Lica:
NARATOR
LEPI MIĆKO, pravo ime Milojko (47), klasični zloća
ROKI (40) Mićkov pomoćnik
VETAR
VLADA (15),
MIKICA (14),
ĐOLE (14),
SIMA (14),
DULE (14),
SALE (13),
BOKI (13),
LANA (13)
DUŠICA, Duletova sestra (12),
RADOJICA (12)
BAKA KAĆA (76) (Radojicina baka, pojavljuje se u snu)
SOVA STEVA (dirigent i horovođa sova u šumi, Tinturintuov prijatelj)
GAVRAN ĆOSA
HOR SOVA (čini ga šest mladih sova iz šume)
TINTURINTU (89) mudrac iz šume
BALBITRU, duh dečije radosti
MIĆKOVA MAJKA (67)
Pominju se još i: MALI MITAR (11) i DABAR DABA (vlasnik šumske kafane)
PROLOG
NARATOR (u bajkovitom tonu): Zamislite, zamislite, svet u kojem ne bi bilo smeha… U kojem su pajaci besposleni, šale trunu zaboravljene u arhivima, oni stomačni mišići koji se zatežu kada se glasno kikoćemo nestaju od zakržljalosti, u kojem se iz rečnika izbacuju izrazi kao što su „kidati se od smeha“, „urlati od smeha“, „valjati se od…“ ma znate već … Da li je ovo istinita priča? Mogu samo da vam kažem da sam ja u nju poverovao…
I SCENA
(Narator, Mićko, Roki)
NARATOR: U našoj zemlji, Oniriji, oduvek su živela svakakva bića i razne legende…Jedna od njih je, na primer, i ona o vetru koji sve zna i prenosi sve vesti, ali ga danas može čuti tek poneki stanovnik…Neki dobri prestadoše da veruju, a neki loši se još uvek nadaju…
(Čuje se jeziva muzika, kao opis ambijenta fabrike bombona u kojoj Lepi Mićko i Roki žive.)
LEPI MIĆKO (snima ono što govori u diktafon): Dobar dan, kažite nam nešto o Lepom Mićku, vlasniku čuvene fabrike bombona. Čitava Onirija bruji o njemu ovih dana…
ROKI (mrmlja za sebe): Svakog dana isto…vežba da postane poznat…al’ što mene upliće u to, nije mi jasno…
LEPI MIĆKO: On je, on je… ma nije lako govoriti o njemu tek tako…(zatim, odlučnim tonom): Ali, svi se slažemo da je on inteligentan, zgodan i nadasve duhovit. (Pa zatim glasnije): Možda malo glasovit! (Još glasnije, dok podiže ruke u ekstazi): Ali pravedan! Možda ponekad silovit… Ali, koji velikan nije bio?! (Najglasnije): MIĆKO JE…
(Tras! Malo podalje čuje se vrisak. Roki i inače vrisne svaki put kad padne, ponekad kao kad žensko s piskavim glasom cikne na svadbi, a ponekad kao onaj što aaaaaa, gubi kosu!)
LEPI MIĆKO: RO-KI! PA, ŠTA JE SA TIM GROMOM!!?
ROKI (uplašeno, potčinjeno): Izvinite, gospodine Lepi. Nije bilo namerno, malo sam se sapleo …Evo, odmah ću sve srediti!
LEPI MIĆKO: Odmah da si došao!
ROKI: E, evo me, gospodine!
LEPI MIĆKO: Roki, Rokilence…priđi štene moje smotano… dođi tata pomazi po glavici…
ROKI (ozbiljno): Jao, pa nemojte tako, nije to lepo, stvarno nije…
(Čuje se: TRAS! Mićko je Rokija udario po glavi)
LEPI MIĆKO (glasno i ljutito): Uozbilji se, tupsone trapavi! U pravu si, nije lepo!!! Kad ti jedna ovakva ljudska veličina kaže da pustiš grom, onda ga i pustiš!!! NE SAPLETEŠ SE! Jel si ti čuo šta će drugi ljudi da pričaju o meni? Pa, da li si svestan ti, ti…Rekli smo kad ja kažem: “MIĆKO JE…” onda ti pustiš grmljavinu! Stvarno ne znam koliko teško može da bude da pritisneš jedno dugme na kasetofonu! Uhhhh…(pokušava da se smiri): U redu…znaš šta? Oprostiću ti ovo poniženje, ali samo zato što sam se sad setio da je možda i bolje da krene da grmi onda kad ja lično počnem da pričam o sebi, kad im odgovaram na pitanja u emisiji… Evo, sad ćemo odmah to da probamo…Na položaj, brzo!
(Čuju se Rokijevi koraci, koji se udaljavaju, on odlazi u neku drugu prostoriju, malo dalje od Mićka.)
LEPI MIĆKO (ozbiljno, samouvereno): Vidite, ja sam taj plan imao od malena. Nisam znao da li ću uspeti, ali to nije bio razlog da ne pokušam. Stalno sam govorio sebi: “Mićko, ako to neko može, onda si to ti”. I vidite, pokazalo se da sam bio u pravu. Da li danas možete negde da čujete veseli, raspušteni smeh? Ne bih rekao. Da li možete da čujete kikot? Ne bih rekao. Ne, ne, ne, zbog toga što je Mićko,(čuje se jaka grmljavina): MI-ĆKO (još jače zagrmi): MI-ĆKO!
ROKI: Gospodine Lepi, jel da da je sad bilo baš dobro, jel da?
LEPI MIĆKO: Ma, bilo je odlično. Spektakularno…za nekoga tvoje pameti… Nego, i
tebe kad budu pitali, kao mog najbližeg saradnika…jer, šta ću kad nemam boljeg! To moramo da uvežbamo, šta ćeš ti da kažeš. Nisam valjda lud da te pustim sam to da smisliš!
ROKI: U redu, gospodine. Kako Vi kažete.
LEPI MIĆKO (nervozno i za sebe): Sapleo se on…kao i svakog dana po bar pedeset puta… A šta ja da radim? Kako ja, pored ovakvog pomoćnika, da uopšte uvežbam svoj govor kada konačno ceo svet bude saznao za mene i za moj genijalni, nečuveno inovativni i neprikosnoveno savršeni projekat? Roki, imam utisak da ti uopšte ne razumeš o čemu je ovde reč… Imam utisak, a utisak me retko vara, da ti ne razumeš da radimo na nečem revolucionarnom, nečemu što će zauvek promeniti istoriju sveta. Krademo smeh! Eeeej! I to na kakav elegantan, neprimetan način. Dok oni budu shvatili o čemu se radi, već će biti kasno. Već će tolika količina smeha biti u mom posedu da neće moći da rade ništa drugo nego da strahuju od mene. I obožavaju me, O-BO-ŽA-VA-JU! Uhhhh, dobro, ima još vremena da te prevaspitam…. A ja moram da vežbam, nemam vremena za gubljenje.
ROKI: Ma, razumem, razumem… Pa sve je jasno kao dan, kad Vi ovako lepo objasnite. (tiho, za sebe). Sad više ni sam nisam siguran da li treba da mi ga bude žao, u stvari…
LEPI MIĆKO: Da li su mi spremni rekviziti za sakrivanje od paparaca?
ROKI: Jesu, gospodine Lepi. Evo: lažni brkovi, naočare za sunce, sa zaštitom od UV zračenja, i sivi kaput. Sve je tu, samo ne znam gde Vam je onaj džak…
LEPI MIĆKO: Džak je uvek kod mene! Daj to, ovamo.Odlično. (malo mu je neugodno) A…perika?
ROKI: A da, i perika.
LEPI MIĆKO: Moramo biti spremni, Roki. U pola dana, a naročito noći.
(Čuje se zvuk vetra koji Mićka obaveštava da treba da krene u akciju oduzimanja smeha Mikici, Bokiju i Simi)
VETAR (fijuče): Mikhhhhiiicaaaaa, Booooookhhhhi, Sssiiiimhhaaaa…huuupraaavooo zaaaassspaaaaliiii…
II SCENA
(Narator, Mikica, Lepi Mićko)
(Noć. Onirija spava, čuje se vrlo blag šum vetra. Osim toga, sve je mirno i tiho.)
NARATOR (vrlo blagim i prijatnim glasom, uz malo sporiji izgovor, kao kad se čita priča detetu koje je već napola zaspalo): Mrak se spustio na Oniriju. Sva su deca već večerala, oprala zube, odslušala svoje omiljene priče i utonula u slatki san…(Ovde se naglo menja ton govora, postaje ubrzan, usplahiren i skoro da je šapat, iako vrlo uzbuđen) Ali, šta se to šunja po mraku? (Čuje se pucketanje grane pod nogama) Kakav je to zlokoban zvuk? (Čuje se blago grebanje po prozoru jedne dečije sobe u prizemlju jedne kuće, zatim jedva čujna škripa prozora koji se otvara, i vetar se blago pojača) Zašto su senke postale tako zastrašujuće? Gle, i vetar već raznosi nemile vesti, čujete li kako šapuće?
VETAR:Huuuljeeeezz, huuuljeeezzz…
NARATOR: Šššš! (Čuje se jeziva melodija i Mićkovi koraci): To je on! Prilazi krevetu! Ali, Mikica čvrsto spava. Probudi se, Mikice, probudi se! (Očajnim glasom, svestan da ga dete neće čuti). Jeziva melodija i dalje traje, samo je dosta utišana, to je pozadina i traje sve vreme dok traje scena.
LEPI MIĆKO (govori hipnotišućim glasom): Spaaavaaajj…ne otvaraj oči i sluušaj moooj glasss. Ustani!
( Mikica ustane kao robot, čvrsto zatvorenih očiju, jer sve vreme spava)
LEPI MIĆKO: Priđi polaakoo…(Zatim izvadi kesu zašećerenih gumenih bombona iz džepa svog kaputa) Uzmi!
(Mikica prilazi, korača kao da mesečari. Uzima bombonu. Žvaće i pojede je.)
LEPI MIĆKO (zadovoljnim glasom): Taaakoo…A, sad! Seti se, derane mali… seti se šta si juče u školi radio…ili u parku…možda na igralištu? Čemu si se sve smejao? M-hm. Je l’ da da je smešno, je l’ da?
(Mikica počinje prvo blago da se osmehuje, a zatim i da se smeje sve jače i jače.)
LEPI MIĆKO (za sebe): Još samo da izvadim džak…taaakooo, hajde, hajde…unutra…
(Jeziva melodija se sve više pojačava. Mikičin smeh postaje sve slabiji, jer kroz vazduh prelazi u džak. Kada smeh sasvim prestane, Mićko brzo stegne džak i zaveže ga.)
LEPI MIĆKO: Ha! (Ushićenim, egzaltiranim tonom) Zbogom, mali! Što je nekad bilo tvoje, zauvek će biti moje! (Uz hladan, nadmen ton): Možeš slobodno da se vratiš u krevet.
(Melodija prestaje)
NARATOR (tužnim glasom): Mikica se po komandi vratio u krevet, legao i nastavio da spava. Mićko je prebacio svoj džak preko ramena, dok se smeh u njemu koprcao, i nečujno je izašao kroz onaj isti prozor. Nestao je, osvrćući se povremeno za sobom. Čuo sam od Vetra da je te iste noći posetio i Bokija i Simu…
III SCENA
(Narator, deca)
NARATOR: Jedna se družina svakog dana sastaje u ovom parku. I najviše vole da se druže uz muziku. Obično neko ponese kasetofon, svi se okupe, pa odmah nakon uobičajenih pozdrava i šala, puštaju muziku i počinju da igraju. Maštaju da jednog dana svi zajedno nastupe na nekom velikom takmičenju. I pobede, naravno. Svakoga dana, sastaju se u isto vreme,u šest popodne. Deo ove družine je i Mikica. Danas je on stigao prvi…
ĐOLE: Hej, Mikice! Jel ima još koga?
MIKICA: Nema, ali sad će…
ĐOLE: Šta ti je? Nekako si bled…
MIKICA: Ma, nisam bled, šta ti je… Vidi, evo ih Sale, Vlada i Lana.
SALE: Malo kasnimo, zadržao nas je mali Mitar, pričao nam bisere iz škole, iskidasmo se od smeha! A šta je sa tobom, Mikice? Auu al’ si bled….
MIKICA: Nisam bled, šta je sa vama??!
VLADA: Opet je krao mamin puder, hahah! Pa, neće bubuljice tako nestati, hahah!
ĐOLE, SALE, VLADA, LANA (svi u glas): Hahah!
LANA: Pa, on je sada još bleđi! Dosta, ljudi, vidite da danas ne zna za šalu.
MIKICA: Ja ne znam zašto sam vam toliko zanimljiv danas, evo ih i ostali, pa pređite malo i na njih.
(Pristižu Sima, Radojica, Boki, Dule i Dušica)
ĐOLE: Je l’ i vas zadržao mali Mitar?
DULE: Nije, zašto?
VLADA: Pitam, zato što smo i nas troje sad stigli, sreli smo usput Mitra, pričao nam je kako njegov drug iz klupe nije došao u ponedeljak kad su imali kontrolni iz matematike, i kad ga je učiteljica pitala zašto nije došao, je l’ bio bolestan, mali joj k’o iz topa rekao:”Jeste učiteljice, imao sam pankreas!“
SVI (osim Mikice, Sime i Bokija): Hahahahahahaah!!!!
VLADA: „Ali, ne brinite, primao sam injekcije i sad mi se povuklo!“
SVI (ponovo osim Mikice, Sime i Bokija): Hahahahahahah!
NARATOR: Mikica, Sima i Boki otvaraju usta, ali izlazi samo nekakav čudan zvuk, kao kada neko promukne i potpuno ostane bez glasa. Oni to uočavaju, i prvi put im je samo čudno, ali posle drugog puta su već ozbiljno začuđeni.
MIKICA: Ja…ne mogu…(nakašlje se) Ne razumem…
ĐOLE: Mikice, šta ti je sada!?
BOKI (usplahireno): Ljudi… Ne znam šta se dešava!
SIMA: Video sam te, malopre. I meni se desilo to isto!
DULE: Ja nisam u toku, je l’ može neko da mi objasni šta sam propustio?!
VLADA: Ne znam, Dule…Kad smo Sale, Lana i ja stigli, Mikica je već bio malo čudan, a šta je sad i sa ovom dvojicom, ko će ga znati! Mada, sad kad ih malo bolje pogledam, i oni su pomalo bledi.
DULE: Ljudi, je l’ smo se dogovorili da danas imamo probu, i još odavno smo rekli da niko od nas ne dolazi kad smo bolesni. Idite kući!
SIMA: Nismo bolesni! (A zatim zamišljeno): Bar ja mislim da nismo…
ĐOLE: Pa o čemu mrmljate onda?
SIMA: Nisam mogao malopre da se nasmejem, eto šta je!!! Otvorio sam usta i…
LANA: I?
SIMA: I ništa. Glasa nisam mogao da pustim, a čuješ da normalno pričam. Obrazi su mi se grčili, kao da mi nešto nije dalo da se nasmejem. Slučajno sam pogledao u Bokija i Mikicu i video isto to što se meni dešava!
DULE: Ja mislim da je to virus! I da treba da idete kući!
MIKICA: Kakav virus, ko je još čuo za ovakav virus?!
VLADA: To stalno mutira, ja sam čuo na vestima, hajde lepo kući sva trojica! Samo nam još fali da se svi zarazimo!
LANA: Čekajte, čekajte, polaaakoo. Predlažem da malo ispitamo sve to. Da li ste vas trojica primetili nešto čudno danas? Mislim, osim toga što smo mi ostali primetili da ste bledi?
SIMA: Ja nisam ništa neobično primetio. Jedino što sam se jutros probudio sav u znoju, imao sam noćas neki košmar: ležim ja na nekom zidu, dugačak zid, leeep, od cigle neke, ali zelene boje…
VLADA: Aha, pojeo si nešto pokvareno.
SIMA: …odjednom, nešto me zgrabi i protrese!!! I neki jeziv zvuk, tačnije melodija…kao da je od neke tužne, posmrtne pesme…i onda sam osetio bol, kao da mi se srce zgrčilo, iz grudi mi je izletela neka ptica, poletela je na kratko, ali joj je celo desno krilo bilo krvavo i mislio sam da je pala sa druge strane tog zida. Ali, onda se sećam da sam video i nekog čoveka u daljini, držao je tu pticu i bio je grozan, nekako jeziv…skoro potpuno ćelav, ružan, grbav…
ĐOLE: Bravo, Simo, kakav opis! Vidi se da imaš pet iz srpskog! Čuvaj ovo za pismeni!
MIKICA: Ali, i ja sam noćas sanjao to isto!
BOKI: I ja se sećam tog čoveka iz vašeg sna! Isti slučaj i kod mene!
SIMA: …i jeo sam neku bombonu…
VLADA: Pa, lepo sam rekao…
SIMA: To je sve čega se sećam. Obradovao sam se što sam se probudio!
VLADA: Ok, sad ste preterali! Pa, tek sad sam siguran da ste se ili otrovali istom hranom, ili ste oboleli od istog virusa, i molim vas da idete kući, mi zdravi moramo sad da probamo ono što smo juče svi zajedno vežbali. Čim ozdravite, pridružićete nam se.
MIKICA (zbunjeno i pomalo razočarano): U redu. Ništa. Idemo mi. Vidimo se…
(Odlaze Mikica, Sima i Boki.)
VLADA: Kod koga je kasetofon?
DUŠICA: Kod mene.
VLADA: Počinjemo, puštaj.
(Čuju prvi taktovi neke muzičke numere koja je pogodna za breakdance)
IV SCENA
(Roki, Mićko u kadi punoj pene i patkica)
MIĆKO (pljuska vodom, brćka se, ćuju se patkice, peva pogrešne reči na melodiju pesme La Boheme): La Palooooma, La Paloooooma….
ROKI (kuca na vrata od kupatila, čuje se njegov glas sa druge strane): Izvinite gospodine Lepi, je l’ Vam treba peškir, da Vam dodam?
MIĆKO: Ma, nemoj da me prekidaš! Šta ti uopšte radiš sada? Juriš mene peškirom?
ROKI: Nije, gospodine, evo pokušavam da napišem izveštaj o noćašnjem prikupljanju smeha i da završim knjigovodstvo za bombonaru.
MIĆKO (prezrivo): La Palooooma, La Palooooma, nemoj da mi kvariš tonalitet ni raspoloženje, stvarno ću napraviti od tebe poparu.
ROKI (kroz vrata): Izvinite, samo sam hteo da Vam se nađem, ako Vam nešto zatreba…
MIĆKO: Meni treba da slavim pobedu, kao Persijanci nad Grcima, kao Maksimilijan u Meksiku. Na to me asocira ova pesma. Na slavu, junaštvo, hrabar juriš, osvajanja, na, na , na ljubav! (zvuk patkice) Ljubav prema njemu, jednom, Mićku!
ROKI: Aaaa, pa i jeste pobeda, izveštaj kaže da je noćas u Vašem džaku završilo najmanje tri slatka dečija smeha, hm, Mikica, Sima i Boki.
MIĆKO: Nego šta! Nego slušaj…hteo si da budeš od koristi, je l’ tako? E, pa smežurali su mi se prsti… Roki, nađi mi lek protiv smežuranih prstiju. Hoću da sedim u kadi i opuštam se, a da mi se prsti nikad ne smežuraju.
ROKI (gunđa sa druge strane vrata): Samo nemoj opet da me tera da idem kod one šumske zamlate! Taj izlapeli više ne zna… (Iznenada vrisne)
MIĆKO (vikne): Šta je sad!?
ROKI (uznemireno): Ništa, ništa, samo sam se malo spopleo.
MIĆKO (afektirajući): E, blago meni kakav oslonac imam! (Strogo) Spremaj se, idemo još da radimo!
NARATOR: I tako je Mićko krenuo u novi pohod. Vlada i Đole su bili njegove nove mete. Kao i do tada, bio je brz, nečujan i efikasan….
V SCENA
(Radojicin san: Radojica, Baka)
BAKA (šapuće): Rale, Ralence, samo ti spavaj. Ne moraš da se budiš, videćeš ujutru kad ustaneš… Ali mora baka nešto važno da ti kaže.
RADOJICA (u snu, bunovan): Mhhhhmlj.
BAKA (nežno): Ovo je važno, Rale. Ne samo za tebe, važno je za svu decu.
RADOJICA (logikom sna): Važno, ažno, žno, no, o.
BAKA (strpljivo): Dobro, znam da ćeš se sećati ovoga sutra. Donela sam ti nešto što ćeš uvek morati da nosiš.
RADOJICA (neraspoloženo): Jaaaaao, opet si mi nešto ištrikala!
BAKA (sa smeškom): Ne, ne, nije ovo džemper sa raketom kao kad si bio mali.
RADOJICA (ubeđeno): Takav ne bih smeo da se pojavim na igralištu.
BAKA (sa razumevanjem): Radojice, stvar je ozbiljna. Ujutru kad ustaneš, pored svog kreveta pronaći ćeš plašt.
RADOJICA (začuđeno): Biću super-heroj!?
BAKA: Samo dok imaš plašt na sebi niko neće moći da ti oduzme smeh, niti da ti na bilo koji način naudi. Plašt će te golicati, šašojiće te, smetaće ti, ali slušaj me, jako je važno, nemoj nikad da ga skidaš, naročito ne dok spavaš. Obećaj mi.
RADOJICA (malo u neverici): Pa, dooobro.
BAKA: Radojice, obećaj svojoj baki. I ako ti bude trebala pomoć, traži Tinturintua.
RADOJICA: Heh! E, dobro sad sam siguran da sanjam! Tinturintu… Važi! (Čuje se kako tiho hrče).
VI SCENA
(Sastanak dece. Sva deca su već na igralištu. Broj dece kojima je oduzet smeh je povećan. Svima je postaje jasno da je to opšti problem.)
(Tišina.)
DUŠICA: Dobro, šta se događa?
VLADA (umusio se): Ovaj, ljudi, hteo sam da kažem. Stvar je ozbiljna!
MIKICA: I ti?
VLADA (nerado priznaje): Khm, i ja.
DUŠICA, DULE (u isto vreme): Šta!?
VLADA: Pa, to, znate, to sa smehom…
ĐOLE: Moramo nešto da preduzmemo.
BOKI (ljutito): A sada moramo da preduzmemo, a juče je bilo- virus! Idite kući!
MIKICA (pridružuje se): Vlado, vidi, mora da si nešto pojeo!
VLADA (autoritativno): Nisam ni očekivao od vas da shvatite ozbiljnost situacije. Za to je ipak potrebno malo više iskustva.
LANA: Ja samo ne razumem šta vi sad predlažete.
ĐOLE: Vlada i ja smo pričali… Ne smemo da budemo kukavice. Predlažemo istragu, poteru. I rat!
VLADA: A za to je potreban vođa.
BOKI: Sve se nešto plašim da misliš na sebe.
ĐOLE: Svi znamo da je Vlada najstariji.
MIKICA: Ali i da sam ja najbolji u taktičkim igricama. Razvaljujem vas sve u “Age of Empires” i to dobro znate!
DUŠICA: Šta će sad svako da navija za sebe? Evo ja predlažem Lanu jer je ona najbolji đak. Sigurno je najpametnija.
LANA: Stvarno?
SIMA: Vi ne znate šta pričate! To je nešto… protiv čega se ne možemo boriti. To je mračno, strašno. Ako ga budemo dirali, izazvaćemo još veći gnev. Bolje je da to zlo zaboravi na nas, nego da mu stalno bodemo oči.
VLADA: Ti možeš slobodno da se predaš bez ijedne borbe. Meni ne pada na pamet!
RADOJICA: Možda ja imam…
ĐOLE (ni ne čuje Radojicu): Samo da se dogovorimo ko je glavni i možemo da počnemo sa planom.
RADOJICA: … rešenje.
BOKI: A šta vi tačno predlažete?
ĐOLE: Moj tata stalno govori da ako se ne boriš za sebe, to sigurno neće neko drugi da uradi.
BOKI: Laktaš!
ĐOLE: Mali, pazi šta govoriš.
NARATOR: I tako su neko vreme deca razmenjivala već naučene dijaloge koje su čuli od svojih roditelja na sastancima stanara i sličnim okupljanjima…
VLADA: Polako, ljudi, skupili smo se da se dogovorimo i da napravimo plan. Ali, valjda je svima jasno da ćemo to mnogo lakše postići ako odmah utvrdimo odgovornosti. To je stvar proste logike. Svaka struktura ima svoj vrh. Vođa…
BOKI, MIKICA, DUŠICA, DULE, LANA (svi viču u glas): Vođa, pa vođa… Neće on mene da vodi… Ja ne razumem… Meni se to još nije ni desilo… Dobro, vođa, ali šta ćemo da radimo… Mogu ja to bolje…
RADOJICA (u opštoj gužvi): Plašt….
ĐOLE (nadglasa ih sve): Da vidimo, da vidimo, da vidimo ko uopšte hoće da se bori.
DULE: Pa ja stvarno ne znam. Ja još uvek mogu da se smejem.
SIMA: Moja borba će biti unutrašnja.
VLADA: Povlačite se?
DULE, SIMA: Mhm.
RADOJICA: Hteo sam da vam kažem da imam taj plašt, mislim malo je neobično kako sam ga dobio…
MIKICA (iznerviran, opet ne čuje šta Radojica govori): Boki, Dušice, Lano, Radojice, mislim da mi možemo i sami da se organizujemo!
BOKI: Idemo!
(Odlaze. Ostaju samo Đole i Vlada)
ĐOLE (samouvereno): Ma ni ne trebaju nam. Možemo mi sami da nađemo tog gada i da uzmemo ono što je naše!
VLADA (pokolebano): Da… (Sve tiše) Jedno je sigurno. Više nikad neću da zaspim bez štangle pod jastukom.
VII SCENA
(Lepi Mićko, Roki, Dule, Dušica i Lana)
(Fabrika bombona Lepog Mićka. Kasno veče. Mićko sedi u fotelji i čeka. Roki nervozno briše prašinu.)
LEPI MIĆKO: Roki, ostani ti večeras, sam ću ovo obaviti, osećam se bolje nego ikad! A i vidim koliko te brisanje prašine ispunjava.
ROKI (za sebe): Ne toliko koliko tebe zloba…
LEPI MIĆKO: Nešto si rekao?
ROKI: Khm, kažem biće baš lepa soba, gospodine. Mislim, kad je očistim i sve sredim. Bićete ponosni.
LEPI MIĆKO: Pssssst!!! Je l’ čuješ? (Otvara prozor, pa kaže oduševljenim šapatom)
Još samo troje!
VETAR: Hjoooššššššššššš ssssamoooouuhhhh trrroojeeeehhh sssee ssmeeeejeeeehhh! Huuužaaassss, hhuuužaaasss… Duuušššiicaaaaa
LEPI MIĆKO: Aha, dalje!
VETAR: Dhuuuleeee
LEPI MIĆKO: I?
VETAR: Lhaaanaaaa…
LEPI MIĆKO: E, baš ti hvala. Brbljivče!
LEPI MIĆKO: Roki, ajmo, brže! Džak, kaput, naočare, brkovi! Diktafon je tu! Odoh!
(Lepi Mićko odlazi, a Roki ostaje sam.)
ROKI: Ja ovo više ne mogu…ne mo-gu! Roki tupsone, Roki glupsone, Roki nakazo, jaoooo ironijeeeee!!! A Gospodin Lepi? Nije on gospodin. Nee, nee. Osim toga, primetio sam razne čudne stvari…evo recimo kad god usisavam on skoči kao oparen, ode u kupatilo i zaključa se. I to ne iz prvog puta! Tresu mu se ruke, pa prvo pokušava da okrene ključ u pogrešnom smeru…ne znam šta mu je, svaki put se začudim. I siguran sam da se njemu ne bi svidelo kad bi znao da sam ja to primetio. Još sam sigurniji da je on siguran da ja nisam siguran da je sigurno ono što sam video. (vrisak) JAO!!!
(Začuje se zvuk patkice, koja je bila na podu i o koju se Roki sapleo.)
ROKI: Evo, e-vo! Pa, koji se to odrastao čovek igra patkicama, pa ja ne mogu ovako da radim, pa stvaaarnoo! E, a i to što krade deci smeh. Ja možda nisam najbolji na svetu, ali ja to nikad, NIKAD ne bih radio! I znam da je samo pitanje dana kada će ga i meni oduzeti! I svima nama! Mada…otkad sam ovde, ja se ni ne sećam kada sam se pošteno nasmejao (pokunjeno). Radim i živim u ovoj groznoj, sivoj fabrici još odvratnijih bombona, koje on, zlikovac pravi od samlevenih kostiju i ko zna još čega…šećeri ih i tera decu da ih u snu jedu…tako ih on i začara…
(Pauza.)
ROKI (nakašlje se): Khm, khm. U redu, priberi se. (Pa, zatim usplahireno):Uskoro će se vratiti, i sve mora biti na svom mestu! Ali! Osvetiće se njemu Roki! Zapamtite! Čekaću i čekaću…ali vratiću mu ja za sve ovo!!!
NARATOR: Te tužne večeri Roki je doneo jednu važnu odluku, a Dule, njegova sestra Dušica, i Lana su u snu jeli bombone i sanjali košmare…Tako je i poslednje dete ostalo bez smeha.
VIII SCENA
(Narator, Baka Kaća, Radojica,)
NARATOR: Eeeh…Radojica je te večeri bio najtužniji. Niko nije želeo da čuje ono što je on imao da kaže. On je bio najmlađi, najslabiji… Ali, te noći, dok je Lepi Mićko bio nezvani i nemili gost Duleta, Dušice i Lane, Radojica je ponovo sanjao svoju dragu baku…
BAKA KAĆA: Drago moje dete…ja tebi nisam obećala da će biti lako…Moraš biti hrabar, kao što smo se dogovorili…
RADOJICA: Bako, je l’ opet sanjam? Bako, onaj čovek je grozan, svi moji drugari su u opasnosti, a ja ništa nisam mogao da učinim, ništa! I na kraju su se svi strašno svađali, strašno…
BAKA KAĆA: Šššš, polako, smiri se…Znam sve, to se uvek desi kad deca ne slušaju sebe, nego svoje roditelje u sebi…Ali, još si ti mali da bi to razumeo. Nije to sad važno, nego me dobro slušaj, ovo je najbitnije: u šumi živi čovek koji vam može pomoći. On je moj stari poznanik i ti moraš naći način da ubediš svoje drugare da odete kod njega. On živi u jednoj pećini koju ćete lako pronaći. Već sam ti rekla njegovo ime, sećaš se? Dakle, čim uđete u šumu, pitajte prvu sovu na koju naiđete gde živi stari Tinturintu i brzo ćete ga naći. Kada ga pronađete, ti mu reci da si moj unuk i zamoli ga za pomoć.
RADOJICA: Dobro, bako.
BAKA KAĆA: Ne brini, biće sve dobro…Idem sada, a ti nastavi da spavaš…
RADOJICA (kroz san): M-hm…
IX SCENA
(Deca na okupu. Bleda, nervozna, neraspoložena.)
(Čuju se zvuci ljuljaški ili klackalica, ali sporadični, nevoljni, zarđali.)
LANA: Koliko je samo dosaaadno.
ĐOLE: Što se dosađujete, što ne spašavate svet?
MIKICA: Mi smo bar pokušali. Stražarili smo cele noći pored Dušice, Duleta i Lane. Ali nije pomoglo. Šta ste vas dvojica radili?
VLADA: Mi smo pokušali da saznamo ko je zlikovac ali niko u kraju nije čuo za njega.
DULE: Ono jednom da vidiš, ne zaboraviš nikad.
SIMA: Ja vam lepo kažem da odustanemo…
(Dolazi Radojica.)
RADOJICA (uzbuđeno): Super što ste svi tu, moram nešto da vam kažem.
VLADA: E, vidi da nisam tamo prekoputa pa mi reci.
LANA: To nije smešno.
VLADA: Ništa nije smešno! Razumeš! Ništa više ni-ka-da u našim životima neće biti smešno.
DUŠICA: Nemoj da dramatizuješ preterano. Možda prođe.
SIMA: Ja sam se već navikao. Kao da se nikada nisam ni smejao.
MIKICA: I uostalom, kad gledaš ljude okolo uglavnom se i ne smeju nikada. Možda to prođe tako…
RADOJICA: Ne, ne, slušajte me, ništa nije gotovo.
ĐOLE: A otkud ti znaš? Šta ti uopšte znaš?
(Radojica počne da se migolji, plašt ga golica i on počinje da se smeje)
NARATOR: Ono što Radojica nije znao, a nije znala ni njegova baka jeste da je magični plašt imao još jednu osobinu. U nekom prespoju čudesnih veza, plašt je terao Radojicu da se smeje svaki put kada bi negde, ko zna gde, Mićko uključio svoj diktafon. Kao sad…
SVI (zpanjeni): Još uvek te nije pronašao… Vauuuu….
RADOJICA (samouvereno): Pronašao me je i nije mi mogao ništa.
ĐOLE: Ma,stvarno? Kako izgleda?
RADOJICA (spremno): Ružan, proćelav, deluje zao, nosi veliki džak. Ima mantil, lažne brkove i naočare za sunce. Brblja nešto o slavi i moći. Došao je u snu, nudio bombone. Na kraju se strašno iznervirao, psovao je, bacao bombone i gazio ih.
DULE (totalno zbunjen): Da, to je on… Bombone.
LANA: Ali, kako?
VLADA: Zašto si ti drugačiji od nas? Zato što si najmlađi, pa da. Čekaj još malo i gotovo je i sa tobom. Ha!
RADOJICA (strpljivo): Dobro, vi ste rekli šta ste imali, pustite sad mene da vam objasnim. Može?
SVI: Može… ‘Ajde
ĐOLE: Reci već jednom!
RADOJICA (udahne): Ja sam, ovaj, dobio ovaj plašt. Došla mi je moja baka u san i obećala da će me on zaštititi od bilo koga, na javi ili u snu…I sećam se da je rekla da će me plašt golicati i da mi smeh ne može biti oduzet… Zbog toga je zlikovac otišao iz mog sna praznog džaka. (Zakikoće se slučajno). Izvinite. Dalje, postoji još jedna stvar. Mislim da znam ko bi mogao da nam pomogne! Ali jako je važno da mi verujete. Možda će da zvuči blesavo. Ali šta drugo imamo da izgubimo?
LANA (spremno): Ja sam za!
MIKICA: I ja. Šta treba da radimo?
SVI OSTALI: Da… Da… Kaži…
RADOJICA (skuplja hrabrost): Treba da nađemo prijatelja moje bake. On… On… Evo da pojednostavim. On je prijatelj moje bake i živi u šuumi… (Zbrza) I samo treba da odemo tamo, pitamo sovu da nam pokaže put i on će nam pomoći. (Pošto je počeo da se migolji od neprijatnosti, počinje da se kikoće na pola te rečenice).
VLADA (u neverici): Isuviše sam mator za bajke, majke mi… Ali to zvuči kao prava akcija.
ĐOLE: Ja nosim mapu, kompas i baterijsku lampu.
LANA: Kad krećemo?
RADOJICA (obradovan): Ovaj, da, možemo, možemo da se nađemo ovde za 45 minuta sa potrebnom opremom.
SVI (već dovikuju iz daljine): Na istom mestu… Samo da se presvučem… Sendviče…
RADOJICA (sam za sebe): Samo još da je baka bila u pravu…
X SCENA
( Deca, Sova Steva)
(Deca upravo ulaze u šumu.)
RADOJICA: E, sad kad smo stigli treba samo još da nađemo sovu. Gledajte okolo ako naiđe neka…
SIMA: Eno na onom drvetu!
VLADA: Simo, to je veverica, pobogu!
SIMA: A, nisam poneo naočare…
Zatim se začuje huk.
MIKICA: Jel’ ste čuli?
SVI (u glas): Jesmo!
RADOJICA: Hej ti! Heeejjj!!!
Doleće sova Steva do njih, kruži im iznad glava.
SOVA STEVA: Oprostite, deco, je l’ ste mene zvali?
SVI (u glas): Da!
SOVA STEVA (oduševljeno): Oooo, kakav skladan odgovor, pa mi ovde imamo elemenata za hor! Dozvolite da vam se predstavim: Ja sam sova Steva, počasni dirigent, vama na usluzi.
ĐOLE (tiho Vladi): Kakav sad dirigent, šta je ovo?!
SOVA STEVA: Čuo sam Vas, mladiću. Ja sam počasni dirigent hora sova ove šume, a takođe me možete smatrati i horovođom.
BOKI: Ja ne razumem kakav ste Vi to kolovođa, ali izvinite, je l’ možete da prestanete da kružite iznad nas, meni se vrti u glavi…
SOVA STEVA: U redu, evo sešću na ovu granu. I nisam kolovođa, nego ho-ro-vo-đa! Muzika je moj život, ljudi misle da samo slavuji umeju da pevaju, a nije istina. Nije!
VLADA: Pa, dobro, a gde Vam je taj hor kojim dirigujete?
SOVA STEVA: Ehhh, oni su mladi… Ko zna gde su oni sada? Lutaju negde šumom, čuo sam da dabar Daba slavi danas rođendan u svojoj kafani, verovatno su tamo…
LANA: Čekajte, čekajte! Izvinite maestro Stevo, moje nadublje poštovanje, mi bismo rado čuli i Vas i Vaš hor, ali nemamo vremena, velika nas je nevolja pritisla i zato smo i došli ovde. Potrebna nam je pomoć starog Tinturintua i čuli smo da vi, sove, možete da nam pomognete da ga nađemo.
SOVA STEVA: Pa, draga devojčice, zašto odmah niste to kazali? Pa, naravno da ću vam pomoći. Tinturintu je moj dragi prijatelj. Shvatam da je stvar hitna i zato me samo pratite, nije on daleko…
(Odlaze za njim dublje u šumu.)
XI SCENA
(Narator, Deca, sova Steva, Hor sova, gavran Ćosa, Tinturintu)
NARATOR: Predvođena sovom Stevom, deca su bezbedno stigla pred vrata Tinturintuove pećine. Ispred, na grani jednog starog hrasta, njihao se gavran Ćosa. Prvi ga je spazio Sima.
SOVA STEVA: Evo, deco, stigli smo. Rekao sam vam da nije daleko.
SIMA: Je l’ ovo opet veverica?
DULE: Nije, Simo, ovog puta je gavran.
DUŠICA: Čika Stevo, a je l’ i on u Vašem horu?
SOVA STEVA: Nije, dušo, kod mene u horu pevaju samo sove, ne obraćaj pažnju na ovoga što po ceo dan visi na toj grani…Osim toga, on ima problema sa sinusima još od rođenja, uvek priča kroz nos. Nikakav bi to pevač bio, pa valjda ja znam. Meni ništa ne promiče, NI-ŠTA! Zato i imam ovolike oči, mada nikad neću biti vuk… (snuždeno)
GAVRAN ĆOSA: Hjaoo, što si bezhobrazan!
SOVA STEVA: Dobar dan, Ćoso! Ja sam samo istinu rekao…nego je l’ Tinturintu kod kuće, je l’ si ga video danas?
GAVRAN ĆOSA: A, khoga zanima? I zhašto?
DECA (sporadično): Pa, nas. Nas. Mi hoćemo da znamo. Nama treba pomoć!
GAVRAN ĆOSA: Thinturintu, udheli nam khintu! Hjahjahjahja!
(Čuje se zvuk, gavran je pao sa grane na zemlju.)
GAVRAN ĆOSA (bolno): Hjaooo…
SOVA STEVA: E, tako ti i treba… Pustite njega, deco, evo ja ću da pokucam.
NARATOR: Taman kad je sova Steva prišao vratima, začula se neka buka iz dubine šume… Bivala je sve jača i jača, i naša je družina počela da razabira pesmu…
SOVE (njih šest, horski, operskim glasom): U boj, u boooj,/ jer mi smo nezgodan soooooj!
GAVRAN ĆOSA: Hjaaao…ovi su se opet naphili sa ohrlovima kod Dhabe u khafani! I sad mhisle da su khao oni! Hjahjahjahjah!
SOVA STEVA: Dobro, dobro, momci! (Hor prestaje sa pesmom) Čuvajte snagu za sutrašnju probu. Sačekajte me, samo da pomognem ovoj dragoj deci, pa da ih zajedno ispratimo kući. Ustvari, kad vas bolje pogledam…neka. Sam ću.
NARATOR: Zatim je Steva pokucao na vrata pećine dva puta. Veseli starac Tinturintu se pojavio na vratima.
TINTURINTU: Oooooo, dragi moj prijatelju, baš mi je milo da te vidim! Šta te dovodi kod mene danas?
SOVA STEVA (nakašlje se): Khm. Dobar dan, mudrače! Ovaj… (Tišim glasom) imaš neku čarapu na glavi.
TINTURINTU: Aaaa, pa nije to čarapa, sovo jedna glavata! (Pa doda odjednom mekšim tonom): To je mreža za kosu… (Vikne): lupim te po nosu! Hihihihi!
GAVRAN ĆOSA: Hjahjahjahjah!
SOVA STEVA (zabrinuto, dok se Tinturintu i Gavran Ćosa smeju): Jao, neee. Opet je i on počeo da rimuje…(Okrene se deci): Deco, on je ponekad ovakav, naljuti se brzo, rimuje, priča nepovezano…predlažem da budete što brži, odmah ga pitajte sve što vas zanima i idite što pre. Nije Tinturintu što je nekad bio…
VLADA: Vidi se da nije svoj…Radojice, ajde ti brzo, znaš šta sve treba da mu kažeš…
SOVA STEVA (obraća se Tinturintuu): Oprosti ako te uznemiravamo, ali doveo sam ovu decu kod tebe, u nekoj su velikoj nevolji i rekoše mi da su čuli da im jedino ti možeš pomoći.
TINTURINTU (odjednom ozaren i raznežen): Naravno, naravno… Izvolite, dečice, kako vam mogu pomoći?
RADOJICA: Dobar dan…
NARATOR: I onda je Radojica ispričao sve o tome kako su sva deca ostala bez smeha, kakve su košmare imali svi do jednog, da im je neki jezivi čovek nudio bombone u snu, da su se budili promenjeni i bledi… Na kraju je dodao da je on jedini ostao neizmenjen i da je to zato što ima na sebi plašt koji mu je dala njegova baka Kaća koja ih je i poslala da nađu njega, Tinturintua.
RADOJICA: …I rekla mi je da ste Vi njen stari prijatelj i da ćete nam pomoći.
TINTURINTU: Naravno da se sećam tvoje bake! I naravno da ću vam pomoći koliko god mogu. Najpre da vam kažem da ja znam ko je taj što vam dolazi u snove i krade smeh. Prepoznao sam ga po tvom opisu iz sna. Njegov pomoćnik se zove Roki i često dolazi kod mene da mu spravljam razne glupe lekove protiv ovoga i onoga…Šalje ga taj njegov gospodar, ružni, grbavi bombondžija, koji je sam sebe nazvao Lepi Mićko. On vama treba, njega tražite. I lako ćete ga naći. Postoji samo jedna fabrika bombona u blizini. Čim izađete iz šume, ne skrećite levo odakle ste došli, nego idite desno i brzo ćete naići na ogromnu sivu fabriku. Tu on i živi. I smehove skuplja u jednom džaku, čuo sam od Vetra. Taj džak mu morate oteti po svaku cenu. Eto. A taj tvoj plašt…video sam ja njega i ranije, davno je to bilo… On ima još neke moći, koje ćeš ti tek otkriti. Mogu ti samo reći da će ti biti od velike koristi ako budete hteli da namamite Mićka, da ga privučete…videćeš već i sam.
RADOJICA: Hvala Vam!
VLADA: Dobro, a kad nađemo tog Mićka, kako da ga pobedimo, kako da vratimo smeh, šta da radimo?
ĐOLE: Da, niste nam ništa rekli kako da rešimo problem!
TINTURINTU: Jao, ova današnja deca…ništa ne mogu sama. I svima im treba mama! Hihihihi!
SOVA STEVA: Idemo deco, brzo. To je to, on vam više ne može pomoći.
TINTURINTU (nostalgičnim uzdahom, prisećajući se): Jaoooo! Kad se ja setim njegove bake Kaće! (Počinje da operskim glasom peva rusku pesmu „Катюша”):
TINTURINTU: Расцветали…
GAVRAN ĆOSA (imitira kafanski poklič za razbijanje čaša): Hijaaaoooo!!!
TINTURINTU: яблони и груши…
SIMA: “Ja se, bolan, gušim??!” Šta priča ovaj???
TINTURINTU: Поплыли туманы над рекой…
VLADA (Simi): Simo, pa ti ni ne čuješ dobro! Nije tooo rekao!
TINTURINTU: Выходила на берег Катюша…
ĐOLE: Nije, nije…ali je definitivno prolupao…
TINTURINTU: На высокий берег на крутой…
NARATOR: Dok deca odlaze predvođeni sovom Stevom, preostale sove ostaju sa Tinturintuom i pridružuju mu se u pesmi.
(Muzika se polako utišava.)
XII SCENA
(Deca se vraćaju od Tinturintua, razgovaraju)
MIKICA: To je bilo to… Naša poslednja nada.
VLADA: Čuli smo svega nekoliko korisnih informacija i gomilu besmilica!
LANA: Sad bar znamo gde da ga tražimo.
SALE: I znamo da moramo da uzmemo džak. Znamo mesto i znamo cilj.
MIKICA: I znamo da nas ima više.
RADOJICA: I da ja imam plašt!
DUŠICA: Sve mi se čini da u ovoj priči sada sve zavisi od nas.
DULE: Nije to malo. Ima nas dovoljno za dobar strateški napad.
VLADA: Napad!? Slažem se.
LANA: Možemo da iskoristimo to što Radojica još uvek može da se smeje, da namimo zlikovca, kao što nam je Tinturintu i rekao.
SVI (odobravaju): Da!
MIKICA: Kada se on pojavi i pokuša da otme smeh Radojici, mi ostali se šunjamo…
ĐOLE: …i otimamo džak.
DUŠICA: Za sve to vreme mu Radojica odvraća pažnju….
SIMA: …dok mi ne završimo svoj deo posla…
SALE:…zgrabimo Radojicu i čistimo se iz te fabrike zauvek.
RADOJICA (uplašen, ali hrabar): Sada je red na tebe i mene, zlikovče! Idemo.
SVI: Tako je… Idemo!
XIII SCENA
(Deca dolaze u fabriku, čuju se zvuci fabričkih mašina. Oni se šunjaju da ih niko ne primeti, ali ubrzo nailaze na Rokija.)
DUŠICA (šapuće): Treba da budemo jako, jako tihi.
RADOJICA (slučajno se zakikoće)
SIMA: Ne još, čekaj da shvatimo gde krije džak.
ROKI (vikne): Ko je to? Šta radite tu?
BOKI (isprepadan, nehotice laže, neuverljivo): Tražimo bombone.
VLADA (panično hrabar): Ne tražimo bombone, nego gospodina Lepog Mićka. On ima nešto što nam pripada!
ROKI (nadmoćno): A je l’ da? A šta bi to moglo da bude?
MIKICA (drhti mu glas): Gospodine, mnogo je komplikovano da Vam sad objašnjavamo, a i pitanje je da li biste nam poverovali. Reč je o nečemu od životne važnosti za nas.
LANA: Nešto bez čega bismo…
ROKI (nestrpljivo): Dobro, stvari stoje ovako – vi ste upali ovde nelegalno i nalazite se na privatnom posedu. Ako vas ja ne izbacim odmah, gospodin će mene kazniti!
RADOJICA (kikoće se)
ROKI (iznenađen): Ej, ti, dođi vamo! Ti mali, baš ti.
RADOJICA (prilazi): Da, ovaj, recite.
ROKI: Je l’ mene uši varaju ili sam upravo čuo ono što mislim da sam čuo?
RADOJICA (neodlučno): Da. (Nastavi da se smeje)
ROKI: To je nemoguće! Meni je gospodin Lepi rekao da je gotovo. Da je pobedio. Da je sav smeh zauvek njegov. Da je večni gospodar… Svojim sam očima video kako je u sebe sipao sav smeh iz onog džaka. Znate, on pre toga nije mogao da se smeje. Mislim, ja ga nikad nisam video da to radi.
RADOJICA (tiho): Mene ne može da pobedi.
ROKI (ushićeno): Ma šta kažeš! (Za sebe) Gospodin Lepi slabiji od deteta. To znači…!
VLADA: Vidite, gospodine Mišićavi, mi bismo stvarno morali da nastavimo sa našim planom.
(Roki ga nije ni čuo jer je obuzet prethodnim otkrićem. Počinje da shvata da Mićko nije svemoćan)
LANA: Vlado!
MIKICA: Ono što je Vlada mislio jeste da naš drug želi da popriča sa gospodinom Mićkom.
ROKI (i dalje ne sluša, govori za sebe): Da, da, da… Važno da sam mu ja poverovao, da sam pomislio da nemam drugog izbora nego da budem poslušan. Ali, znao sam da će doći i moj trenutak.
DULE: Da, to je mislio i ako je moguće da mu to ne kažete unapred, ovaj, da ga iznenadi, da.
ROKI (trgne se iz razmišljanja): Zašto ste vi u stvari došli?
DUŠICA (potpuno iskreno): Da uzmemo nazad svoj smeh. Od kada ne možemo više da se smejemo ličimo na senke onoga što smo bili. Počinjemo da budemo isti kao, kao… bez uvrede… odrasli.
ROKI (odlučno): Ja ću da vam pomognem!
SVI (začuđeno): Aaaaa!?
ROKI: Imam ja svoje razloge.
LANA: A kako ćete nam pomoći?
ROKI (zbunjeno): E vidiš, to ne znam.
VLADA: Znao sam.
LANA (strpljivo): Evo da razmislimo, šta bi moglo da ugrozi Mićka?
ROKI (ushićeno): Usisivač!
VLADA: Divota, evo ga još jedan korisni pomagač!
ROKI (ozbiljno): Slušajte me dobro. Svaki put kada bih uzeo usisivač u ruke gospodin Lepi bi se zaključavao u kupatilu dok mu na potvrdim da je usisivač sklonjen u podrum. Njemu čak i nekorišćena kesa za usisivač izaziva nelagodu. Upaljen usisivač – paničan strah! Meni je to izgledalo veoma sumnjivo, a kada sam pokušao da saznam o čemu se radi rekao mi je da me se to ne tiče, i da je to uostalom davno, davno prošlo vreme i da nećemo o tome da pričamo jer je budućnost naša.
MIKICA: Dobro, onda ćemo da ga namamimo Radojicom, a onda da ga uplašimo usisivačem da bismo se izvukli.
ROKI: To prepustite meni. Čuvaću vam odstupnicu!
SALE: Ok, to je plan. Možemo da počnemo. Sakrijte se svi osim Radojice.
VLADA: Prijatelju, znaš šta sad treba da radiš. Srećno.
DUŠICA: Svi smo tu za tebe. Nisi sam!
RADOJICA (počinje da se smeje punim kapacitetom, glasno, radosno, izazivački)
XIV SCENA
(Deca, Roki, Mićko, Narator, Balbitru)
MIĆKO (užurbano prilazi): A to si ti! I taj tvoj neoduzivi smeh.
RADOJICA (začuđen): Da, ja mogu da se smejem. Pokušaj da mi to oduzmeš!
MIĆKO (zeva od dosade): Mhnjah. To me više ne zanima. (Počinje da se smeje mnogim različitim smehovima u isto vreme) Ja sam gospodar smehova! Ti ćeš nositi taj plašt dok ti ne dosadi da budeš jedino biće koje može da se smeje, a onda ću ti jednom doći ja! Ja, Mićko, Lepi, Nepobedivi!
RADOJICA (prevarantski): A gde Vam je džak?
MIĆKO: Džaka više nema, sve što je bilo u njemu sada je u meni.
DECA (glasovi iz pozadine): O ne…. Propali smo… Zbogom smehu…
ROKI (utrčava sa usisivačem): Zliiiiiiiikovče!
MIĆKO (vrišti od straha): Aaaaaaaa!
NARATOR: Međutim, Roki se, kao i obično sapleo i pao, vrisnuo i istovremeno iščupao usisivač iz struje, tako da mu ga je Mićko lako oduzeo.
MIĆKO (kao da se nije uplašio): Daj mi to ovamo! HA HA HA! Otpušten si, besposličaru. Protiv mene si se okrenuo! HA HA HA! Više mi niko ne može ništa. Ovo je kraj. Čujete li? Hajde sad se čistite svi, očekujem novinare sa televizije!
NARATOR: I odjednom, niotkud, posle toliko godina pojavio se ON!
BALBITRU: Ne tako brzo, Mićko!
MIĆKO: Ko si sad ti?! Ja sam pobedio, ništa vam ne vredi da odlažete neminovan ishod. Šta hoćeš?
BALBITRU: Deco, ja sam Balbitru!
MIĆKO: Kako reče? Bla-bla-truć? Hahah!
RADOJICA: Šta rekoste, ko ste vi?
BALBITRU: Ja sam Balbitru, duh dečije radosti! Ja sam onaj koji je još davno, davno napravio taj tvoj plašt…ti nisi prvi koji ga je nosio. Kako stvari stoje sa svetom…teško da si i poslednji. Znam ja već duže vreme šta se ovde dešava… Čuo sam od – Vetra! A ovog malog… sad je, kao, odrastao(obraća se Mićku): da, da, tebe, tebe, poznajem još od ranije. Vidite, ovo njemu nije prvi put da krade smeh. Kada je Mićko bio mali, kinjio je decu iz svog odeljenja, bio je surov i neumoljiv. Nisam imao izbora i jednog dana sam odlučio da mu oduzmem smeh. Sećaš se, Mićko, usisivača? Sećaš se? Pa nisi valjda mislio da ti je mama slučajno usisala smeh? Vidim da se nisi promenio…ništa nisi naučio…
MIĆKO: Ha ha ha. Jao, deco, što imate pomagače! Gori je ovaj vaš od ovog mog smotanog. Ja sam mislio da je to nemoguće! Hahahah! Ma, taman i da je sve to tako kao što kažeš, ja sam sada odrastao i sav smeh je moj, mooojjj!!! Šta mi možeš sad, šta?
BALBITRU: Ja ti neću ništa…Ali, ako slučajno pozovem nekog drugog… (pucne prstima)
XV SCENA
(Ulazi Mićkova mama. Odjednom čujemo njen glas)
MIĆKOVA MAMA: Milooojkooo! Kakva je ovo štroka? Da li je moguće da ovde živiš?! Znala sam…
MIĆKO (lupi se šakom po čelu): Mama!
MIĆKOVA MAMA: E, odlično! Daj mi taj usisivač, ne mogu da gledam ovo!
(Zvuk usisivača.)
MIĆKO: Ne, mama, molim te. Znaš šta je bilo poslednji put kada si usisavala u mom prisustvu!
MIĆKOVA MAMA: Milojko, dosta! To je bilo slučajno.
(Otimaju se oko usisivača.)
MIĆKO: Daj mi to. Prestani!
MAMA: Samo malo da usisam!
(Zvuk usisavanja i zatim tišina)
MAMA: Ups. Mislim da sam ga usisala! Kao što sam mu usisala smeh kad je bio mali. Jao, Milojko, jao Mićko moj mili, pa nije mama htela…niijeee!
MIĆKO (iz usisivača): Vadi me odavde!
BALBITRU: Neće moći! (Pucne prstima i mama nestaje)
MIĆKO: Mama!?
BALBITRU: Mama je otišla. Milojko.
SVI: Zarobljen je!…. Sad je naš!….Toooo!
(Balbitru pucne prstima i oslobađaju se svi smehovi iz Mićka, smehovi se vraćaju deci, deca počinju da se smeju)
MIKICA: Ha ha ha, zlikovac je u usisivaču.
DULE: Hi hi hi!
LANA: Ho ho ho, pući ću od smeha!
BALBITRU: Samo još jedna stvar. Roki, ovaj usisivač sada pripada tebi. Možeš da ga koristiš ili da ga prodaš na buvljaku.
MIĆKO (viče iz usisivača): Roki, Roki, puštaj me odavde!
ROKI: Gospodine Lepi, ovo je pravi kraj. Sad Vi služite meni! Ko se poslednji smeje, ko?
-KRAJ-
Autori: Ivana Gligorijević i Milica Ivić
(prvobitno zamišljeno kao radio drama za decu, nastalo u februaru 2014.godine.)
