Po ceo bogovetni dan vrtim broj na čiju mi se pomisao već dovoljno zavrti u glavi. U času kad sam skoro izgubila nadu, javi mi se nadobudni glas tonom „samo si mi ti falila“ i zadnjim promilom ljubaznosti me upita šta trebam?
– Joj, šta ne trebam, ček’ za spisak da se latim.
– A neeee, po pozivu možete samo jedan pregled zakazati!
Ljubazno me ostavi na čekanju da srkne kafu, prelista časopis, utopistički se nadajući da ću odustati. Zauzela sam liniju i neću da se skinem, branim je k’o tek pali front! Javi mi se posle dramske pauze, dajući na značaju važnosti posla koji radi i zakaza mi sledeće godine u ovo vreme.
– Al’ hitno je, znate ja imam šifru urgentnog lica.
– „Znam.“ reče, „To je najhitnije moguće. Mada, imate opciju danas, poslepodne, kada svi aparati koji su prepodne u kvaru, najednom prorade, da snimanje obavite ispod tezge u pola cene.“
– „Ta alternativa, ne dolazi u obzir!“ Zaurla moj godišnji kućni budžet. A šta ako do tog roka,
daleko bilo, podlegnem?“ Pitam je skrušeno, kako ćemo obaviti to prekopotrebno snimanje? Da li ekshumaciju finansiram ja ili mi bar nju pokriva socijalno?
Autor: Deana Sailović
