Stvaralaštvo Branimira Štulića (II)

Prvi deo teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/15/stvaralastvo-branimira-stulica/ .

Džonijeve priče o ljubavi

Pesme Branimira Štulića dočaravaju nam sliku slobodne ljubavi, žene koja je nestalna i neuhvatljiva, ali i ljubav koja je tu samo na tren. U pesmi „Duboko u tebi“ uočava se lik usamljene povučene devojke. Lirski subjekat je taj koji vidi njenu bol. U modernom senzibilitetu opisuje se njen unutarnji život, njeni nemiri i brige. „Duboko u tebi / strasti slamaju / i ono što je preostalo / i ono što ne postoji / čežnju za smrću / želju za opstankom / žudnju za slobodom.“

Slikajući nemire i slutnje žene daje se karnevalska slika kao kontarst. Hiljadu dobošara, zvuk fanfara koji podseća na najavu nekog događaja i zastave na pola koplja ukazuju na neki tužan događaj. Simbol crnog znamenja je predznak nečeg lošeg. Predstavljena je usamljena žena koja oplakuje svoju ljubav i čeka nekog.

Udvaranje i osvajanje žena peva u pesmama kao što su „Gracija“, „Lijepe žene prolaze kroz
grad“ i „Provedimo vikend zajedno“. Atmosferu lutanja kroz grad zanimljivim čini i devojka koja zavodi momka iz priče. Iz njihovog razgovora naslućuje se da lirski subjekat želi da se preda ženi. Motiv ruku dat je na početku pesme, te ruke ga vode simbolično između stvarnosti i sna. Štulić nam peva o zaljubljenom momku uz život koji prolazi pored njih kroz sliku grada, peva o iskrenoj ljubavi koja je sama sebi dovoljna.

U njegovoj minijaturi „Gospodar samoće“ pred nama oslikava se žena koja lirskom subjektu predstavlja san ali i stvarnost. Intimna atmosfera, dvoje samih i njen odlazak. Njena odlučnost , nepomirenost sa životom koji joj je dosadan i od koga beži, daju joj je epitet gospodara samoće. Ona je hladna, daleka, igra se osećanjima. Ljubav u ovoj pesmi je daleka, neuhvatljiva, dostižna je samo u mašti, ne u realnom svet, već u mislima kao ideal drage koje je nestalna.

Još jedna pesma koja govori o nedokučivoj i ljubavi koja se sreće samo u snovima je „Tople usne žene“. Motivi mraka i blede svetlosti prizivaju nam atmosferu tajnovitosti, skrivenosti, mističnosti koju dopunjuje erotsko i miris njene kose koji se širi. Lirski subjekt je sanja, ono što je nesvesno kod njega prelazi u san. U prostor u kome se tajnovita žena kreće je san. Štulić prikazuje ženu koja se razlikuje od drugih žena njegovoog kraja. Ona koja ne zavisi od muškaraca, koja nema ideale, istrajna je, nepokolebljiva ne menjajući se zbog drugih. Takva je slika u pesmi Žena drugog sistema: Ti si žena finih manira / stranih ovom podneblju / igraš kao balerina / uživaš u pokretu.“

Pomalo tragičnu, ali iskrenu i lirski opevanu ideju o tome da je ceo njegov život nije bio ispunjen pravom ljubavi. Predstava žene svedena je na kratki čin zadovoljstva, strasti koja je prolazna, ali ona nije ljubav koja ostaje. Zato nema konkretnog imena, detalja, simbola prisutnih u njegovim pesmama. Pesimistično opisuje lirskog subjekta koji progovara o sebi kao o ništavilu. Veruje u predodređenost, dato nam je da biramo, ali naš izbor ne mora nužno biti dobar ako nas ne prati sreća.

Govoreći o momentu stvaranja pesme za dragu peva nam pesnik emotivnu, senzualnu i erotsku igru dvoje zaljubljenih. On je opčinjen svojom dragom, njegova žudnja i strast se naslućuju iz želje da je dodirne. Njegova želja više je od erotskog čina, on želi da je ona prisutna da bi joj govorio. Zaljubljenima nije bitno o čemu razgovaraju, a njemu nije do razgovora koliko do šaputanja kako bi uspostavili intimnu atmosferu. Jednostavnim stilom uz nekoliko motiva stvorio je pesmu o zaljubljenom muškarcu nazvavši je „Ako znaš bilo što“.

Kroz pesmu „Čudne navike“ upoznajemo se sa likom neverne drage, koja nije obećana jednom muškarcu, koja ne pripada samo jednom i koja luta. Njene navike su ono po čemu je ona zanimljiva ali i po čemu se odvaja od drugih. Ona nije uvek tu, ona je neuhvatljiva, ne predaje se uvek intrigira svojom mističnošću. Refrensko ponavljanje „Vjerujem da nije zla, ali ipak ima čudne navike.“ kao da je opravda, ima simpatije za onu koju čeka i koja dolazi iznenada.

Simbolično upoređuje njih dvoje kako bi rekao kako su oni deo svakodnevice. Nisu izdvojeni, nisu posebni, sve je povezano i sve je u tim vezama. Oni su deo njih, oni su dete koje plače, stranci, daleko od ljubavi. Iz tih simbola uočavamo da i oni plaču, pate, da su daleki, ponekad stranci jedni drugima, iako gore u strasti, to nije dokaz da se vole. Upoređujući ih sa slikom jutra koje nestaje, koje asocira na odlazak uz motiv napuštenih brodova i olupina samo pojačava utisak da su oni ljubavnici koji se možda rastaju ili se njihova ljubav ugasila.

U kratkoj pesmi „Kao kad se misli poklope“ uhvaćen je čin osvajanja žene putem muzike naslućujemo da su pogledima mogli videti istu želju. Konvecionalne rečenice, reči koje su ustaljene, izrečene preko telefona gube smisao i trenutak u kome su rečene se banalizuje. To je razlog koji lirski subjekat navodi da tako izgovorene reči ne deluju iskreno. Upitanost lirskog subjekta pokreće pitanje kako jedan trenutak može ostati u našem sećanju da li će se dati trenutak zaboraviti i da li će nestati lik žene iz lokala.

 

Autor: Dragana Dimitrijević

Foto-izvor: Wikipedia

Related posts

Leave a Comment