Klupe

Dvadesetsedam godina svakog radnog dana odlazio sam u neki od beogradskih, jugoslovenskih i srpskih sudova. Svašta sam tamo video, čuo, saznao i opazio, radio, uradio i propustio da uradim. Veliki broj ljudi smatra da je sud mesto na kojem se najsigurnije stiže do pravde. I pored toga što sam svoj život posvetio izučavanju i primenjivanju prava, ne spadam u tu grupu. Pravda se ni kao društveni odnos ni kao pojam, pa čak ni kao termin, ne koristi u označavanju, pojašnjavanju i ostvarivanju slobodnog i dostojanstvenog ljudskog postojanja. Taj magični, čarobni i nedostižni pojam, eufemistički, ideološki, demokratski i farisejski, veoma netolerantno zamenjuju dve reči (umesto jedne) koje ni u množini ne uspevaju ono što je potisnuta jednina trajno ubeležila u ljudski genom; dakle, „ljudska prava“! Ne dao vam Bog da se u ovom svetu, ogrešite o taj pojam. Nekada je važilo pravilo nulum crimen sine lege, što je na srpskom jeziku značilo da ne možete biti krivi za ono što radite ukoliko ne postoji norma čija dispozicija vam brani da činite ono što činite suprotno njenom značenju. Danas to više ne vredi.

Današnje pravo nije ono što nekada beše. Ne postoji kodifikovano, kao ni rasuto pravo „ljudskih prava“ zato što ne postoji prostor za sistematizaciju radi zloupotrebe i vladanja ljudima konstruisanjem zbirnih pojmova bez realnog sadržaja. Vrlo kratko. Postoje subjektivna građanska prava sistematizovana po granama i predmetima prava koje ljudi ostvaruju. Kada je neko od tih prava osujećeno ili povređeno, sasvim slobodno možemo reći da je povređeno „ljudsko pravo“. Ali, kada bez predmeta, idemo okolo i vodimo kampanju o „ljudskim pravima“, još slobodnije možemo reći da lovimo veštice.

Evo samo jednog sićušnog primera. Dok smo živeli u mraku komunističkog totalitarizma, u prestonici je sagrađena impozantna građevina Palate pravde. U njoj su po hodnicima bile postavljene veoma udobne fotelje u kojima su građani čekali svoju pravdu. Razdvojeni od drugih građana, naslonjeni na udobne naslone fotelja sa diferenciranim i zaštićenim rukohvatima. Tako su pobeđivali forenzičnu zbunjenost, koncentrisali se za „odlučujuću borbu“, osećali se skoro kao kod kuće i u ostvarenom ljudskom pravu dostojanstvenog sedenja osvajali pravdu. No, to odvratno vreme je iza nas. Danas, zgrada je renovirana i modernizovana uz pomoć evropskih fondova i podršku institucija kojima su „ljudska prava“ iznad svega postojećeg. Međutim, u zgradi koja ima više desetina hiljada kvadratnih metara nema ni jedne stolice! Na nekoliko sporadičnih mesta na svakom spratu nalaze se izrendisane letve.

Pošto ne postoji ništa drugo što bi ličilo na ljudsko odmorište, zaključio sam da građani o čijim „ljudskim pravima“ danonoćno brinu demokratske institucije, kada dođu po svoja „ljudska prava“, imaju skromniji tretman nego kad šetaju parkom. Nema naslona, nema individualizacije, nema koncentracije, nema razdavajanja (očigledno je projekat urađen pre epidemije korona virusa), jednom rečju, ne pada ti na pamet da se izložiš riziku da pocepaš pantalone sedeći na daskama. Dakle, kako verovati da ćeš u takvoj zgradi osvojiti „ljudska prava“ umesto subjektivnih prava i pravde, kad ti nije omogućeno ni elementarno „ljudsko pravo“ na dostojanstveno sedenje. Ali nije to ništa. Dovoljno dugo su ljudi težili pravdi da ih jezički supstitut neće odvratiti. Predlažem građanima koji i dalje više veruju u pravdu nego u „ljudska prava“ da kada krenu u Palatu pravde ponesu male rasklapajuće pecaroške stolice sa naslonom da sebi obezbede ono što im je na startu uskraćeno. Da budu dostojanstveni dok čekaju ostala „ljudska prava“. Toliko.

Autor: Đorđe D. Sibinović

Izvor: Sedma sila

Related posts

Leave a Comment