Dva kostura zagrljena
u jeftinom sanduku,
u nekom grobu bez imena,
na nekoj poljani punoj života.
Dok razmišljam o tome,
ona uzima kolač,
u kafeu punom ljudi,
nekog sunčanog dana
ljudi glasno pričaju,
svoje isprazne priče,
ispričane stotinu puta.
Stavlja ga u usta,
dok joj se bala razvlači do brade.
Mljacka.
Užasno me nervira kada mljacka.
Nekad sam to voleo.
Daje mi pola kolača i pola svoje bale.
Gađam je njime.
Odlazim.
Brzo…
Kao prekinute misli.
Da li ćemo i mi biti zagrljeni u nekom grobu bez imena?
Na nekoj poljani punoj života.
Svi sada ćute.
Tako je bolje.
Autor: Bojan Lojković
Foto: Pinterest
