Izdavač: “Laguna“ Beograd 2020.
Preveo: Živojin Vukadinović
Kada sam bio dete dobio sam na čitanje jednu staru knjigu bez korica. Bila je to “Hajdi“, izdanje iz 1942. godine (ili 1943.) Radilo se, dakle, o integralnom izdanju u prevodu Živojina Vukadinovića. Delo je u međuvremenu postalo toliko poularno da je doživelo manje i više uspešne ekranizacije, čak smo skupljali i sličice.
Ko je čitao zna. Mala Hajdi, curica od pet godina ostaje siroče. Tetka je odvodi dedi, Čiki Sa Planine, jer ga svi tako zovu. Starac je takođe siroče. Ostao je sam i ogorčen i povukao se visoko u planine iznad Seoceta. Počinje jedna predivna i preemotivna priča o ljubavi, veri, nadi, vernosti i istrajnosti.
Mala Hajdi svojom dečijom naivnošću i nevinošću, svojom logikom kakva samo deca imaju inosi promene u živote ljudi koje poznaje i koje voli: Dede, slepe Babe, kozara Petra i njegove majke Brigite. Devojčica unosi radost u njihov monotoni život, odrasta na planini u prirodi i sve to traje neko vreme. Rekosomo da je Hajdi unela premene i radost u živote drugih, ali morala je i ona da doživi promene. Zbog toga je tetka odvela u Frankfurt da bi nešto naučila i naučeno sprovela kada se ponovo vrati na planinu.
Frankfurt predstavlja veliki kulturološki šok za devojčicu. Pravila, pravila i pravila, sve po satu i obavezno učenje. Hajdu pati za planinom mada je zavolela nepokretnu devojčicu Klaru. Kako je jednom pomislio sluga Sebastijan, “mala je pravi sunčev zrak“. Zbog svoje neukosti dešavaju se brojne smešne stvari u toj kući.
Početak pozitivne promene kod Hajdi donosi gospođa Sezeman, Klarina baka. Usmerava Hajdi da uči što ona to nije htela do sada, da se moli Bogu što ni deda nije želeo jer je bio duboko razočaran u ljude.
Kada već pominjemo veru, ovde nailazimo na delove teksta koji su cenzurisani: pesme religioznog karaktera, filozofski razgovori, priče o Bogu i veri, sve to izostaje iz pojedinih izdanja uključujući i ono za lektiru koje se radi u trećem razredu osnovne škole.
Hajdi se vraća na planinu zbog narušenog zdravlja i sada je vreme da već odrasla devojčica uzme stvari u svoje ruke i uči druge. Najlepše od svega, Klara će ozdraviti na planini, deda će ponovo zavoleti ljude, jer on je u duši jedan veliki dobrica pod maskom mrguda.
Delo obiluje emotivnim scenama koje što smo stariji lakše primećujemo: Hajdi tuguje kada saznaje da Baba neće progledati, Hajdin odlazak sa planine, Hajdi saznaje da mora ostati u Frankfurtu, Hajdi saznaje od dobrog gospodina doktora da će se vratiti kući, Hajdi se vraća na planinu, njen ponovni susret sa babom i dedom, Hajdin rastanak sa doktorom koji dolazi u posetu, završna scena kada Klara hoda dok je otac gleda i ne veruje…
Pojedine scene nam izazivaju suze tuge, pojedine suze radosnice. Posle čitanja ove knjige stičemo više empatije, vere u sebe i u ljude. Ovo je delo o kome razmišljamo u svakom životnom dobu
Autor: Velibor Minašević
Izvor: Plavi krug
