Ima takvih zabava posle kojih osetite strahovitu mučninu i pitate se, zašto ste uopšte i došli. Ali, ima nekih neobjašnjivih nagona koji čoveka teraju da radi protiv sebe, da kao uroboros grize svoj sopstveni rep.
Nije pravedno, ali je tačno-nikad ništa nije u našim rukama. Ove reči izgovara Stevo Grabovac, junak romana “Poslije zabave” pisca Steve Grabovca, nagrađenog poslednjom Ninovom nagradom. Upravo tako, autor je odlučio da se ne distancira od svog junaka do te mere da je autobiografsko u delu očigledno. Narativni postupak je smenjivanje prošlog i sadašnjeg trenutka, što smo možda već imali priliku da čitamo. Ali opet, “Poslije zabave” je knjiga koja vas neće ostaviti ravnodušnim. To je delimično zbog snažnih, gotovo naturalističkih scena koje podsećaju na neke epizode kod Hoseinija ili Pamuka. A možda je to zbog stila pisanja (u nekim segmentima pripovedanje poprima ispovedni ton Selimovićevih romana, ili pak Andrićeva ideja o životu-krvniku).
Mesec dana nije mi se dalo da ozbiljnije otpočnem sa čitanjem. Sve mi je naličilo na nešto već pročitano. Tema rata u Bosni, dva vremenska plana, nekakav hotel, seminar… sve je bilo nekako mlako i neubedljivo. A onda sam stigla do epizode s mačkom koja se omacila. I tu je stvar potekla… Nađoh paralelu sa Poovom pripovetkom o mački, pa opet, sve je drugačije. Kao kad se iza brda valja lavina, otpočinje priča o ocu. Setih se i kultnog filma “Sjećaš li se Doli Bel”, scene kad Štimac čita umirućem Aliji članak iz novina o Amazoniji pa otac umire srećan jer ima potvrdu da će se komunizam ostvariti…
Otac naratora je živopisna, tajanstvena ličnost. Čitav roman zapravo je napor pisca da konačno započne knjigu o svom ocu, pripadniku kažnjeničkog odreda posleratne Jugoslavije, poznatog kao KNOJ. Zlodela “knojevaca” još uvek nisu sasvim rasvetljena i neke priče i dalje su obavijene velom tajne i ćutanja. Ali, Grabovac tu unosi i jednu sasvim drugu temu, a to su zločini u Bosni devedesetih, kada je on bio tek petnaestogodišnji dečak.
Slede strašne i teške priče kao ilustracija istorije koju pisac oprezno navodi, ali sa vidljivom željom da se neki dogđaji ne zaborave. Fabula se kreće oko dvadesetak pronađenih tela romske dece kojoj su prethodno izvađeni organi za dalju prodaju. Tema je užasna sama po sebi, a način na koji ju je Grabovac izneo, dodatno izaziva teška osećanja u čitaocu.
Na polovini romana saznajemo da je priča, za koju je narator dobio nagradu i zbog koje će otputovati u Sarajevo, napisana prema jednoj staroj fotografiji. Ta slika, koja možda i ne postoji u stvarnosti, pojavljivaće se kao dinamički motiv sve vreme.
Zapravo, zaplet i počinje onda kada ga drug iz detinjstva pronalazi preko te nagrađene priče. I upravo ona je podloga za niz autopoetičkih iskaza koje o književnosti i stvaranju ima da izrekne Stevo Grabovac. Najpre, narator ne veruje u sebe niti u svoj spisateljski dar. Smatra da je njegova priča loša. U čudu je da ju je žiri uopšte i pročitao, a kamoli nagradio i to još prvim mestom!
Priča se, kaže on, piše, kao kad spremaš ručak, “dodaš malo ovoga i onoga, detalji su bitni za ukus, ako preteraš, napravićeš bućkuriš.”
Pisanje, kaže dalje, neka je vrsta terapije, mogućnost da se zakopana sećanja vrate.
„Zapravo, istina je bila da već dugo nisam napisao ništa. Mjesecima, možda i godinama, teško je uhvatiti nit vremena kad jednom shvatiš kako sumanuto prolazi. Negdje sam, duboko u sebi, sumnjao da ću više ikad napisati bilo kakvu riječ, a
počelo je ubrzo nakon što je objavljena moja prva knjiga. Ta knjiga nije bila ništa drugo osim slatke zablude na koju nasjedne skoro svaki provincijski pjesnik. Bila je to zbirka čudesnih, a istovremeno nejasnih metafora, nastalih u mladalačkom zanosu i ubjeđenju da niko prije nije storio ništa slično. Dok loše piše, čovjek može pisati cijelog života, još ako nekim slučajem ima sreće da objavljuje te svoje nebuloze, može čak živjeti s mišlju da je dobar pisac. Loše pisanje je kao i svaka vrsta ovisnosti: uvuče te u sebe, daje ti lažni osjećaj moći i važnosti koju zapravo nemaš i naprosto je tako – završio si sa tim, prestrojio si se u armiju onih gdje knjige stoje neotvorene po policama biblioteka ili još gore: trunu po nekim podrumima, osuđene na to da ostanu netaknute. Ipak, ono što ću reći vjerovatno će svakom mladom i neiskusnom piscu ubiti svaku volju za pisanjem, barem ako ima i trunku savjesti, ali u tome svemu postoji jedna neosporna činjenica: priča vam se naprosto desi. I to je tako; možeš provesti godine i godine u smišljanju i sprovođenju najrazličitijih ideja, pokušavati da budeš dio aktuelnih trendova, a samouvjereno tvrditi kako si upravo suprotno od toga, ali zapravo si prepušten nečemu što je naprosto narodski rečeno- slučaj. Nije pravedno, ali je tačno – nikad ništa nije u našim rukama. I razlog zašto ovo pišem jeste taj što se upravo meni desila jedna takva priča. Imao sam roman, od početka do kraja, bio je naprosto tu i trebalo je samo da ga zapišem. I zapisao sam ga. Pritom, ovdje ne želim praviti mjesta za mistifikacije – nije bilo otvorenih nebesa, niti sam ugledao nekakav snop svjetlosti, ali stvar jeste bila neobična: jednog dana sam se vraćao iz šetnje, posmatrao sam krivudavu rijeku, bilo je sasvim prijatno vrijeme, oko podneva, kad mi je iznenada sinula ideja da bih mogao napisati roman o onoj nesretnoj djeci pobijenoj u Brodu, u ljeto devedeset druge. Naravno, istog trenutka sam se zapitao zašto bih baš ja pisao o tome. Odgovor se sam nametnuo – zato što niko drugi neće.“
Mnoge događaje iz pređašnjeg života on je zaista i zaboravio, kao da su volšebno obrisani iz njegovog pamćenja. Prijatelj će mu osvežiti neke, kao što je, recimo, neslana šala sa devojčicom Aidom, traume sa časova, krađa skupocene makete auta iz robne kuće. Onda se dešava rat koji je promenio sve. I posle, pokušaj da se generacija ponovo okupi, nešto kao u filmu “Jagode u grlu”, sve je već popucalo po šavovima, ti ljudi su samo senke nekadašnjih likova, neke je čak potpuno izbrisao iz pamćenja.
Prvim tekstom koji je napisao bio je zadovoljan, pa ipak ga je spalio u maniru autodestruktivnih postupaka Kafke i Isidore Sekulić. Pravda se time da je taj nesuđeni roman u njemu izazvao mučninu. Druga priča dobila je nagradu. Svima je rekao da je izmišljena, ali je lagao.
Postoji još jedna priča koja ide uporedo sa retrospektivnim pripovedanjem o vremenu detinjstva, a to je pripovedanje o polubratu koga je upoznao kad su već zreli ljudi. Od njega saznaje još detalja o svom ocu što mu je motiv da počne knjigu o njemu.
Tako na kraju, umesto na početku, sledi prolog u čijem nastanku će učestvovati i njegov prijatelj, sada teško oboleo. U iščekivanju smrti, drug iz detinjstva odluči da u svoje ruke preuzme ono što je, prema njegovom mišljenju, bio Božiji posao. Pronašavši čoveka iz rata koji je apoteoza samog zla, on snažno veruje da će smrt zločinca iskupiti nevine žrtve.
“Sutra se više ničeg neću sjećati”, kaže pisac na kraju. Da li je zaborav zaista lek? Da li smo pamćenjem osuđeni ili blagosloveni? I da li će neki zločini ikada biti iskupljeni? Grabovac je svoju nagradu ovim romanom koji je i istorijski, i psihološki, a pomalo i filozofski, zaslužio.
Autorka: Aleksandra Mišić
Izvor: Plavi krug
