Ti ljubavi, puna patetike,
ne sviđaš mi se
I onaj drhtaj i trenutak kad smo se nespretno poljubili
bih volela da se nikada nije ni desio
Zašto mora biti sve tako komplikovano sa mojim srcem?
Možda zato što nikada nisam tu.
Uvek sam negde daleko, tamo kod onog drveta
ili ispod mosta posmatram kako reka protiče.
Duša luta po kosmosima,
a telo sedi pored tebe,
posmatra te,
izgubljenim pogledom
Ne ljutiš se, znam.
Razumeš sve, kao i uvek
Razbesni se!
Nemoj me razumeti!
Trgni me!
Vidiš da sam svuda;
eno na Jupiteru skupljam meteore,
sutra već ležim na snegu i divim se Aurori,
a prekosutra možda svratim i do tebe;
Mada, ne verujem.
Želiš da ideš sa mnom do livada u Irskoj?
Bolje nemoj, verovatno ću tada biti kod kuće.
A kada budeš došao, ja ću već spavati u crvenom kupeu,
i tek kada čujem pištaljku, znaću gde dolazim.
Zato i ne pokušavaj da me zoveš,
telefon sam odavno izgubila.
Otisci cipela su sada moji brojevi,
oni koje nikada nećeš uspeti da pronađeš,
jer vrlo brzo iščeznu, ispod nečijih tuđih koraka;
Samo će te zbuniti i odvesti do javnog toaleta
tamo negde u Njujorku.
A ti vrlo dobro znaš da sam ih ja uvek izbegavala.
Možda se ipak sretnemo,
slučajno, na ružičastom oblaku ispred Amide u Japanu.
Do tada ćemo već biti stranci.
Ali ovoga puta ću biti tu, pored tebe.
Autorka: Mimica Nikolić
Foto-izvor: Pinterest
