Nakon što je oženio glumicu Šeron Tejt u Londonu, januara 1968. godine, reditelj Roman Polanski odlazi u SAD i snima svoje prvo uspešno holivudsko ostvarenje – Rozmarina beba (1968.), satirični horor triler. Definitivno jedno od najmračnijih filmskih ostvarenja, posveta je Satani (ili borbi protiv njega) u stilu briljantnih: Isterivač đavola Wilijama Fridkina ili Anđeosko srce Alana Parkera, čudesno predskazanje reditelja Polanskog (i uvod u sve njegove životne tragedije), adaptacija istoimenog bestselera Ire Levina. Radnja filma fokusirana je na Rozmari i Gaja Vudhausa koji se useljavaju u novi stan. Film je snimljen u prestižnoj (aristokratskoj) njujorškoj zgradi Dakota, mestu stanovanja brojnih poznatih glumaca, muzičara i pisaca (ispred koje je 1980. ubijen slavni rock and roll umetnik John Lennon).
Rosemaryna beba je drugi film rediteljeve stanarske trilogije (apartment trilogy) i prvi njegov film nastao u hollywoodskoj produkciji. U njemu je sukob dobra i zla prikazan direktno, unutar kojeg se dobro gotovo poništava, a zlo je skriveno pod maskom perfidnosti naizgled prosečnih, čak i ljubaznih ljudi. I u tom je filmu (kao i u mnogim ogoljenim delima Polanskog) središnji ženski lik u nemogućnosti izmeniti svoju situaciju, i ne samo zbog toga što je ostala bez muževe pomoći, te na kraju prihvata zadato stanje. Polanski kao svoj glavni uzor za Rosemarynu bebu navodi majstora filmske napetosti, Hitchcocka.
Film sadrži elemente filmova strave i užasa i kriminalističkog filma, a ujedno je i sublimacija autorovih pogleda na prirodu ljudskog bića i sveta. Simbolika je vrlo eksplicitna – muž, glumac koji se bori za uspeh, spreman je i sebe i ženu prodati đavolu, drugim rečima samo pripadanje potrošačkom društvu dovodi čoveka u vezu s demonijom, ne đavolskom, nego društvenom. Konsekventno tome, na kraju se rađa demon – u filmu kao lik, u društvu kao društvena supstanca s demonskom kvalitetom. S obzirom da se rođenje Sataninog sina u filmu povezuje s rođenjem Hrista koje označava početak naše ere, film je ujedno i morbidno-sarkastična refleksija o čitavoj civilizaciji, prvenstveno onoj zasnovanoj ili još povezanoj s hrišćanstvom, a koja se prema Polanskom nakon rođenja boga razvija u vreme rođenja đavola.
Detinje krhka, nedavno udata, u srcu devojka sa sela kako samu sebe opisuje, Rosemary (Mia Farrow)upada u okultnu mrežu zavere. Savršeno uverljiva, valjda i ciljano više nego drugi, Rosemary predstavlja, za rediteljev opus karakterističnu, ženu-žrtvu. Sva zbivanja u filmu, za razliku od predloška, sagledana su iz njezine perspektive, čime je postignuta snažna identifikacija gledaoca s protagonistkinjom i njezinim teskobnim sumnjama. Polanski navodi kako je zbog verodostojnosti odlučio sve do samog kraja ostaviti mogućnost da je satanistička zavera Rosemaryn psihopatološki umišljaj (čitavu je priču moguće sagledati kao niz slučajnosti, zlokobnih samo na prvi pogled), a tema filma je psihički raspad protagonista (čime se Polanski bavio već u Odbojnosti i kasnije u Stanaru, delovima svoje teskobne i mračne, klaustrofobične stanarske trilogije).
Jednom prilikom Polanski je izjavio: Što se više okrećete temi nadprirodnog, morate biti veći realista. To je razlog zašto je Kafka bio takav genije. On neverovatne stvari opisuje na izrazito realističan način.
Doselivši se u novi stan, mlada Rosemary i njezin muž Guy Woodhouse (John Cassavetes) ubrzo se zbliže sa postarijim bračnim parom Castevet – markantnim Romanom (Sidney Blackmer) i njegovom znatiželjnom suprugom Minnie (Ruth Gordon). Još je na početku filma posebna pažnja posvećena motivu ormana u novom stanu, koji je vidljivo bio pomican. Orman je jasan simbol skrivenih stvari, a u ovom slučaju i doslovno skriva prolaz/hodnik koji vodi u susedni stan satanista. Ekscentrični susedi potajno i, kako se čini, vrlo lako uspevaju pridobiti ambicioznog Rosemarynog supruga, obećanjima o uspehu. Zauzvrat traže samo da njegovu ženu oplodi Satana. Saznavši kako je glumac koji je trebao dobiti glavnu ulogu u jednoj predstavi iznenada oslepio, Guy biva pozvan da ga zameni, što je njemu dovoljno da se uveri u moć veštičjeg klana. Guy odjednom postaje sve traženiji, žele ga velike produkcijske kuće, njegova taština i okrenutost sebi dolaze sve više do izražaja. Rosemary je u međuvremenu prepuštena sama sebi, vreme ispunjava uređujući novi stan, i nesretna je jer se Guy promenio. No, Guy odjednom izrazi neobično snažnu želju za detetom, čak zaokružuje dane u kalendaru koji su najpogodniji za uspešnu oplodnju. Rosemary, kojoj je želja imati dete glavna motivacija od samog početka, oprašta suprugu prezauzetost i predlog doživljava kao okretanje novog lista. Prilikom romantične večere, koja je preludijum u ritualno silovanje, najviše upada u oči crvena boja Rosemaryne satenske odeće. To je ujedno prvi i posljednji put da Rosemary vidimo u takvom izdanju – u svim drugim situacijama ona nosi odeću laganih, pastelnih boja, često u raznim nijansama žute i plave. Takva upotreba crvene boje na gledaoca ima psihološki učinak, s obzirom da ona sugeriše oprez i opasnost. Analogno tome, kada prvi put vidimo Casteveta, on je odeven u tamnocrvene pantalone, a tokom večere ima tamno crveni pulover. Čokoladni desert, koji Minnie te večeri donosi Rosemary, uvod je u ultimativni čin njezinog opštenja sa vragom. Droga umešana u čokoladnu kremu izaziva kod Rosemary vrtoglavicu i nesvesticu. U takvom stanju siluje je i oplođuje Satana. Povremeni delovi stvarnosti mešaju se sa nesuvislim, drogom induciranim snovima. Isprva zamišlja, kako ležeći na madracu kreveta, pluta i lagano se njiše na talasima – ovaj nadrealni prizor jasan je pokazatelj njezinog osećaja vrtoglavice. Rosemary halucinira kako se nalazi u Sikstinskoj kapeli, gde ležeći posmatra oslikani svod – Michelangelovu fresku Stvaranje stabala i biljaka (prizor gde Bog okreće leđa), čija je konotacija jasna, a zatim i fresku Stvaranje čoveka (Adam pruža ruku prema Bogu), što simbolizuje njezino uzaludno posezanje prema Bogu. Halucinacija se nastavlja prizorom na jahti na koju smeju samo katolici (kako joj kaže muškarac nalik Johnu F. Kennedyju – jedinom katoličkom predsedniku SAD-a), a zatim nastupa oluja, more postaje uzburkano i Rosemary je savetovana da se skloni u potpalublje. Nemirno more često u književnosti simbolizuje haos, odnosno zlo prema biblijskom Starom zavetu. Prikaz Rosemary kako pluta i plovi morem simbol je njezinog utapanja u nesavladivom zlu. Koncept uzburkanog mora spominje se i u Predskazanju, filmu slične tematike (čija radnja prati rano detinjstvo Sataninog sina, kojeg odgaja porodica visokog državnog činovnika), a u tom se kontekstu tumači kao simbol sveta politike iz kojeg će se pojaviti Antihrist. Kako Rosemary nije (zbog njegova neobičnog ukusa)u potpunosti pojela desert koji je donela Minnie, ona ipak biva na trenutke delimično svesna prizora golih suseda, među kojima je i njezin suprug, kako pevaju i provode crnomagijski ritual, ispisujući tajne simbole krvavo-crvenom tečnošću po njezinim golim grudima. Žena (nastavak halucinacije) koja izgledom podseća na Jackie Kennedy, spušta se stepenicama i dragim glasom sugeriše da se Rosemaryne noge čvrsto svežu, za slučaj da dođe do grčeva. Nakon toga pričinjava joj se kako vodi ljubav sa suprugom, koji se pretvara u demona sa ljuskama i reptilskim očima, na šta ona ustrašeno uzvikne – ovo nije san,ovo se zaista događa!. No, potom ponovno halucinira, te joj se priviđa prijatelj Hutch odeven u papinsko ruho, kako joj prilazi, oslobađa od greha, i pruža joj ruku kako bi mu poljubila prsten, identičan okruglom satanističkom talismanu. Rosemary će ubrzo saznati kako je ostala u drugom stanju. S učestalošću netipičnih bolova u njoj se (konačno) rađa i sumnja vezana za susede, koji propitkuju kako je tretira lečnik i (jasno)preporučuju svoga. Trudnoća, kao stanje koje hormonalno i fizički menja ženino telo i um, namerno je odabrana kako bi se gledaoc provocirao situacijama koje dovode u pitanje dihotomiju uma i tela, prirodu dobra i zla (boga i đavola), nagon za preživljavanjem i suštinu majčinstva. Rosemary neprestano tone u noćnu moru sena, simbola i šapata, što i u njoj i u gledaocu izaziva sumnju u njezin zdravi razum. Da li je scena demonskog silovanja prikaz sna, halucinacija ili stvarnost, niti Rosemary niti gledaoc nisu sigurni sve do same završnice. Tada nam postaje jasno da je ona bila tek sredstvo, čaura u kojoj se razvijao Satanin naslednik.
Ime Rosemary (engl. ruzmarin, doslovno Marijina ruža) povezuje se sa Devicom Marijom, prema apokrifnoj anegdoti u kojoj ona preko grma ruzmarina – čiji su cvetovi prvobitno bili beli – prostire svoj plašt, a cvetovi ruzmarina su tom prilikom promenili boju u plavu. U tom se smislu simbolika Rosemarynog imena veže uz njezinu sudbinu – pristojna i čestita devojka postaje crna Devica Marija, majka Sataninog sina. Na isti se način može protumačiti i sekvenca kada Rosemary, dve nedelje pre Božića (još u ranoj fazi trudnoće), odlazi na dogovoreni susret s Hutchom (koji se međutim ne pojavljuje, jer neobjašnjivo pada u komu). Tom prilikom Rosemary će ugledati u izlogu trgovine prikaz Device Marije i malenog Isusa i posmatrati ga neko vreme. Prizor simbolički nagoveštava činjenicu kako će Rosemary postati suprotnost tome, majka Antihrista. Osećaji samoće i otuđenosti koje Rosemary proživljava samo eskaliraju sa njezinom trudnoćom. Kako se njezino telo menja, tako raste i njezina paranoja i odvajanje od sveta koji je poznavala, a radost zbog trudnoće polako se pretvara u strah. Rosemary je zapravo čitavo vreme dvostruki autsajder. Došavši iz provincijalne Omahe, Rosemary nije ni približno toliko kosmopolitski usmerena kao njezin suprug Guy, glumac iz Baltimorea, koji se bori za uspeh. Rosemary se izdvaja i od ostalih stanara misteriozne stare zgrade –naivna je i otvorena, dok je zgrada puna tajni i nastanjena starijim ljudima. Terry, jedina devojka njezine dobi, koju s ceste pod svoje okrilje uzima bračni par Castevet (zbog čega im je neizmerno zahvalna, konstatujući kako bi inače do sad završila ili u zatvoru ili negde mrtva), ubrzo skače kroz prozor u smrt (verovatno nakon što su joj satanisti obznanili kako je odabrana za majku budućeg Antihrista). Stoga se stari bračni par počinje zanimati za Rosemary, pod maskom uspostavljanja dobrosusedskih odnosa. Minnie joj daruje istu ogrlicu sa okruglim talismanom koju je nosila Terry, a koja sadrži koren fiktivne veštičje biljke tannis – ogrlica postaje simbolički znak odabira Rosemary kao majke Sataninog potomka i veštičje kontrole nad Rosemarynim umom (kao i znak pripadnosti njihovom klanu, jer će ga nositi i njihov dr. Sapirstein). Rosemary ogrlicu ne želi nositi zbog neugodnog mirisa, a u jednom trenutku (kada počinje verovati kako postoji veštičja urota protiv nje) baca talisman u otvor kanala za vodu na ulici, što označava njezin pokušaj suprotstavljanja i odbijanja zla koje je vreba.
U prvom delu filma zatičemo Rosemary kako priča samoj sebi, dok se u drugom delu obraća nerođenom detetu, a te su dve forme adresiranja izrazito podudarne. Što je više muče jaki bolovi, a trudnoća izoluje od drugih, to ona više nalazi utehu u osećaju živog bića koje raste u njoj i pokušaju da ga spasi(ne znajući kako je već zakasnila). Rosemary postaje potpuno zavisna o članovima klana oko svih spornih pitanja vezanih uz trudnoću. Oni je štite i zaklanjaju od vanjskog sveta, nadziru i drže zauzdanu na različite načine – kolačići i biljni napitci koje joj svakodnevno spravlja Minnie, tablete koje joj propisuje dr. Sapirstein, kao i lek za smirenje koji će joj kasnije ubrizgati. Čak je i vazduh koji Rosemary udiše pod kontrolom nadzornika preko klima-uređaja. Film postaje naglašeno klaustrofobičan, sve više kako Rosemary sputavaju i guše njezini dobročinitelji. Njena nova dečačka frizura potpuno ocrtava iscrpljeno i bolesno bledo lice koje je Rosemarynim prijateljima (koje poziva na zabavu) veoma sumnjivo, te joj savetuju da poseti novog lekara. No, ona popušta savetima muža i suseda, jer joj ono za čim je najviše čeznula, dete, postaje važnije od nje same. Nakon Hutchove smrti, njegova udovica daje joj knjigu koja otkriva satanističko poreklo Romana Casteveta. Rosemary počinje proučavati knjige o satanističkim običajima i mahnito se trudi razrešiti misteriju koja ugrožava njezin život i život nerođenog deteta, dok je žrtvom čine svi kojima veruje. Tek pukim slučajem ona otkriva povezanost između nekoliko naizgled slučajnih elemenata –ogrlice sa talismanom za sreću (koja sadrži veštičju biljku), kravate (koju je Guy zamenio sa onom glumca koji je iznenada neobašnjivo oslepio), nestale Hutchove rukavice (koju je Guy ukrao i predao satanistima) i, kao referenca na Hitchcockovu Sumnju, otkrića do kojeg Rosemary dolazi premećući slova u igri slaganja reči (ime Roman Castevet anagram je njegovog pravog imena). Došavši do neizbežnog zaključka o pravoj prirodi suseda, Rosemary obuzima paranoja. Već poluluda od brige, no još uvek i svesno i podsvesno poričući da je Guy njihovo dete već unapred prodao kultu satanista, ona pokušava pobeći od kontrole klana i obraća se za pomoć svom pređašnjem doktoru, dr. Hillu, da bi u užasnih nekoliko minuta tek jednog od raspleta shvatila da je u pitanju zavera. Naime, on se pretvara kako veruje u njezinu priču o vešticama, no zapravo je pokušava umiriti dok Guy i dr. Sapirsteinne stignu kako bi je vratili natrag. Rosemary ubrzo dobija trudove, no nakon poroda rečeno joj je kako je dete umrlo, a da je njezina histerija bila uzrokovana hormonskim poremećajem. Čuvši dečiji plač (navodno je reč o novim susedima) u njoj se ponovno rađa sumnja, pogotovo kada shvati da njezino mleko zapravo ne bacaju. U njoj se počinje buditi želja za osvetom, te se, naoružana velikim nožem, ušunja kroz orman/tajni prolaz u susedni stan satanista, tražeći svoje dete.
Poistovećujući se sa njezinom situacijom (Rosemary je predmet manipulacije), gledaoc očekuje određeni oblik razrešenja. No, umesto tipično hollywoodske katarzične osvete, kraj donosi samo nova pitanja. Naime, ušunjavši se u stan, Rosemary nabasa na prizor poklonstva kraljeva, gde satanisti iz raznih krajeva sveta donose detetu darove. Rosemary postaje histerična kada ugleda detetove žute reptilske oči, a Roman joj ekstatički otkriva kako je detetov pravi otac Satana i kako je njegovo ime Adrian. Rođenje njezinog deteta za sataniste je početak novog računanja vremena, a kako je dete rođeno u junu (šestom mesecu) 1966., numerološki njegovo rođenje predstavljaju tri šestice (biblijski broj zveri). Prilazi joj i samoljubivi Guy, govoreći da zamisli kao da je izgubila dete, s time da ovako ipak mnogo dobijaju zauzvrat, na šta će mu Rosemary prezirno pljunuti u lice. Ne mogavši se odupreti gotovo animalnoj potrebi da reaguje na plač svog deteta, Rosemary poput zombija kreće prema crnim satenom i tilom pokrivenoj kolevci okruženoj pripadnicima kulta. U unutrašnjoj agoniji trganja između usađenih verovanja i stvarnosti, odlukom da zaljulja kolevku Rosemary prevazilazi svoju relativno ambivalentnu veru i prihvata realnost situacije. Kamera nas polako vodi kroz prozor stana u eksterijer, čime film završava jednakom panoramom grada kakvom je i započeo.
Rosemaryna beba podsticajni je film strave koji razotkriva strahove ukorenjene u kolektivnom nesvesnom, kao i preokupacije savremenog društva. Reč je o paraboli modernog zapadnog sveta kojim dominiraju egoizam i materijalna pohlepa, čija najtragičnija posledica nije nestanak društvene solidarnosti, nego raspad porodice kao ključnog emocionalnog utočišta pojedinca. Film prikazuje svet prividne sigurnosti koja se urušava i površina koje skrivaju nezamislive strahote koje se, kada ih se konačno otkrije, pokazuju kako zapravo nisu nikad ni bile potpuno skrivene; svet neobuzdane paranoje koja se pokazuje nedovoljnom u odnosu na stvarni raspon pretpostavljenog zla; svet u kojem je sasvim logično zapitati se je li Bog zaista mrtav. Na naslovnici časopisa Time osvanulo je 8. aprila 1966. godine provokativno pitanje Is God Dead? (Je li bog mrtav?). Članak kreće od Nietzscheovog nihilizma i Beckettovog post-nihilističkog apsurda, kako bi se izrazilo žaljenje za sovjetskim ateizmom i primitivizmom trećeg sveta. Njime se ujedno naznačava oblik pop-spiritualizma koji je tada u porastu. U Rosemarynoj bebi ta naslovnica se ističe na stolu u čekaonici dr. Sapirsteina (stručnjaka za porođaje, koji je ujedno i član satanskog klana) – potrebno je uočiti i kako je ta naslovnica crvene boje, čime ona simbolički postaje znak upozorenja. U toj kasnoj fazi filma, Rosemary je duboko uverena kako je njezin suprug obećao predati veštičjem kultu njihovo dete nakon što se rodi, a ubrzo zaključuje kako je i doktor deo elaborirane zavere. Njezina je trenutna situacija toliko hitna da nije sasvim jasno, dok rastreseno prelistava stranice časopisa, primećuje li uopšte ona spornu naslovnicu. Očito je kako je funkcija te naslovnice simbolička i namenjena ponajpre gledaocu.
Tokom filma prikazan je samo jedan, doduše ekstreman, crnomagijski ritual (prizor silovanja), dok su naprotiv prikazani brojni rituali vezani uz kućanske poslove i uređenje stana. Film skreće pažnju na sveopšti konzumerizam, s naglaskom na pribavljanje potrepština za izgradnju doma i zasnivanje porodice. Dok u prvom delu filma dominiraju sekvence unutrašnjeg uređenja stana, drugi deo karakterišu jednako živahne sekvence vezane uz dužnosti materinstva. Reditelj prikazuje moderni brak kao oblik suživota, u kojem se uloge igraju kako bi se osiguralo blagostanje braka. Dete se odlučuje začeti zbog praktičnih motiva, a ne iz čiste ljubavi. Rosemaryna beba zapravo utelovljuje mračno naličje američkog sna. Oduševljenje Guya i Rosemary pronalaskom savršenog stana, njegova težnja poslovnom uspehu, kao i vest o trudnoći, idu u korist prikazu američkog ideala nuklearne porodice. No, mračan kraj signalizuje kako je svet zaista potpuno preokrenut, da je Bog konačno mrtav i da je Satana sada našao dom u okruženju svakidašnjih porodičnih vrednosti. Priča, kao spoj trilera i horora, poslužila je za niz intrigantnih motiva – primera radi, brak dominantnog Guya i mnogo mlađe i pasivne Rosemary sadrži izvorno sadomazohističke elemente, a činjenica da je Rosemary psihofizički poput devojčice i da je Guy često tretira kao otac, metaforički sugeriše gotovo incestuozno-pedofilsku crtu njihovog odnosa.
Krajnji učinak filma rezultat je kontrapunktiranja snažnog osećaja empatije prema Rosemary (kakav kod Polanskog ponovno susrećemo samo još u Tesi) i prikaza okrutnosti. Jeza u filmu ne proizlazi iz Rosemarynog paranoidnog umišljanja zala koja ne postoje, već iz njezine nesposobnosti da uvidi zlo koje je svuda oko nje, koliko god ono bilo vidljivo. Film navodi na razmišljanje o savesti, suprotstavljajući dva sindroma – sve za uspeh i karijeru i sve za dete. Guy se prodao iste sekunde kada je čuo da je upitni glumac (uspešno) oslepio, stavivši karijeru ispred svega. On možda i veruje kako žrtvuje svoju ženu za njihovu buduću sreću, no sve radi na svoju ruku bez pitanja, ponašajući se kao da poseduje utrobu svoje žene. S druge strane, Rosemaryna savest je najranjivija i najotvorenija meta svima – dr. Sapersteinu, kultu i vlastitom suprugu kojem je sve to potpuno sporedno. Kroz celi film, njena vera u samu sebe kao majku i želja za dobrobiti deteta je nepoljuljana, uključujući trganje od bolova i tolerisanje svega što razumna osoba ne bi. Zapravo, nije upitan njezin razum,već stručno ispletena mreža spletke koja joj ne dozvoljava izvući se iz vrzinog kola. Rosemaryna ranjivost na gledaoca ima najjači učinak.
Moguće je stajalište i kako reditelj filmom iskazuje svoju zabrinutost stanjem sveta koje je nastupilo nakon II. svetskog rata – koncept Boga postao je neodrživ, dok problem zla i dalje ostaje. Bog je mrtav, uzvikuju veštice u filmu, živeo Satana!. Od njenog početnog stadijuma poricanja koje traje i traje, Rosemary je kao u polusnu. Držeći gledaoca u muđuprostoru iščekivanja i razmišljanja hoće li joj već jednom sinuti, postaje jasno da joj je sinulo – no onoliko koliko ona želi. Pomislimo kako je nemoguće da ikome promakne to psihofizičko propadanje, pogled naizmenično tup i blistavo oštar, od hira da ošiša kosu do paranoje koju mnogi projektuju tek kao propratni efekat trudnoće. Ne namećući gledaocu svoje vaspitanje, veru, niti jačinu načela, razdor u njoj je jasan već od prve večere kod Castevetovih (gde prvi i poslednji put spominje svoje vaspitanje), do završnice – pobede predane majke koja će dete staviti iznad svega, čak i ako je to dete ono što se kosi s njom, psihički, fizički, etički. Satanisti su većim delom filma prikazani kao komične groteske, a njihovi su obredi poput jeftine teatarske predstave krcate klišeima, koji nisu ništa drugo nego puko preokretanje hrišćanskih načela. Njihovim se ritualima podsmehujemo ne zato jer su paganski ili svetogrdni, već zato što su banalni i plitki, poput nečega što nalazimo u starim filmovima strave. Minnie je u celoj priči zlih likova magnet zla – ona koja (barem spolja) brine, propitkuje, reaguje onako kako treba i jedino njeno nemam pojma je apsolutno uverljivo – niko drugi ne bi Rosemary nagovorio na nošenje smrdljivog korenja, konzumaciju halucinogene čokoladne kreme ili ogavnih biljnih napitaka. Uverljiva surogat-baka ili čak majka devojci poput Rosemary, koja nigde blizu nikog nema, Minnie je naporna, ali fina stara dama, koja se brine za susedu jer to priliči ponašanju u civilizovanom društvu. Upravo taj tip lika, bakica kojoj čovek ništa ne može odbiti, predstavlja ključ kako dopreti do Rosemary i ostati tamo.
Krajnji učinak Rosemaryne bebe oslanja se na izrazitu patetiku koja okružuje lik Rosemary i perverzni humor koji se provlači čitavim filmom. Takav prikaz daje Polanskijevim filmovima sadomazohistički prizvuk – oni su sadistički tražeći od nas zauzimanje indiferentnog stava prema zastrašujućim situacijama, koje posmatramo kroz prizmu crnog humora, i mazohistički kada zahtevaju da priznamo stvarni učinak tih strahota i čak prihvatimo naše vlastito sudelovanje u njima. Kako se Rosemary suočava direktno sa krajnjim užasom, koji je ne znajući štitila, Polanski prikazuje puni intenzitet njezinih osećanja (gnušanje i strah). No, neprestano ubacuje komične sekvence sa stilizovanim, starim satanistima grotesknih manira, a ti prelazi tragično-komično pridodaju neusporedivom osećanju nemira i histerije, te konačnom antiklimaksu.
namesto odjavne špice…
Godine 1968. Roman Polanski je snimio film koji opisuje manipulaciju mladom devojkom od strane okultnog visokog društva radi rituala. Godinu dana nakon premijere filma žena Romana Polanskog – glumica Šeron Tejt, ritualno je ubijena u SAD tokom trudnoće od strane Čarlsa Mensona i njegovog bolesnog kulta. Nakon brutalnog pira, njenom krvlju su na ulazu kuće ispisali reč – Svinja.
Mnogi istoričari tvrde da je upravo taj događaj napravio veliki pomak od dece cveća prema brutalnom svetu kojeg i danas osećamo na vlastitoj koži. Film Rozmarina beba je verovatno prvi film koji je snimljem tokom novog društvenog poretka, odnosno predstavlja zadnji ekser u sanduku hipi pokreta. Društvo bez brige i nesreće preko noći postaje marioneta lobija i interesa, a mnogi veruju da je Polanski ovim potezom zapravo sam sebe osudio na večito izgnanstvo iz SAD. Prvo mu je žena smaknuta na, dotad, neviđen način, a zatim je osuđen i za pedofiliju. John Fitzgerald Kennedy i Martin Luther King su preko noći zamenjeni sa Mensonom, Novim svetskim poretkom, vladama iz senke i ratovima radi mira. Čovečanstvo je postalo poput Rozmari: otrovano, napaćeno, uništeno i iskorišćeno da bi se nakon duge i teške borbe na kraju samo pomirilo s nametnutom sudbinom na sveopštu radost elite.
Obračun Romana Polanskog s visokim (tzv. elitnim) društvom i njegovim krvavim ritualima i okultizmom bio je jedan od poslednjih hrabrih pokušaja otpora. Potom je ostalo samo bezdušno ćutanje i pileće srce sveta – bez imalo hrabrosti, volje i dostojanstva koji čoveka jedino čine potpunim i vrednim. Ostalo je nebo zatamnjeno zloslutnim oblacima – bez svetlosti i radosti vere.
U proteklih više od pola veka svet filmske umetnosti Roman Polanski će zaseniti nizom antologijskih i kontroverznih ostvarenja – od kultnih – Odbojnost, Rozmarina beba, Kineska četvrt, Stanar, Tesa od Ubervila i Pijanista, do ništa manje značajnih filmova: Nož u vodi, Slepa ulica, Bal vampira, Gorki mesec, Deveta kapija, Pisac iz senke. U međuvremenu, licemerni i mračni svet koji ga je već odavno anatemisao, potonuće u još veću duhovnu bedu i tamu oživevši u najcrnjem izdanju sve Romanove vizije, slutnje i gomile mračnih, apokaliptičnih likova.
Foto: Pinterest
Autor: Dragan Uzelac
