Za „Čudo u Šarganu“ u režiji Egona Savina, jednog od najznačajnijih srpskih pozorišnih reditelja, medju pozorišnom publikom, naročito onom koja je čitala dramu ili pamti režiju Dejana Mijača u „Ateljeu 212“, nema baš mnogo hvalospeva. Egon posle mnogobrojnih uspelih predstava („Kir Janja“, „Derviš i smrt“, „Mizantrop“, „Mletački trgovac“, „Tartif“, „Unosno mesto“, itd. ) upada u rediteljsku zamku sa odličnim tekstom Ljubomira Simovića. Dijalekatska lektura Radovana Kneževića je potpomogla živost likova, kao i dobri kostimi Bojane Nikitović. Ali dramatizacija Slavka Milanovića, kao i scenografija Geroslava Zarića, otvorili su put za neke od grešaka u samoj režiji.
Predstava se igra u „Narodnom pozorištu“ u Beogradu, a premijeru je imala 20. februara 2015. godine. U predstavi glume Dušanka Stojanović Glid, Nataša Ninković, Hana Selimović, Ivan Bosiljčić, Aleksandar Djurica, Nebojša Kundačina, Predrag Ejdus, Branko Vidaković, Sloboda Mićalović, Boris Pingović, Bojan Krivokapić, Aleksandar Srećković i Nikola Vujović.
Prvi problem ove predstave u Egonovoj režiji je njeno vremensko izmeštanje, iz tog razloga počev od scenografije predstava je izgubila snagu teksta. Scenografija je izvorno kao po Simovićevom tekstu najpre kafana, pa groblje. Međutim, kafanu u predstavi predstavljaju četiri masivna pravougaona stola, za kojima se nalaze visoke moderne kafanske stolice, poput onih koje danas viđamo u klubovima. Umesto prave tople memljivosti kafane dobijamo hladan prostor i to dosta menja atmosferu Simovićevog teksta. Likovu su tokom predstave grupisani za stolovima, svako na svom kraju, na taj način scenografija potpuno odmaže glumcima da budu zajedno na sceni, i da razgovaraju međusobno, umesto toga stvara se utisak da svako igra zasebni monolog.
Razne životne mudrosti kao poseban duh ovog teksta ostaju samo izrečene, ali ne i glumački proživljene. Skoro da bismo rekli da niko od glumaca “ne prebacuje rampu”, sve dok ne odjekne jedan iskreni plač izvanredne Hane Selimović (Cmilje). Hana glumački proživljavljva Cmiljin život, ona uspeva da dosledno donose svu vrcavost njenog lika. Za razliku od Hane, neka televizijskoj publici zvučnija imena srpskog glumišta, Nataša Ninković (Gospava) , Sloboda Mićalović (Jagoda) i Ivan Bosiljčić (Anđelko), igraju dobro svoje monologe, ali celovečernjoj predstavi, ipak, kao da ne prisustvuju. Scene prepoznavanja gde dolazi do raspleta drame postaju rediteljski minus postupak, jer su praćene šabloniziranim reakcijama glumaca (stavljanje šake na usta prilikom čudjenja itd.) . Ipak, treba pomenuti i one koji pored Hane ostavljaju jako dobar utisak, to su Branko Vidaković (prosjak) i Boris Pingović (Vilotijević).
Scenografija groblja je naročito plastična, neuverljiva i na taj način završne scene drame u kojima vojnici razotkrivaju prosjaka, u čemu se krije i skriveni smisao drame, ostaju neiskorišćeni potencijal višesmislenog, simboličkog Simovićevog dela.
Da zaključimo, ako je nekoj drami mesto u pozorištu to je „Čudo u Šarganu” , prema tome tekst nije mogao mnogo da izgubi u Egonovoj i Milanovićevoj adaptaciji, ova predstava nije razočarala, i treba je obavezno pogledati zbog odličnog teksta Ljubomira Simovića, i jedne nove glumačke nade, Hane Selimović. Ali, ipak, posle ovog rediteljskog čitanja nama ostaje da domaštavamo kako bi tekst mogao u potpunosti da zaživi na sceni.
Za „Pasivno pušenje“ po tekstu Nebojše Romčevića, takođe u režiji Egona Savina, teško da ćete uspeti da nađete karte, verovatno jedino mesec dana unapred. Predstava „Terorizam“ u „Beogradskom dramskom pozorištu“ nastala je u isto vreme i možete lako da se zavarate posle pročitanih repertoarskih sinopsisa da su im teme slične, međutim, samo ova predstava će dotaći sve aktuelnosti ovog pojma. Ova predstava je sublimirala Srbiju danas, ali i problem terorizma uopšte.
Predstava se igra u „Zvezdara teatru“ od 8. oktobra 2016. godine, kada je imala premijeru. Dobru scenografiju uradila je Vesna Popović. U predstavi igraju Aleksandar Đurica, Radoslav Milenković, Mladen Andrejević i Marko Baćović.
Radiša, jedan prosečan profesor francuskog jezika iz Srbije zaustavljen je na aerodromu u Parizu zbog sumnje da je terorista, naime, kompjuter ga označava sa dve, pa zatim i sa tri crvene zvezdice, što ukazuje na to da je veliki zločanac. On se najpre brani i objašnjava da je došao u Francusku samo da bi ćerki koja studira u Parizu doneo novac za školarinu i posudu sa sarmama, međutim, policija strepi od terorizma, a slepo veruje kompjuteru, tako u sarmama vidi bombe i zadržava Radišu na aerodromu u daljem pritvoru.
U pitanju je komedija zabune, ali kao i u svakoj dobroj komediji i ovde vidimo oštru društvenu kritiku. Odmah iza smeha leži i gorčina. Eksplicitno su iskazani savremeni problemi emigracije Srba, tako će francuski policajac reći Radiši da će verovatno i njegova ćerka naći dečka u Parizu i tako obezbediti sebi konačan odlazak. Radiša će na kraju prihvatiti da bude terorista Al Karam i da ode u najstroži zatvor, samo da se ne vraća u Srbiju. U predstavi ima toliko ironije, podsmeha, a sve teme se tiču naše egzistencije danas. Scenografija je jednostavana, a veoma efektna, dobro scenografsko rešenje je providni prozor od najlona iza koga takođe vidimo glumce izvan scenografije policijske kancelarije. Mladen Andrejević i Radoslav Milenković su odlično prikazali priglupost policajaca, dok Marko Baćović ne prestaje da iznenađuje svojim transformacijama, njegova uloga zapovednika Džek Bauera uključena je tek od drugog dela predstave, a on i pored toga uspeva da ostavi najviše pozitivnih utisaka zbog prave glumačke proživljenosti likom.
Ova je jedna od onih predstava za koju se može upotrebiti kliše rečenica da ćete se nasmejati do suza, ali sada znate i kakvo će vam bolno osvešćivanje o Srbiji i predrasude o Srbinu biti poslužne uz sav taj smeh. Predstavu treba pogledati zbog dobrog teksta, režije i glumaca, ukratko zbog jednog pravog pozorišnog sklada.
Autor: Persida
