Sa nestrpljenjem i povelikom užurbanošću radoznalog, posve nestrpljivog deteta, otvorila sam paket pristigao iz „Vulkana“. Knjiga „Vidimo se u Havani“, izabrana je pretežno zbog primamljivog naslova i kvaziefemerne vrednosti same revolucije. Prvo sam posmatrala tu skupinu nematerijalnog bogatstva, zatim sam ih prelistala, udišući taj škakljivi miris modernističkih štamparskih presa, usput milujući njihove šarenolike broširane hrbate. Ruka mi je nehotimice krenula, posezajući ka istoj, odabrana je „Vidimo se u Havani“, zbog gore spomenutih pojmova. I već tu na prvoj strani, knjiga me je omađijala, te se spontano prepustih užarenim vetrovima Havane i kubanske revolucije.
Sestre Perez, Isabel, Beatriz, Elisa i Marija, ćerke su magnata šećerne dinastije. Njih četiri bezbrižno odrastaju u zlatnim kavezima luksuza i salonsko-smernoj slobodi, uvek pod nadzorom nadaleko uglednih i strogih predaka, tih začetnika šećernih baronista, čija dostojanstvena, oživljena lica u masivnim, pozlaćenim ramovima budno prate svaki pokret svojih naslednica. Dobile su polovična, okrnjena znanja, onoliko koliko pristaje ženskom taboru njihovog staleža. Njihove popločane staze, bile su poprilično utabane, biti izvrsna domaćica, koja nadgleda mnogobrojnu poslugu, priređuje soajere jednog, uvek istog, određenog dana u nedelji i veličanstvene večeri, gde je srebrni escajg uglančan u toj meri, da vam može poslužiti umesto ogledala. I da, ono najvažnije, da se udate za pripadnika isto tako visoko uglednog roda. Takođe, ugled i čast su u tom njihovom, ušančenom svetu veoma bitne. To je bezmalo jedini deo sa kojim se i ja slažem.
Pak, čini se, sestre Perez u navratima, sitnim koracima, odstupaju od nametnutih im pravila. No, dok ženski deo uživa ogrnut bogatstvom, muški pripadnici Perezovih bore se na strani ozloglašenog, predsednika Batiste. Međutim, građanski rat se razbuktava, olujni vetrovi ruše jedan svet koje su one do tada poznavale. Istovremeno, postaju žrtve i svedoci rađanja jednog drugog sveta. U tim porođajnim mukama, njihov pređašnji život postaje ona posteljica koja se na kraju odbacuje. U tim zaglušujućim bolovima, u kojima se cepa utroba jedne zemlje, vođene programiranim pokretima marionete, upravljačkom rukom iz susedne Amerike, Elis započinje ljubavnu avanturu sa mladim revolucionarom, sabratom Fidela Kastra.
Vođeni vetrovima revolucije Perezovi bivaju prinuđeni da napuste erozivno tlo Havane, ono jedino što mogu da ponesu, čitav život staje u jedan kofer. U tom zavežljaju je i pregršt napabirčenih, konzerviranih sećanja, čija sadržina će se rasuti, puštajući korenje na nekom novom tlu, stvarajući omalenu zajednicu izbegličkih kubanskih pripadnika. A metalne kutije pohranjene na havanskom toplom tlu, čekaće ih da im se njihovi vlasnici vrate. No, šezdeset godina kasnije, Elsina unuka Marisol, vraća se na Havanu. Tragajući za istinom o svojoj porodici, Marisol postaje svesna koherentne stvarnosti, uviđa paralelno egzistiranje dve stvarnosti, tu je i dalje naglo oživljena, raskošno- romatična Kuba iz njenih sećanja, iz priča koje su potekle sa baka Elisinih usana, na kojima je ona sama odrastala. Bila je to pohranjena baština njenih korena, koju je ugledala na ulicama Stare Havane.
A opet, pored te šarenolike Kube iz sećanja, koegzistirala je i ona druga, ekonomski razorena, gde su razvedeni i dalje živeli zajedno, zbog nedostatke stambenih jedinica. Gde je državnički aparat svojim pipcima opipavao, kontrolišući celokupno bilo jedne iznemogle zemlje, gde je sloboda paralisana, gde su se uvećavali samo redovi za hleb i šaku pasulja. U borbi za nasušni hleb, neki se odlučuju za palisandre, kvazi restorane, u kojima mogu obedovati ono malobrojno turista što je preostalo. Zauzvrat vlasnici palisandra dobijali su konvertabilne pezose, koji su mogli zameniti za nešto malo više od osnovnih prehrambenih jedinica.
U toj potrazi za korenima, Elisina unuka Marisol biva neodoljivo privučena tajanstvenim muškarcem, bezmalo sličnom tipu utopijskog revolucionara, koji je pre više od pola veka zapalio plamen ljubavi u Elisinom srcu. Čini se da se istorija ponavlja, no sad u ulozi dvoje novih protagonista sa srećnim završetkom. Na čijim usnama počiva nada, „Dogodine u Havani“. Ovo nije samo priča o Ljubavi, već o samom trusnom području života, kao takvog, gde su oboje u neraskidivoj vezi. No kad sam završila čitanje, ostalo je otvoreno pitanje revolucije. Sama knjiga navela me je na razmišljanje o samom pojmu revolucije. Zapitala sam se koliki je zaista njen domet. Revolucija je poput baklje koja se posle nekog vremena ugasi, kako bi plamen istrajavao u obasjavanju potrebno je izvršiti totalnu rekonstrukciju čitavog sistema, kako bi bili uočeni rezultati tog revolucionarnog pregnuća. Suština nije u svrgavanju jednog i uzdizanju sličnog, drugog do nivoa strahopoštovanog, vrhovnog obožavaoca. U toj sumanutoj borbi za prevlast, samo ljudi ispaštaju. Najbitnije u toj borbi je sačuvati ljude, njihovo dostojanstvo i slobodu.
Autorka: Aleksandra Čolić Spasić
