Zaljubljeni Hasan-aga (Najveća tajna pesme „Hasanaginica“)

Iako objavljena davne 1774. (u okviru knjige Viaggio in Dalmazia italijanskog opata Alberta Fortisa), narodna „žalostna pjesanca“ o Hasanaginici ne prestaje da bude predmet brojnih rasprava najšireg raspona, od ortografskih nedoumica do problema tragične krivice glavne junakinje. Mnogo je naučnih radova nastalo samo radi odgonetanja „tamnih mesta“ u Hasanaginici, pokazalo se i da pogrešan redaktorski postupak može zamagliti izvorno značenje, ali iznad svih leksičkih nedoumica i dalje ostaje pitanje ne koje je teško dati jednostavan i definitivan odgovor: zašto Hasanaginica strada?

Ovde ne mislimo samo na finalnu scenu, kada nesrećna majka umire shvativši da je zauvek razdvojena od dece, nego i na uzroke koji su doveli do takvog tragičnog raspleta. Zato bi možda bilo umesnije zapitati se: zašto je Hasan-aga onako olako oterao iz doma svoju „ljubovcu“ kad ona ništa nije pogrešila? Naprotiv, Hasanaginica se strogo pridržavala svih pravila i propisa kojima je, kao udata žena, morala biti podložna.

Odavno je uočeno da se kroz celu pesmu latentno provlači sukob između dva društvena sloja. Na jednoj strani imamo Hasan-agu, na drugoj bega Pintorovića, brata Hasanaginice. Prvi je ratnik i vojskovođa, istina poštovan i ugledan, ali opet skorojević koji je samo zbog vojnih uspeha dobio titulu i imanje, dok drugi pripada porodici koja decenijama, možda i vekovima, čuva svoj položaj i ugled strogo poštujući davno ustaljena pravila. U pesmi se to nigde ne kaže direktno, ali podrazumeva se da dve titule vuku sa sobom upravo ovakva suprotstavljena značenja. (Ovim prikrivenim nivoom društvenih sukoba mnogo više su se bavili pisci koji su Hasanaginicu adaptirali za pozornicu, poput Milana Ogrizovića, Ljubomira Simovića, Alije Isakovića, svako na svoj način pokušavajući da razluči koren razmirica među društvenim slojevima koje su vladale u jednom iščezlom društvu i jednoj odavno ugasloj imperiji).

Hasanaginica je kao ličnost već u tom pogledu raspolućena, jer vodi poreklo iz begovske porodice, a udata je za jednog agu. Vaspitanje koje je ponela iz rodne kuće brani joj da pređe preko ustaljenih pravila i ode u posetu ranjenom mužu.

Pomislivši da bi trebalo da joj bude važniji od bilo kakvih konvencija, uvređeni Hasan-aga koristi prvu priliku da iskali sav svoj bes tako što će ženu oterati od kuće i dvostruko je kazniti: i razdvojiće je od dece i poniziće njeno gospodstveno držanje.

Međutim, to je previše jednostavno objašnjenje, a pošto je upravo Hasan-agina nagla odluka uzrok celog zapleta i krajnje tragičnog raspleta, treba pažljivo sagledati psihološku stranu agina lika ne bi li se pronašao pravi razlog za takvo naizgled nelogično ponašanje.

Kao jedini razlog ženine krivice istaknut je „stid“, ali ta jedna reč krije u sebi mnogo kompleksnije značenje, koje obuhvata i vaspitanje, i poštovanje patrijarhalnih normi, pa i strah da bi kršenjem starih pravila žena takođe mogla biti kažnjena, ako ne od muža, a ono od društva ili najbliže okoline.

Sa druge strane imamo Hasan-agu koji je u borbi teško ranjen, verovatno je bio i na umoru (čim ga obilaze i majka i sestra). U tim trenucima agi je potrebna žena, svejedno zbog čega, da li da je samo još jednom vidi, da li da je još jednom zagrli, da li da joj možda kaže nešto što ranije nije smeo… On se iz dana u dan bori za život, možda čak u bunilu doziva i ženu (time bi čak pokazao slabost pred svojim vojnicima), ali čim opasnost prođe, on ne samo što je iznova onaj hrabri ratnik, nego postaje i gordi osvetnik. Uzalud bi ga neko mogao ubediti da se Hasanaginica kod kuće sve vreme molila za njegov život. Za agu je najbitnije to što su njegovoj ženi bila važnija neka stara pravila od muževljeve bolesti i želje da ga žena obiđe. On je mogao da umre, a žena bi se i dalje pravdala porodičnim vaspitanjem – tako i samo tako ozdraveli Hasan-aga može da razmišlja!

Nigde se, međutim, ne kaže da je Hasan-aga poručio ženi da ga poseti. Verovatno i nije to učinio, zato što zna da nije baš junački vapiti za ženinim prisustvom. On očekuje da Hasanaginica sama shvati koliko mu je potrebna i da zarad ljubavi prema njemu prekrši sve norme. Bolje ona da ih prekrši nego on!

Najzad se postavlja i pitanje da li bi i Hasan-aga bio spreman da zarad ljubavi prekrši sva pravila koje mu društvo i okolina nameću. Očigledno je da ne bi, jer on je nemilosrdni ratnik, ugledni vojskovođa, od njega se još više očekuje da poštuje nametnuta pravila i da svojim strogim držanjem zadrži autoritet koji je godinama sticao i krvlju stekao.
Zato aga mora da krije ljubav koju gaji prema sopstvenoj ženi, a sve se nadajući da će žena biti ta koja će načiniti prvi korak i srušiti zidove koji među njima i dalje tako čvrsto stoje, premda su očigledno duže vreme u braku. Odluka da se žena otera nije ništa drugo nego odbrambeni mehanizam od okoline koja je možda prozrela aginu nežnu stranu, pa je sada potrebno pokazati svu gordost i kazniti onoga ko je „kriv“ što se neustrašivi vojskovođa na trenutak raznežio.

Na sličan način se mogu objasniti i Hasan-agine reči upućene deci da se njihova majka „neće smilovati“ na njih jer je „srca kamenoga“ (u originalnom zapisu stoji „argiaskoga“, što se tumači kao „agrajskoga“, pri čemu su docniji tumači videli potvrdu aginsko-begovskog sukoba), jer koliko god delovale nelogično, upravo su ove reči dokaz velike a prikrivene agine ljubavi prema ženi (sada bivšoj). Nemoćan da prežali njenu udaju za drugoga, a opet dovoljno ohol i ponosan da ne pokaže direktno i javno svoje emocije, Hasan-aga na potpuno paradoksalan način moli Hasanaginicu da se vrati – tako što joj nepravedno pripisuje jedan težak greh, iako je baš on zaslužan što je ona otišla od kuće i ostavila decu.

Možda se Hasan-aga nadao da žena neće poslušati njegovu naredbu o proterivanju, te da će biti dovoljno jaka da ga sačeka i suoči se s njim. Možda se nadao da će baš onaj prekor o bezosećajnosti naterati Hasanaginicu da pređe preko gordosti i potrči mu u naručje… Ipak, to su već pretpostavke i čitanje „između redova“, odnosno šta bi bilo da je bilo, konkretno: šta bi bilo da su Hasan-aga i Hasanaginica direktno razmenili samo po jednu reč?

Nikako ne može biti slučajno što Hasan-aga i Hasanaginica međusobno ne razmenjuju ni jednu jedinu reč!

Kao da se i tvorac pesme plašio da bi mogao skliznuti u zabranjenu romantiku, pa ne samo što nigde nije spomenuo bilo kakva osećanja između Hasan-age i Hasanaginice, nego nije dopustio nijedan dijalog između dvoje supružnika. Umesto toga, Hasan-aga sa ženom komunicira ili preko pisma ili obraćajući se tobože deci a s namerom da Hasanaginica sve čuje. I dok Hasan-aga svoju teskobu leči tako što na drugoga prebacuje krivicu za ono što ni sâm nije u stanju da učini, Hasanaginica nalazi spas u smrti, bez mogućnosti da se bilo kome izjada nakon što joj se sva muka nataložila u duši. Drugog izlaza za Hasanaginicu i nije bilo, jer iako ne želi da ode sa svatovima, ona ne sme ni da se vrati deci i agi, pošto bi time udarila šamar tradiciji koja krasi njen begovski ponos. Kadunina gordost i gospodstvenost pokazala se na kraju kao autodestruktivna, mada je njenom smrću i sâm Hasan-aga kažnjen i otkriven kao najgori slabić.

Hasan-agina ljubav je, zapravo, „najtamnije mesto“ čitave pesme o Hasanaginici, te je mnogo važnije rasvetliti taj skriveni podtekst, da bi se pesma dobro razumela, nego razrešiti nekoliko ortografskih nedoumica.
Ovakvo ponašanje bi u današnjem vremenu dolikovalo mladim zaljubljenim ljudima koji uporno skrivaju svoja osećanja zato što se plaše neuspeha ili strepe da ne budu predmet podsmeha zbog svoje sentimentalnosti. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da su i glavni likovi Hasanaginice takođe mladi ljudi. Mada imaju već petoro dece, ni to ne čudi ako znamo u kom se vremenu i u kakvoj društvenoj sredini radnja dešava. I nakon što se razvela, Hasanaginica se u pesmi opet naziva devojkom, što znači da je veoma mlada, pa sa te strane nije neobično što u nekim momentima nesporazum između Hasan-age i Hasanaginice zaista deluje kao ponašanje nezrelih ljudi.

Možda su bili zreli za ratovanje i rađanje dece, ali pokazalo se da nisu bili dorasli jednom osećanju koje u ono vreme nije smelo ni da se spomene i koje se čak smatralo slabošću – a to je čista i iskrena ljubav.

 

Autor: Dušan Milijić

Foto-izvor: „Wikipedia“ (Prvo pismeno izdanje Hasanaginice 1774. u delu Alberta Fortisa „Putovanja po Dalmaciji“)

Related posts

Leave a Comment