Plazim se hladnoći,
žutom lišću na betonu,
mojoj senci koju ne vidim.
Poezija je moj emotivni ćošak.
Muzika – pražnjenje.
Ti si postala mekša od juče.
Mekoća te čini zrelijom.
Razlistavam svoje misli,
iz njih izlazi zebnja
za budućnost oblaka,
koji su svakog dana sve crnji.
Preslistavam album…
Žute mrlje na fotorgrafijama
objašnjavju koroziju
našeg zajedničkog života.
Opstanak je poduhvat u koji smo se upustili.
Safari park u kome su životinje mrtve.
Zaleđeni put iz kog isparava magla.
Plaziš mi se sa troseda, dok jedeš voćni kolač.
Usta su ti umazana od šlaga.
Bosa stopala hvataju ritam muzike sa radija.
Ne dam noći da ugasi dan.
Ovaj dan je muzejski eksponat.
Raritet među potrošenim danima.
Plazim ti se, dok refleskija svetlosti obasjava tvoje sklupčano telo u mom krilu.
Na tvom licu je osmeh,
retka pojava u kojoj se tvoje usne ne snalaze najbolje.
Nisu često na treningu te plemenite veštine.
Mačak nam se plazi, dok leži na toplom radijatoru.
Sve troje smo uleteli u slatkoću voćnog kolača.
Valjda ćemo se izboriti sa sutra.
Autor: Bojan Lojković
Foto: Pinterest