Džim Morison: The last night at the stage

Zloslutni uvod u temu: put na kraj noći i lagana kapitulacija

Jim Morrison, američki poeta, buntovnik s razlogom, pevač benda ’’The Doors“ bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume… Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen, zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti… Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne lagane kapitulacije (kako je sam, poetski, voleo da nazove svoj put samouništenja, jedini mogući odgovor na stanje stvari koje sam nije mogao da promeni dajući se bespoštedno i do kraja), zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla… Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan…

… Carstva blaženstva, carstva svetlosti.

Nisu svi rođeni za slatke radosti,

neki su rođeni za beskrajne noći,

za kraj noći …

    Ako je modernizam predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda je bitnik i pesnik Jim Morrison, pevač benda The Doors sve to do krajnosti pretvorio u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, proizašavši iz kulturnog rascepa Amerike, podeljene veoma oštro turbulentnih šezdesetih godina 20. veka. Tokom druge polovine pomenute decenije, nastupajući kao frontmen i pesnik unutar benda The Doors, Morrison biva označen kao simbol  radikalnih, antisistemskih buntovnih snaga, oličenje pobune mase mladih ljudi, alternativnih, underground pokreta, nihilistični antijunak veoma opasan po društvo… 

    Ozloglašeni FBI počinje da ga prati, diše mu za vratom, hapsi sve češće na samoj pozornici i priprema konačnu osvetu ,, demokratskog“ Sistema, protiv kojega je drski Morrison nepravedno i ničim izazvan bezobrazno ustao… Čekala se samo prava prilika, koja je ubrzo i stigla… Naime, količina rezignacije i negativnog naboja rasla je vremenom u Jimu Morrisonu, tražeći izlaz, oslobađajući ventil za nagomilane frustracije i nepravde – kako umetničke, tako i lične, sociološke… Pozorišna predstava provokativne underground trupe The Living theatar, koju je Jim sa oduševljenjem pogledao početkom 1969. godine, radikalno politički je progovorila o duhu jednog nemirnog vremena: Do promena se može doći samo odbacivanjem svih pravila… , inicirala je konačnu eksploziju Morrisonovog nagomilanog bunta i rezignacije svim i svačim.

    Legendarni koncert Dorsa, održan 1. marta 1969. u pretrpanom i uzavrelom bivšem vojnom hangaru, u Majamiju, Morrisonove rodne Floride, bio je kap koja je prelila čašu sistemskog strpljenja, strpljenja svih dežurnih moralizatora, urlatora i večnih, sveprisutnih dušebrižnika, tačka preloma nakon koje je Amerika definitivno  uzvratila udarac podižući mesec dana kasnije optužnicu protiv Morrisona zbog navodnog nemorala i skandala – penisa pokazanog svim licemerima i zlobnicima… Iznerviran i frustriran glupošću, svim mogućim pritiscima i ucenama, nerazumevanjem i zlobom sredine, Morrison napokon svu svoju nagomilanu gorčinu istresa do kraja, obraćajući se publici: Slušajte sad ovamo!, kao pucanj je odjeknuo promukli Morrisonov glas, prekinuvši koncert i jezu potonje uskomešane tišine prisutnih. Ja ne govorim o revoluciji! Ja ne govorim o demonstracijama! Samo vam kažem da se zabavljate. Ja govorim o ljubavi! Ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav, ljubav… zgrabite svoju jebenu voljenu osobu. Hajmo! Hej, čujte, ja sam usamljen! Treba mi malo ljubavi, svi vi! Treba mi malo zabave i ljubavi, srce!… Vi ste gomila jebanih idiota! Vi ste gomila robova koja dopušta drugima da im kažu šta da rade! Koliko dugo će vas naguravati okolo? Možda volite to! Možda volite da vam je lice zagnjureno u govna! Šta ćete preduzeti u vezi sa tim !!! .

    Nakon Majamija, ništa više nije bilo isto – usledile su sve moguće zabrane i ucene, ostao je, po ko zna koji put u istoriji ,, stranaca, svih onih koji ne pristaju da sagnu glavu, ćute i prave trule kompromise“ gorak ukus u ustima – sudbina The Doors i Jima Morrisona bile su zapečaćene… Prećutno, mučki, uz saglasnost manje-više svih… Okretanje leđa ’’’prijatelja“ valjda je već deo tradicije u takvim situacijama… Dok je Jim  Morrison još bio u Sjedinjenim Državama ( koje je napustio 11. marta 1971., preselivši se u Pariz), FBI ga je držao pod nadzorom. Spisi i beleške tadašnjeg direktora FBI-ja – zloglasnog J. Edgara Hoovera (između ostalog, poznat je po praćenju Johna Lennona i mnoštvu onih koji su uklonjeni za njegove vladavine) – označavaju ga kao public enemy (nekoga ko podstiče ljude na pobunu i prevrat sistema). Ured FBI je sigurno obeležio sve one za koje se verovalo da su u stanju podstaći mladež na pobunu ili upotrebu droge, kao i ljude koji su bili u dodiru s onima za koje se sumnjalo da su protiv postojećeg poretka – dve oznake po kojima je Morrison nedvosmisleno sam sebe osudio na hapšenja, potencijalni zatvor ili pak progon iz zemlje (koju je na kraju napustio sam, dok mu je Damoklov mač višemesečne zatvorske kazne visio nad glavom)… U vreme antiratnih protesta (protiv zloglasnog američkog vojnog angažovanja u Vijetnamu) i radikalnog građanskog i studentskog bunta ljudi poput Morrisona bili su prvi na udaru sistema… Vremenom, nakon što je izmanipulisanoj američkoj javnosti predstavljen kao okoreli alkoholičar, narkoman i nervno labilna persona, Morrison je postao idealna meta za odstrel. Suprotstavljen društvu ogrezlom u lažima, dvostrukom moralu, nasilju i dominantnom malograđanskom duhu, Morrison je na sebe navukao nebrojene i nimalo bezopasne neprijatelje… Učmala i konzervativna Amerika nikad mu nije oprostila beskrajnu dozu iskrenosti, hrabrosti, arogancije u nastupu i intelektualnu nadmoć kojom se potcenjivački odnosio prema masama i sistemu koji je vladao tih burnih godina. Ni omladina koja ga je poštovala i volela nije razumela radikalni duh njegovog istinskog bunta prema konvencijama i okoštalim normama koje su gušile slobode pojedinca i društva u celini. Morrison nije štedeo ni vlastitu porodicu, našavši se na suprotnoj strani društva čiji je militatni i konzervativni deo predstavljao njegov otac, visoki oficir američke vojske (pomorski admiral) zaglavljene u besmislu rata u Vijetnamu… Njegova brutalna izjava : ’’ I don’t know what’s gonna happen, man, but i wanna have my kicks before the whole shithouse goes up in flames. Alright!“ teško da mu je mogla biti oproštena, kao i mnoge pre i posle nje… 

Poslednji tango u New Orleansu: opraštajni koncert the Doors sa Morrisonom u ’’Warehouse“… 12. 12. 1970.

       Nakon već pomenutog, problematičnog koncerta Dorsa u Majamiju (mart 1969.) protiv Džima Morisona podignuta je optužnica u kojoj je pisalo da je Džim ’’razvratno i lascivno pokazao svoj penis, stavio ruke na njega i trljao ga, a potom simulirao čin masturbacije na sebi i oralne kopulacije na drugima“, prethodno se obrativši publici uvredljivim rečima ’’vi ste gomila jebanih idiota čija su lica gurnuta u govna ovog sveta“… Usledile su potom brojne zabrane, pretnje i osuda Morisonu i njegovog benda, privođenje od strane FBI i zakazano suđenje zbog incidenta na koncertu u Majamiju (koje je nakon niza odlaganja i mrcvarenja, uz nelagodu atmosfere koja je sav taj mučni proces pratila, otpočelo avgusta naredne, 1970. godine)… Koncerti Dorsa postajali su zbog brojnih zabrana sve ređi, a dodatni problemi su se samo gomilali – interesovanje Jima Morirsona za dalji rad sa bendom tiho se gasilo, konzumiranje alkohola i narkotika pritiskalo je dodatno njegovo već uznapredovalo psihičko rastrojstvo (emotivni haos unutar jedne hipersenzibilne, umetničke duše, duše više nego inteligentnog i hrabrog čoveka koji je video dalje i hteo mnogo više od proseka i konformizma mase), zatvorska kazna bila je sve izvesnija, a kraj svega sve bliži… 

… Sve ono što su javnost i industrija videli i očekivali od Morrisona bilo je u totalnoj suprotnosti sa njegovim stvarnim stanjem, potrebama, umetničkim i životnim snovima i željama, realnošću koja je nestajala pod naletima iskonstruisane slike o rok zvezdi koja je tu da zadovolji potrebe masa željnih senzacija.  Za publiku, Jim je vremenom postao  klasična rok zvezda, seks simbol, gotovo klovn koji je svojim brojnim buntovnim incidentima zabavljao masu koju više nije interesovala njegova božanstvena muzika, poezija i filozofsko stajalište, njegov egzistencijalistički bunt stranca u svetu licemerja i apsurda,  dok je za industriju željnu isključivo profita Jim bio idealan kao neko ko donosi ogromnu zaradu… Sve se vrtelo u začaranom krugu i vuklo ka dnu Jima Morrisona, sve do tačke neizdrživosti i pucanja koja je protokom vremena bivala sve bliža i tragičnija… Usledio je nakon svega što se izdešavalo, prema tadašnjoj Morrisonovoj odluci, poslednji živi nastup sa the Doors na ostrvu Wight (krajem avgusta 1970., u pauzi suđenja vezanog za koncert u Majamiju)… Ne mareći za imidž rock zvezde i seks simbola koji je stvoren u javnosti o njemu, kao i podsmehu njegovom buntu koji su mnogi videli kao deo svojevrsnog ludila podstaknutog alkoholom i opijatima, Jim se sve više okretao unutrašnjim umetničkim i duhovnim porivima (pritom se ugojivši i pustivši bradu, praveći od svog izgleda ’’rock stara i seks simbola“ čistu parodiju) pokušavajući da lagano izađe iz priče koju više nije osećao kao svoju, kojoj ničim nije pripadao i koja ga, kao u početku bavljenja muzikom, ni najmanje nije inspirisala… Već nakon burne i uspešne evropske turneje The Doors (jesen 1968.) Jim je najavio ostatku benda povlačenje iz cirkusa zvanog rokenrol ( ne videvši više sebe u nametnutoj ulozi i ispraznoj priči koja se u nedogled ponavlja), s namerom da se posveti bavljenju poezijom i filmom… Na nagovor prijatelja nije to učinio, što se vremenom pokazalo kao tragična odluka, omča oko vrata koja će ga koštati života svega tri godine kasnije…

… Kraj je bio sve bliži, a kulminacija je, ona prva, manje tragična ( vezana za kraj nastupa sa The Doors) usledila par meseci kasnije na koncertu u New Orleansu… Ona druga, mnogo tragičnija kulminacija, ’’kraj svih velikih planova i noći u kojoj smo probali smrt“ stigla je u Parizu, početkom jula naredne godine… Morrisonu je slava došla glave, mada je mrzio i slavu i novac i sve ono što se dešavalo oko njega (provevši svoj kratki i burni život kao boem, seljakajući se od motela do motela, bez stalne adrese i želje da uživa u besmislu jednog krajnje materijalistički zatucanog društva, životu ograničenom u svakom smislu), kao kletva, dok se on upravo zalagao celim svojim bićem i duhom za suprotno… Besnio je zato što je publika dolazila videti njega, a ne slušati muziku i poeziju. Manzareku se požalio da mu je dosta svega, sve te lažne predstave, kako je na rubu nervnog sloma jer se nigde ne može sakriti i svuda ga prate. Ipak, bend ga je nagovorio da izdrži još malo zbog već potpisanih velikih ugovora koji se zbog novca moraju ispoštovati.  Iako je ugovorene obaveze Morrison nastavio obavljati, na njima je zaboravljao tekst, falširao je u pevanju, skandalozno se ponašao, debljao i izgledao sve lošije i lošije. Kako je vreme odmicalo, koncerti The Doors pretvarali su se sve više u haotične predstave, u kojima se rezignirani i alkoholom natopljeni Morrison bezuspešno borio sa avetima prošlosti, sistemom koji čoveka pretvara u potrošnu robu, pritom se sve više sukobljavajući sa publikom koja je tražila nove senzacije i uživala u predstavama koje više nikako nisu imale veze sa muzikom i poezijom koju je Morrison prezentovao, na svoj jedinstven, duhom teatra naglašen način… Količina haosa samo se vremenom umnožavala, težeći trenutku eksplozije koji je uskoro usledio…  Svima je bilo jasno da se Jim Morrison ( na pozornici i van nje) raspada jer živi kako ne želi, ali … svi su se pravili ludi i do kraja igrali svoje prećutne uloge, najviše koristoljublja i zabave radi. Očigledno propadanje jedne inteligentne i senzibilne duše, iskrenog i buntovnog umetnika i čoveka nikoga istinski nije doticalo – mašina za pravljenje novca i zabavu idiotskih masa i dalje je veoma dobro funkcionisala, sve do kobne decembarske noći u New Orleansu… Naizgled, Morrison je uspevao u ideji da uništi ‘’superstara i seks ikonu.” Morrisonov plan bio je skloniti se s Pamelom u Pariz, ali … Gorkom ironijom sudbine, loše stvari upravo su došle s odlukom da ode u Pariz gde ljudi ne pričaju njegov jezik, a njemu su govor i komunikacija bili glavni. S Pamelom nije imao komunikaciju i samo su se svađali… Na kraju, ubila ga je još veća depresija od koje je pobegao iz Amerike, ubila ga je usamljenost, nemogućnost da se pobegne ne noseći klicu samouništenja u sebi… Alkohol, opijati, osećaj nerazumevanja, paranoje … ujedinjeni sa nepodnošljivim teretom burne prošlosti učinili su svoje… Budućnost je bila suviše neizvesna, a kraj … još bliži no pre…

Zašto ja pijem?
Zato da bih mogao da pišem poeziju.

Ponekad kada je sve izokrenuto
i sve što je ružno se izgubi
u dubokom snu
Postoji buđenje
i sve što ostane je istinito
Koliko se telo razara
toliko duh postaje jači.

Oprosti mi Oče što
znam šta radim
Hoću da čujem poslednju pesmu
poslednjeg pesnika.

… Nakon što je 30. oktobra 1970. zvanično osuđen na maksimalnu, višemesečnu zatvorsku kaznu, nakon poslednjeg živog nastupa sa Dorsima 12. decembra 1970. u Nju Orlinsu (na kojem ga je, po svedočenju prisutnih, napustio njegov nesvakidašnji duh usred svirke) i snimanja poslednjeg (po mnogima najboljeg) albuma Dorsa – L.A. Woman (tokom zime 1970-’ 71.) na kojem je Los Anđeles opevao kao bolestan i otuđen grad noći (spreman da ga konačno napusti zauvek) i na kojem je otpevao svoje najbolje blues komade – Been down so long, Cars hiss by my window ili Crawling king snake, uz svoj zloslutni opraštaj – Riders on the storm, Jim Morrison alias Mojo Risin’ – ’’Jahač oluje“ vidno umoran i razočaran burnim i preteranim življenjem na ivici (između opasnih krajnosti natopljenih alkoholom i narkoticima) odlučuje da na ,,trenutak“ napusti sve i preseli se sa Pamelom u Pariz – grad svetlosti, umetnosti, boemštine i neiscrpne umetničke inspiracije. Godine provedene iznad provalije i na ivici opasne oštrice jednog vrtoglavog vremena (u periodu od leta 1965. – kada su se Dorsi okupili, sve do kraja snimanja poslednjeg albuma, pomenutog ’’L.A. Woman“, februara 1971.), nizovi incidenata prožetih nervnim slomovima i brojnim hapšenjima Jima Morrisona na sceni, propraćenih uhođenjem Morrisona kao jednog od opasnih predvodnika omladinskog pokreta otpora i bunta protiv rata u Vijetnamu i samog Sistema, ostavile su trajne posledice na Jimovo zdravlje (pred kraj svoga života Jim Morrison bio je predebeo alkoholičar koji puši cigaretu za cigaretom i živi vrlo opasno, uzimajući drogu dok je istovremeno uzimao i lekove za svoju astmu.), duh i mogućnost da se istim tempom i načinom nastavi dalje. Preteško breme i želja za promenom bili su dovoljno jaki argumenti za Morrisonovu želju za novom, radikalnom odlukom i transformacijom. Robovsko i ponizno ispunjavanje tuđih želja, viđenja i ugovora moralo je biti po svaku cenu prekinuto. Isprazni život rock and roll stara, opterećen brojnim hapšenjima, praćenjem, zabranama, pretnjama i konačnom osudom zbog incidenta u Majamiju (koja je uglavnom onemogućila dalji rad benda, pored Džimovog nervnog sloma i opšte iscrpljenosti), doveli su krajem šezdesetih Jima do stanja sartrovske mučnine i želje za totalnom promenom…

The end is always near… 

     No, vratimo se pričom pola godine unazad, na sam kraj zloslutne i mračne 1970., četiri dana nakon što je Jim proslavio svoj poslednji, 27. rođendan (8. decembra 1970., obeleživši ga snimanjem vlastite poezije, od koje će nakon njegove smrti, nekoliko godina kasnije, uz muzičku pratnju preostalih The Doors nastati sjajni An american prayer album)…

Ovo je kraj, divni prijatelju.
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj.
Boli me što te puštam da odeš
jer me nikada nećeš slediti.
Kraj je smehu i finim lažima,
kraj noći u kojoj smo probali smrt,
kraj…

… Pre nego što je u Parizu stigla ’’noć u kojoj je probao smrt“, pre nego je uopšte napustio Ameriku snimivši poslednji album sa Dorsima – LA Woman,  u jednoj od pauza snimanja poslednjeg The Doors albuma (koje je počelo u novembru, odmah nakon donošenja sudske presude na zatvorsku kaznu Jimu, koja je uz plaćenu kauciju odložena do daljnjeg suđenja, uz žalbu Morisonovog advokata Max Finka), Jim Morrison je zahtevao od benda da sviraju neke od numera sa budućeg albuma LA woman (do tada snimljene) uživo… Uprkos njegovoj dotadašnjoj odluci da posle živog nastupa na engleskom ostrvu Vajt ( avgust 1970.) i suđenja za incident u Majamiju nikada više ne nastupi na koncertu sa Dorsima, on se naglo predomislio i datumi za nove nastupe istog trenutka su dogovoreni (uporedo sa daljim studijskim radom na novom albumu) – 11. decembar, Dallas, i 12. decembar 1970. – New Orleans (ispostaviće kao poslednji živi nastup The Doors sa Morrisonom)… Kraj je bio sve bliži… Muzika se bližila konačnom kraju… A onda je i utihnula…

… Subota, 12. decembra 1970., označila je poslednje koncertno veče benda The Doors sa Jimom Morrisonom… 

… Izašavši na binu vidno rasturen od alkohola, haotičnog izgleda koji je podrazumevao pregojenost i totalnu zapuštenost, pogubljen i vidno nezainteresovan za zbivanja oko sebe (nakon nekoliko godina samouništenja i života na rubnim područjima nihilizma) Jim Morrison nije više mogao ni da se seti stihova sopstvenih pesama, pa je počeo da urla izmišljene reči na muziku koju je ostatak benda The Doors svirao. Izgledao je kao beskućnik, zapušten, uništen alkoholom i opijatima, kao vlastita parodija, alkoholom natopljena ruina koja je napokon uspela u nameri da uništi stereotip o Jimu Morrisonu kao superstaru i seks simbolu jednog vremena, dovevši na kraju sve do apsurda – pretvorivši nastup u poslednji čin drame koju je započeo nepune dve godine ranije na koncertu u Majamiju sarkastičnim vređanjem publike i sistema… Bilo je to grozno, depresivno iskustvo čoveka koji je očajnički tražio izlaz iz, ispostaviće se par meseci kasnije, bezizlazne situacije… Jim je pokušao da izvede novu pesmu benda Riders on the Storm, ali je vrlo brzo od toga odustao… Spisak predviđenih pesama za ovaj ’’povratnički“ koncert bio je impresivan (dodatno inspirisan namerom da se promovišu neke od pesama koje su bile u nastajanju, pesme koje će obeležiti poslednji The Doors album ’’LA Woman“), ali …

House Announcer (Brian Glynn)
Roadhouse Blues
Back Door Man
Love Her Madly
When The Music’s Over
Riders On The Storm (Aborted)
Ship Of Fools
Crawling King Snake
L.A. Woman
Hyacinth House
      „You know what really burns my ass?“
Maggie M’Gill
Been Down So Long
Hoochie Coochie Man
Who Do You Love
Palace In The Canyon
Light My Fire*
      –Summertime (Instrumental)
Love Me Two Times
Riders On The Storm
Soul Kitchen
The End

… Iziritirana haotičnim nastupom publika je krenula da zviždi i vrlo glasno izražava svoje negodovanje, a Jim je pokušao da ih odobrovolji konfuznim šalama… No, nije mu uspelo… Nekako se i držao do polovine koncerta, ali onda se sve raspalo – upravo onako kako se sve u prethodne dve godine naslućivalo i najavljivalo brojnim incidentnim nastupima na ivici nervnog sloma (koji se upravo desio te kobne subotnje večeri). I ne slutivši, Jim Morrison ’’odsvirao je kraj“ svome bendu doteravši stvar do konačne prelomne kote, tačke apsurda nakon koje više nema povratka. Tačnije koncertima ’’The Doors”. Biće to poslednji nastup ikada sastava ’’The Doors”, a samo sedam meseci kasnije i Jimu Morrisonu doći će tragičan kraj…

Manzarek: Upravo je u Nju Orlinsu Džim sasvim izgubio svoju čudesnu energiju. Bio je jednostavno ispražnjen…

Densmor: Njegova životna sila je nestala. Bilo je to veoma depresivno iskustvo.

… Mi smo se nekako nosili sa tim. To je bio jedan od razloga zašto su ljudi hteli da nas vide. Bili su uzbuđeni zbog toga šta ih sledeće čeka. Bila je to luda vožnja, jer mi nismo bili bend koji bi svake večeri svirao jedno te isto, na isti način. Uvek bi koncertni set bio drugačiji. Džim bi nas nekako poveo na mesto na kom ranije nismo bili. Voleo je da zajebava ljude. Nije mogao da podnese što neki bendovi svake večeri sviraju jedno te isto. I svi mi smo bili pod uticajem džeza gde se improvizacija podrazumeva. Svake večeri je tako svaka pesma bila drugačija, zbog čega je sve bilo interesantno – objašnjavao je kasnije gitarista Robi Kriger nastupe i buran život sa Džimom Morisonom… 

… U jednom trenutku Morrison je kolabirao na sceni… Samo se stropoštao na pod, a došavši sebi, odbijao je da ustane. Kada je bend, uprkos svemu, pozvan na bis, on je naslonjen na stalak od mikrofona mumlao pesmu Light My Fire, da bi, dok je bend svirao numeru The End, seo na postolje za bubanj. Toliko je bio obeznanjen od alkohola i ko zna još čega da ga je bubnjar John Densmore nogom gurkao u pravcu mikrofona. Odjednom je iz Morrisona počeo da kulja sav nagomilani bes…

Vins Treanor (roud menadžer Dorsa): Bio je veoma pijan. Bend je završio deo pesme ’’Light my fire“, a Džim je visio na mikrofonu pokušavajući da peva… Zatim je seo kraj bubnjeva i nije se vraćao da peva… Nakon što ga je Densmor razdrmao nogom, Džim je napokon ustao i promrmljao: ’’Da…da…“, a onda je uzeo stalak mikrofona i počeo mahnito da udara po podijumu – sve do trenutka dok drveni pod u ’’Warehouseu“ (bivše skladište u New Orleansu) nije počeo da puca… Potom je bacio ostatke stalka u publiku i napustio binu (ispostaviće se, nepovratno). Densmor je tada ustao i rekao: ’’U redu, ja više ne sviram“ i napustio je pozornicu, ostavivši na sceni Robija i Reja… 

… Pun žuči zbog svega što je preturio preko glave prethodne tri godine, zbog svega što mu se dešavalo na ličnom i profesionalnom planu, od progona od strane establišmenta (pokušaja da se prikaže neuračunjivim i smeštanjem u mentalnu ustanovu ukloni sa scene kao veoma neugodna opasnost, neprijatan svedok i neko ko pokreće mase budeći uspavanu svest o svemu lošem i iskonstruisanom za potrebe sistema), preko zatvorske kazne koja mu je visila ’’kao omča oko vrata”, do nemogućnosti da kontroliše bilo šta, pa i sopstveni život, uzeo je stalak od mikrofona… Bes je pokušao da iskali tako što se svom silinom trudio da stalak razbije u paramparčad. Primirio se tek kada mu je prišao menadžer turneje, koji je video da se situacija otrgla kontroli…

Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?

    Bio je to kraj, trenutak velike gorčine i konačne spoznaje kraha jednog velikog čoveka, buntovnika, bitnika, pesnika i umetnika, emotivni i nervni slom Džima Morisona – jedan u nizu zloslutnih padova koji će ga par meseci kasnije odvesti u smrt – u Parizu, 3. jula 1971. godine….

… Kada bih mogao da osetim zvuk lasta i detinjstvo koje me opet poziva, kada bih samo mogao da se vratim svome ja kada me realnost grli, umro bih srećan… ostaće zauvek zapisano u dnevniku Jima Morrisona. 

Autor: Dragan Uzelac

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment