Intervju: Sandra Silađev Dinja – „Smatram da je moja dužnost da govorim o marginalizovanim grupama“

Danas razgovaramo o najnovijem projektu Sandre Silađev Dinje, srpske glumice i stendap komičarke, koja je široj javnosti postala poznata zahvaljujući njenim genijalnim YouTube klipovima u kojima, prvenstveno kroz humor, veoma snažno problematizuje stvarnost.

Dinja je napisala scenario za dokumentarni film „Rijaliti u invalidskim kolicima“ sa željom da široj javnosti podigne svest o problemima sa kojima se suočavaju marginalizovane grupe – u ovom slučaju osobe sa invaliditetom. Sa grupom istomišljenika, čiji angažman možemo pratiti u različitim kulturnim sferama, je i realizovala svoj cilj.

Sandra Silađev, između ostalog, za naš sajt otkriva na koji način se javila motivacija za pokretanje ovog projekta, kao i koji su to najčešći problemi sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom.

Šta je to što ste kao ekipa želeli da postignete ovim filmom i na koji način se javila ideja za njegovo realizovanje?

Radila sam nekoliko godina kao dramski facilitator sa osobama sa autizmom, sa smetnjama u razvoju, sa starim ljudima i sa osobama sa invaliditetom. Uradila sam i inkluzivnu predstavu o osobama sa invaliditetom. Predstava se zvala „Nada u Beogradu“ i osobu u kolicima glumio je dečko koji ima aspergerov sindrom. Veoma poučna i dirljiva predstava o marginalizovanim grupama. To je negde moje zanimanje i moja sfera interesovanja. Od kako sam postala poznata široj javnosti, ja sam govorila o tim temama jer sam deo toga i smatram da je moja dužnost da o tome govorim kao čovek i kao umetnik.

Pored toga, mene zanimaju dokumentarni filmovi i aktivizam tj. primena drame na društveno angažovan rad. Tako da se ta ideja o tome da snimim film o osobama sa invaliditetom dugo krčkala i onda sam odlučila, kada sam našla malo vremena za to, da se time i pozabavim i da iskoristim veliki broj pratilaca na Internetu – da pozovem ljude da napravimo zajedničku film o toj temi.

Javila mi se rediteljka Marta Fiš. Potom rediteljka Isidora Goncić sa idejom da snimaju i montiraju i režiraju. Onda su se redom prijavile glumice Gorica Regodić, Srna Lango, a onda reper Bvana iz Lagune i na kraju novinarka Miljana Nešković. Zatim nas je pozvala Milada Lazić ispred doma za invalidna lica „Bežanijska kosa“ i ponudila nam kolica za snimanje, a onda smo dobili i iskusnog pratioca Biljanu Elez ispred udruženja „Sve je moguće“.

Moja ideja je bila da učestvuju poznati ljudi da bismo film proširili na što više društvenih mreža i da bi film došao do što većeg broja ljudi. Scenario sam im poslala dan pre nego što smo se okupili. Sastali smo se tog dana u domu, tada smo se tek upoznali i porazgovarali o svemu i krenuli u akciju. Ideja mi je bila i da mi sami sebe snimamo što se i vidi u filmu. Htela sam da nas prate i kamere sa strane, ali i da mi snimamo svoje utiske svojom ličnom kamerom.

Koja osećanja vezujete za vaš prvi susret sa invalidskim kolicima, odnosno koji osećaji su bili dominantni prilikom vašeg kretanja kroz grad?

Osećaj slabosti i nemoći i kretanja po jednoj tankoj crvenoj liniji strpljenja, snage, vere, nade i viđenja sveta i života. Vožnju kolicima doživela sam kao preobražaj i kao analizu celokupnog identiteta. Kada sednete u kolica prvo počnete da uviđate šta možete, a šta ne, a potom vam se menja doživljaj tela, seksualnosti i identiteta.

Dok gledamo ovaj dokumentarac možemo primetiti da su ljudi veoma spremni da pomognu osobama sa invaliditetom u svakodnevnom kretanju i to je ono što ohrabruje. No, da li smo generalno kao institucionalizovano društvo spremni da shvatimo značaj inkluzije ovih lica u svakodnevni život?

Sve pokazuje da ne. Sva mesta u koja ne može da se uđe poručuju da ih ne zanimaju ljudi u kolicima. Ne samo invalidskim nego i kolicima za bebe.

Koje biste barijere u svakodnevnom kretanju osoba sa invaliditetom izdvojili kao najalarmantnije?

Nema rampi za ulazak i izlazak iz zgrada. Neki ljudi sa invaliditetom nisu izašli po 20 godina iz zgrade. Zatim ulazak u autobuse zavisi od raspoloženja i ličnosti vozača i od toga da li imate šrafciger koji vam vozač traži da bi otvorio rampu. Osobe sa invaliditetom koje ne koriste ni ruke taj šrafciger jedino mogu da nose u ustima. Zatim, parkiranje automobila je takvo da ne može ni pešak da se provuče i prođe normalno, a o osobama u kolicima da ne govorim.

Zatim, ulazak u apoteke, prodavnice, klubove, kafiće, domove zdravlja, frizerske salone, pozorišta, zgrade i kuće – sve je to slabo pristupačno. Nema rampi u većini slučajeva.

U filmu uočavamo direktno kršenje Zakona koji bi osobama sa invaliditetom olakšao svakodnevni život. Na koji način bi državljani Republike Srbije mogli da pomognu svojim sunarodnicima koji su se susreli sa ovom vrstom invaliditeta, s obzirom na to da kao pojedinci nemaju zakonodavnu moć? Postoji li alternativa koja bi mogla da izmeni trenutnu situaciju i podigne svest ljudi?

Osim što svako pojedinačno treba da zna i da ima svest i da prilagođava svoje apoteke i prodavnice itd. osobama sa invaliditetom, takođe je važno da se promeni nešto na nivou gradova. I lokalno i globalno.

 

Kroz ovaj razgovor smo pokušali da vam prenesemo bar deo problema sa kojima su suočene marginalizovane grupe u Srbiji. Ova problematika se tiče apsolutno svih nas, ne samo zato što se i mi možda možemo spletom nesrećnih okolnosi naći „s druge strane“, već zato što se pojedini naši sunarodnici susreću sa poteškoćama u svakodnevnom životu, zato što su marginalizovani i nevidljivi. To automatski znači da smo podbacili kao društvo, što je nedopustivo. Ali…

Živimo u eri rijaliti programa. Izlišno je govoriti da nijedan od njih u sebi ne sadrži ništa korisno i edukativno, a posebno plemenito. No, rijaliti Sandre Silađev Dinje i te kako odstupa od gorenavedene mantre. Bićemo slobodni i reći da je to jedini relevantni rijaliti šou jer podstiče empatiju, ali i delovanje.

Mogli bismo još dugo da lamentiramo nad našim sudbinama jer smo bačeni u jednu vrstu mraka, ali radije biramo da budemo okrenuti ka svetlim tačkama našeg društva – ljudima koji problematizuju realnost na najbolji i najoštriji mogući način.

Pogledajte „Rijaliti u invalidskim kolicima“ i proživite drugu stranu stvarnosti.

 

Autor: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment