MALI
Na promociji mog romana Kovš, letos u Herceg Novom mi je prišla prijateljica i upoznala me sa drugaricom Svetlanom, koja već dugo sa porodicom živi u Njujorku. Kupila je moju knjigu, popili smo kafu i pozdravili se… Posle nekoliko nedelja, stiže mi prijateljičina elektronska poruka:
Sećaš se moje Svetlane iz Njujorka? Zamisli – ona ima rođaku Gordanu u Sidneju, koja je ovog leta putovala, turistički, po Rusiji. Kad se vratila, poslala je Svetlani fotografije sa puta, da se pohvali gde je sve bila i šta je sve lepo videla. Između ostalog, bila je i u Faberže privatnom muzeju u Petrogradu i poslala joj nekoliko fotografija izloženih čuvenih jaja, burmutica, dijadema i – među svim tim lepotama – fotografija „tvog” kovša!
Vau! ‒ pomislih ‒ znači kovš je, posle 100 godina otkako je tamo bio napravljen, stvarno konačno stigao natrag u Petrograd! Dok sam pisao roman, nisao imao kompletnu informaciju šta se posle aukcije u Londonu stvarno desilo sa tom čudesnom srebrnom Faberže činijom sa pošetka XX veka. Čitam dalje poruku.
Čekaj, nije tu kraj ‒ piše moja prijateljica ‒ Svetlana prepozna „tvoj“ kovš na Gordaninoj fotografiji, slika se sa naslovnom stranom tvog romana koji je od tebe kupila onomad u Herceg Novom i pošalje uzvratnu poruku u Australiju. Posle par dana stiže joj je novo iznenađene. Gordana joj piše: Ne mogu da verujem! To je stvarno ta činija koju sam videla u muzeju ali – što je još interesantnije – poznat mi je i autor čije ime piše na koricama tvoje knjige. Ja sam pre par godina dobila od rođaka iz Beograda, njegov prethodni roman Srećan čovek.
Neverovatno, kako je svet mali: Herceg Novi, Njujork, Sidnej, Petrograd, Beograd…
LJUDSKA PRAVA ‒ KONTROLISANA DEMOKRATIJA
„Ja sam nepokolebljivi i potpuni demokrata“, objašnjava mi drugar svoju životnu filozofiju dok pijuckamo – ja špricer, a on vinjak – na terasi omiljenog kafića, jednog vrelog letnjeg popodneva, u sred pandemije. „Ni za šta na svetu se neću odreći mojih ljudskih prava. Nije njih meni poklonio Vučić, niti može da mi ih oduzme! Ta prava su nam zagarantovana rođenjem“.
„Šta to znači?“, drhtavim glasom molim objašnjenje. „Je l’ zato odbijaš vakcinaciju?“
„Pa naravno da odbijam. Ne može niko da ubrizgava nešto u moje telo, ako ja to ne želim. Moje ljudsko pravo je i da se razbolim. Moj izbor. Po istom principu, ja pušim i cigarete i travu. Šta se koga tiče da li to meni koristi ili šteti?“
„Ali“, vraćam ga na vakcinaciju, pokušavam da ga urazumim, nerviram se sve više. „Ako se zaraziš, možeš da ugroziš nekog drugog – šta je s tim?“
„Ja nikog ne diram, ne ljubim se, ne prilazim nikome blizu – nikog ja neću zaraziti.“
„Dobro, ali postoje društvene norme, načini ponašanja? Ne možeš sve da negiraš?“
„Mogu!“, kaže, „Prelazim ulicu gde i kad hoću – samo da nema kola: čekanje na semaforu me smara. Nikada ne vezujem pojas u kolima – to me guši. Parkiram gde mi je zgodno i, ako me kazne, platim i teram dalje. Ne pijem nikakve lekove, odbijam da nosim masku i ne koristim kondome. Nikad ne idem na glasanje…“.
„Pa ti nisi demokrata – ti si samoživi, sebični, uobraženi osobenjak!“, odbrusim mu.
„Hvala ti“, odgovara sa smeškom. „I ti imaš demokratsko pravo na svoje mišljenje“.
„Ama čekaj, nije stvar u mišljenju – nisi sâm na svetu, moraš da imaš obzira prema ljudima oko sebe, da uvažavaš i njihova prava“, vičem, gosti u kafiću se osvrću.
„I tvoje ljudsko pravo je da vičeš na mene. Je l’ misliš da ti nekog sada ugrožavaš?“
Tek ako se ispoštuju obaveze, stupaju ljudska prava? Ljudska prava ‒ kontrolisana demokratija?
Ljudska prava se (ne)moraju bezuslovno poštovati?
DRZAK PREMA ŽIVOTU
Sreli smo se i seli da popričamo i popijemo kafu, posle dužeg vremena. Dve godine se nismo ni videli, ni družili zbog korone – samo nekoliko poruka i jedan kratki Skype razgovor u većem društvu, pre šest meseci. Sećam se kako sam mu se ranije divio, jer je uvek znao šta hoće i – što mi je još više imponovalo – to što je hteo, bilo je uvek malo „izvan kutije“, originalno, nesvakidašnje. Drzak prema životu, takav je bio Živko.
Sad, već posle prvih gutljaja kafu, nekako mi odjednom nije prijalo to naše druženje. Osećao sam, sa žaljenjem, da se promenio, ostario… Kao da se nekako razblažio, razvodnio… Postao pomirljiv i neodlučan – sve suprotno od onog kakav je bio. Šta mu se desilo?
„Šta ćemo, ako počne kiša?“, pitao me je i odrično klimao glavom, pošto sam bio predložio da se, pre ručka, malo prošetamo.
„Ništa nas ne sme iznenaditi“, šaljivo sam ga podsetio na staru parolu civilne zaštite, ali nije se nasmejao. Da li je zaboravio?
Posle kafe je Živko ponudio da me odveze kući. Na suženju puta, policajac je upravljao saobraćajem i mahao. Prijatelj je stao i zakrčio prolaz.
„Ja ću da stanem ovde u stranu dok ne prođu svi iz drugog pravca“, objasnio mi je.
Kad je konačno, uz policajčevo ljutito mahanje i zvuk pištaljke krenuo, rekao je:
„Meni se učinilo da je bilo bolje da stanem“.
Na sledećoj raskrsnici je skrenuo na pogrešnu stranu, a kad sam zaustio da komentarišem, ubacio je:
„Idemo okolo, jer ovom donjom ulicom možda nije dozvoljeno“.
Poslednji kilometar smo skoro mileli.
„Vozim sporije nego što je dozvoljeno, jer nikad ne znaš – možda je policiji pokvaren radar“.
Pre rastanka sam mu ponudio da krajem nedelje idemo zajedno na koncert, ali je odbio:
„Neću, hvala ti, verovatno mi se ne bi dopala muzika“.
Nije ni pitao ko svira.
Hm ‒ kako se vi odnosite prema životu? Ko je kod vas „prva violina”, tok života ili vi sami?
Autor: Peđa Ristić
