Poezija: Večnost je obukla tirkizno

Hocu da bude moja,
ta neka bela kamena kuća,
sa divljom ciklama ružom u vrtu.
Tu blizu stare gvozdene kapije,
ta će ruža da puže uz topli kamen
I povremeno mirisne u taj lenji letnji dan.
Hoću da iza kuće imam brdo
Na kom žive masline stare godina petsto
I posvećeno prave hlad mučenoj sprženoj travi,
u kojoj skaču skakavci I zvrče glasno zrikavci
u ritmu afričke ljubavne plemenske pesme.
U to rano jutro ja cu da ugledam
nevino belu čipkastu zavesu koju je zaveo vetar
pa je pobegla iz sobe na terasu
I evo je, kočoperi se slobodno I doziva me
da iskradanjem počnem taj srećni dan.

Hocu da skočim iz velikog gvozdenog kreveta,
pa bosim hitrim korakom istrčim na tu moju terasu
Da osetim toplinu kamena svakim nervom na tabanu
pa visoko da dignem ruke ka strašnom sjajnom suncu,
kojim nas stalno plaše, a ja ga toliko volim,
da sam kad sam bila mala, gledala dugo u njega,
što duže, najduže
dok mi ne zasuze oči od tog vrelog zlatnog sjaja
jer sam htela nesto od tog Sunca,
mislila sam da će ono oko koga se sve vrti,
biti dovoljno moćno da ispuni tu moju želju
I dovoljno milostivo, ako izdržim njegov blještavi opasni sjaj.

Onda će moje oči da vide ono što najviše žele
To tirkizno prostrano more,
To mreškavo čudo pravo
U kome žive sićušni planktoni I nemani strašne
I školjke koje šušte I crveni korali što grebu
I ona ljuta morska trava što je jednom ujela moje trogodišnje čedo
pa smo stavljali crveni paradajz na njena malena ujedena usta.
Po tom velikom plavom beskraju, plove bele brodice
na njima sede bradati, prosedi, duhoviti ribari
njihove bele košulje lepo im stoje na potamneloj koži.
Imaju taj mudri pogled koji je shvatio sve,
pa im ne treba niko I nista.

U toj mojoj kući
On če I dalje da spava u velikom gvozdenom krevetu,
u toplim znojavim belim čaršavima od stopostotnog pamuka
I dok on sanja koznakakve sve muške snove
ja ću da udjem u tu kristalnu svetlucavu vodu
da mi predje preko glave,
da mi ispuni oči I uši
I izlije iz mene svaki strah,
čak i onaj od strašne zubate ajkule
što je se plašim još od svoje četvrte pete.
Hoću onda da plivam dok mi usta ne poplave
I prsti se ne smežuraju
Dok se ne setim da prokleto vreme ipak postoji
I onda da nevoljno izadjem, jer moram da izadjem da bih opet ušla.

Prvo će misli da mi se pokrenu svom silom
Pa će srce da se raširi u beskraj
Pa ću da budem opet ja, bez uloga raznih I zahtevnih
ta ja, kad pucam od snage I gorim od ljubavi,
Kad dišem duboko vazduh, a život udišem ustvari.

Onda ću da se vratim u tu moju kamenu kuću,
U tu moju rajhladovinu
Da tako mokra uskočim u bela pamučna platna
Da poljubim mog uspavanog čoveka slanim ustima,
Sočno I silno, I da mu se predam.

E tek onda će da počne dan,
Običan, lenj, veseo…
Taj mokri morski dan,
bez ikakvih očekivanja I krcat nedogadjajima.

Neću ja tu kuću zbog uživanja
Ili lenjosti radi,
il` odmora nekakvog bezveznog.
Ja se u toj kući setim Boga.
U toj kući ja se ne mrštim I ne psujem.
Tu se umor iseli iz mene, I ne vraća se.
U toj kamenoj kući ja pevam I to baš lepo
I zbijam šale,
I stalno mi se vide beli zubi.
Tu hodam pravo, glavu dignem ka plavim nebesima
Kao da sam za oblak zakačena.
U srcu mi je molitva, na usnama zahvalnost.
Tamo sam dobra I odana žena I majka.
U toj kući ne lajem već cvrkućem.
Ništa ne čekam, nista ne ištem, neću nigde drugde da bežim…
Ta moja kuća od belog viševekovnog kamena sam ja
onakva kakvu su me rodili
I onakva kakva moram da budem
kada budem davala taj dobar odgovor
Zato mi treba ta kuća.
To nije nekretnina neka
To je lepotica jedna prava
koja me spasava.

Autorka: Dragana Obradović

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment