O jednom snu i Nabokovu
Baš tu gde se završavalo more počinje jedna zemlja. Obala je dugačka i pusta, čuje se samo hučanje mora, a nekud iz daljine dopire kreštanje nevidljivih galebova. Ležim na suvom pesku, zagledana u igru oblaka na tom purpurnom nebu. Pridižem se na laktove i posmatram taj večni poljubac horizonta, neba i mora. Osvrćem se iznenada i gle, imam šta i da vidim, nedaleko od mene jato leptirova pleše u zanosnom ritmu. Kad odjednom uzdižu se popt strele, stremeći ka nebu. Tek tad spazih da počivaju na jednom čoveku u crnom odelu. U magnovenju im prilazim, čovek-leptir zapucketa prstima, poput kakvog dirigenta i oni divni i šareni, veliki i mali, razletoše se, počivajući u nizu na tom suvom pesku. Bio je to karneval života samog. Pogledah u stranu i videh visoko čelo i tanke usne, pa to je Nabokov, promucah tek za sebe u nevirici i blaženom neznanju. Njegovo prisustvo otvrdnjava moje glasne žice. Reči ostadoše zaglavljene negde između grkljana i jezika, zašivenih usana posmatram tog Velikog genija. On se saginje i uzima jednog Monarh leptira, prinosi ga i dariva ga meni.
„ Ovo je moj sin, uzmi ga“ , izusti srdačno.
Prihvatam taj dar. Kad iz vedra neba, sevnuše purpurne munje, udarajući u kratkim intervalima u uskovitlano modro more. Raspomamljeno, počelo je da se nadima i da se diže. A zatim se sve najednom utiša i iz penušavih morskih valova izađe Erosova ljubavnica, Psiha.
Nabokovljev leptir
Lepidopterist (zaljubljenik u leptire), šahista, bokser, sinesteta, tvorac senzacionalističke Lolite, čarobnjak, Veliki genije književnosti, Nabokov. Eruditski nomad sa ruskom dušom, koju je nosio sa sobom gde god da je krenuo. Pisao je, posmatrajući ovaj svet iz carske Rusije, Engleske, Nemačke, Amerike, Švajcarske, iz svih svojih privremenih boravišta. U ulozi večitog lutalice, ptice selice, pisao je pod pseudonimom V. Sirina. Ali njegova smrt označava rađanje jednog novog Nabokova, koji će na engleskom stvarati sve ono o čemu je sanjala njegova topla ruska duša. Kad se senka Crvene čizme nadvila nad Carskom Rusijom, gazeći njegov dotadašnji svet, svirepo mu je oduzela pravo na rodni mu Sant Petesburg, porodično imanje izvan grada, na prvu ljubav. Te je zajedno sa desetinama hiljada svojih sunarodnika otišao put Nemačke. A zatim i do Amerike, a kada mu je sredinom pedesetih godina prošlog veka planetarni uspeh Lolite omogućio da bira gde će nastaniti svoje emigrantsko biće, odabrao je Švajcarsku, zemlju u kojoj teku med i mleko, to svratište za sve nezbrinute građane ovog sveta. Živeo je u jedno hotelskom apartmanu u Montreu sa svojom životnom saputnicom Verom. Imali su sina, Dmitri Nabokova, operskog pevača. Po kuloarima belosvetskog čaršijskog sveta, priča se da je Nabokov imao poprilačan broj mistresa.
Književni kavijar za istančane sladokusce
Njegove sabrane priče ugledale su svetlost dana 2018 godine, do tog trenutka od srpske javnosti bio je skriven ovaj sladostrasni dragulj. Na belosvetskoj književnoj sceni pojaviše se sada već davne 1995 godine. A evo ih sad su tu i pred nama. Dvadesete godine dvadesetog veka, Revolucionarna Rusija. Muškarci u izbledelim odelima, koja su pripadala nekim davnom prohujalim vremenima, izbrijanih ili zapuštenih lica, sa fedorama, mažetnama. Žene prekrasne u svojim jedinstvenim lepotama, neke bi nestajale pod maskama višeslojne šminke, upadljivo urlajućih ofarbanih kosa. Takođe, ima tu posve oštrih, jednostavnih, pomalo uštogljenih lepota, njihova skromnost je upadljivo blještala, skoro, pa poput nakinđurenosti. Bilo je tu emigranata, otmenih zabava , koje je razvejavao vetar prošlosti. Za sobom ostavljajući tek po neki žuti papirić, isečak na kojima behu ucrtani, skoro do neprepoznatljivosti, izbledeli tragovi, kao zalog minulih vremena. Neki od tih mnogobrojnih Nabokovljevih likova koračali su ogrnuti, pritešnjeni teškim ogrtačem melanholije, čije sam dugačke, čemerom natopljene krajeve mogla da osetim pod svojim prstima. Šetala sam ruskim ulicama emigrantskog Berlina, njihovim pločnikom hodali su duhovi prošlosti. Svet melanholije i magije bez vidljivih granica stapao se u anamorfnu jedinstvenu celinu duge boje purpura.
Autorka: Aleksandra Čolić Spasić
Foto: Pinterest
