Poezija: Ljubav

Dva kostura zagrljena
u jeftinom sanduku,
u nekom grobu bez imena,
na nekoj poljani punoj života.

Dok razmišljam o tome,
ona uzima kolač,
u kafeu punom ljudi,
nekog sunčanog dana
ljudi glasno pričaju,
svoje isprazne priče,
ispričane stotinu puta.

Stavlja ga u usta,
dok joj se bala razvlači do brade.
Mljacka.
Užasno me nervira kada mljacka.
Nekad sam to voleo.

Daje mi pola kolača i pola svoje bale.
Gađam je njime.
Odlazim.
Brzo…
Kao prekinute misli.

Da li ćemo i mi biti zagrljeni u nekom grobu bez imena?
Na nekoj poljani punoj života.
Svi sada ćute.
Tako je bolje.

Autor: Bojan Lojković

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment