Proslava osamnaestog rođendana danas se, izgleda, vrednuje više od svadbe. Pozoveš muzičare, trubače, plesače… Pozoveš svu rodbinu, svoj i njihov komšiluk. Pozoveš deset kamermana i fotografa. Potrošiš toliko novca da posle grcaš u dugovima. Proda ćale kola, baba zlatno lanče koje joj je njena baba dala. Čemu to ljudi, ej?
Šta ti lično dobijaš tim punoletstvom? Prosečan sin ne dobija ništa posebno. Živiš još uvek pod ćaletovim krovom i to počinje da ti se nabija na nos. Tražiš posao ili nastavljaš sa svojim školovanjem. Većina poklona nije vrednija od same proslave. Društvo ti donosi vino, babe košulje, a stričevi i ujaci koverte. Postaješ krivično odgovoran potpuno. Nije tačno ono da sin postaje odrastao čovek, a kćerka velika devojka. Sve što do tad nisi znao/la nećeš znati ni tad, a ni sutra, ako se ne potrudiš da naučiš. Drugim rečima, ako nisi umeo/la da obrišeš dupe ono se neće obrisati samo, nego će tvoji da ti ga obrišu.
Čemu onda takva farsa? Da vide komšije, rođaci i svi ostali. Da vide, jer naš mali je post’o veliki. Da vide, mi imamo… Da vide, da vide, da se priča, da se dele slike, da vide, da vide, da vide… Ja to ne razumem, zaista, meni nije logično. Nisam od punoletstva klasičnu domaću svadbu pravila, niti ću veliku svadbu praviti. Ćale mi je jednom rekao: „Bolje da za te pare odeš na more“, u pravu je, potpuno se slažem s tim.
Punoletstvo sam proslavila kući sa desetak najdražih ljudi. Torta, grickalice, dva kila roštilja vrućeg, sokovi, pivo i neki vermut. Drugarica je svirala gitaru, mi smo pevali i igrali. Pričali smo o doživljajima iz detinjstva, o ljubavima i poznanstvima. Slikali smo se samo par puta… Drago mi je što svi ljudi koji su bili te večeri kod mene govore da im je bilo baš lepo tad. Zaista se nisam previše trudila, čak se nisam ni specijalno obukla. Imah na sebi neki topli crno-beli džemper i farmerke. Ipak, pamtim taj smeh, te pesme, te ljude i zveket čaša.
Autor: Milica Janković
