Konferencija za medije povodom najave 32. Memorijala Nadežde Petrović održana je u sredu, 15. maja, u Umetničkoj galeriji Nadežda Petrović.
Sam naziv izložbe 32. Memorijala Nadežde Petrović – Memorijal Sonja S., referenca je na dve žene, dve umetnice i društvene aktivistkinje, obe rođene u Čačku – glumicu Sonju Savić čiji legat baštini Umetnička galerija Nadežda Petrović i slikarku Nadeždu Petrović, čije ime nosi Galerija, ali i središnji kulturni događaj grada – Memorijal Nadežde Petrović.
Na konferenciji su govorili: Zdenka Badovinac, selektorka 32. Memorijala Nadežde Petrović, Branko Ćalović, direktor Galerije i Miroslav Petković, pomoćnik gradonačelnika Čačka, koji su dali dali uvodnu reč.
Pomoćnik gradonačelnika Čačka Miroslav Petković u svom obraćanju je naglasio važnost Memorijala kao manifestacije od značaja za kulturu i umetnost grada Čačka, čiji je simbol i tradicija, zbog čega je kontinuirano podržavana realizacija ove manifestacije.
Ovo je manifestacija od izuzetnog značaja za grad Čačak, a ja sam posebno zadovoljan što sam imao više puta prilike da se uverim da su svi umetnici koji su izlagali u okviru Memorijala naišli na pravo gostoprimstvo, na vrhunski profesionalizam zaposlenih u našoj Galeriji i ono što je posebno važno da su uvek imali potpunu slobodu umetničkog izraza na svojim izložbama ovde. Zaposleni u Galeriji Nadežda Petrović su svojim odnosom prema radu i svim onim što ste priredili za naše sugrađane svakodnevno, ali posebno kroz Memorijale Nadežde Petrović, postavili ustanovu na jedno visoko mesto i svakako jednu od najznačajnih ustanova kulture u Republici Srbiji.
Branko Ćalović se na početku obraćanja osvrnuo na prošlost, na kraj pedestih i prvu polovinu šezdestih godina prošlog veka, period povoljnih političkih i ekonomskih prilika i težnju ka postepenoj decentralizaciji kulture, kada u kulturnom životu i umetnosti Srbije dolazi do krupnih pomaka.
U velikim centrima tadašnje države – Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, kulturni život dobija na intenzitetu, a pored brojnih programa ustanovljavaju se i likovne manifestacije i institucije jugoslovenskog karaktera – među prvima je bilo osnivanje Memorijala Nadežde Petrović (1960) i Umetničke galerije Nadežda Petrović (1961). Na 16. Memorijalu 1990. godine, poslednjoj izložbi u prethodnom formatu – izbora prema ključu selektora iz svih republika, selektor Slovenije je bila i naša današnja gošća i selektorka 32. Memorijala Nadežde Petrović, dugogodišnja direktorka Moderne galerije u Ljubljani i Muzeja savremene umetnosti u Zagrebu, jedna od najcenjenijih kustoskinja moderne i savremene umetnosti u ovom delu Evrope, gospođa Zdenka Badovinac.
Selektorka 32. Memorijala Nadežde Petrović Zdenka Badovinac predstavila je tematski okvir koncepta ovogodišnjeg Memorijala. Prema njenim rečima, 32. Memorijal, o čemu svedoči i njegov naziv, bazira se na ideji umetnika kao nekoga ko osporava opšte prihvaćena pravila društvenih, rodnih, klasnih i geopolitičkih uloga, čak i uloga koje prevazilaze puke ljudske odnose i zadiru u polje odnosa među vrstama.
Govorimo o ulozi, koja nije tema, pošto ti radovi ne pričaju uloge eksplicitno, nego je to neka metafora, crvena nit koja se provlači kroz sve radove koji će biti predstavljeni na izložbi. Kada pričamo o ulozi, pričamo o tom partikularnom, a ne o nečem univerzalnom, jer univerzalno ne igra nikakvu ulogu, nego je nešto što je prihvatljivo za sve. Na primer, obično govorimo o ulozi žene u ratu, zdravstvu, a nikad o muškarcima u tim ulogama. Dakle, ovo je izložba koja govori o ulozi žena, ali ne samo žena, nije povezana samo sa tim binarnim, nego su u pitanju i neke kvir pozicije, imaćemo umetnike koji se bave takvim temama. Tu su i druge pozicije koje se vezuju za naše razne identitete, to je pitanje klase kojoj pripadamo, pitanje vrste, uvodi se u izložbu i pitanje posthuman, jer danas ne možemo više govoriti o humanističkom aspektu sa pozicije nas ljudi, već u diskusiju moraju ući i druge vrste. Dolazimo i do pitanja geopolitike, našeg identiteta koji je sa njom povezan, o kome će takođe biti reči.
Badovinac je podsetila i na ratne događaje u Ukrajini i Gazi, zbog čega joj je velika želja da pored svih umetnika i umetnica u izložbu uključi i fotografije Nadežde Petrović, koja je bila ratni fotograf i bolničarka.
Treba iskoristiti tu međunarodnu ulogu bijenala da se nanovo razmišlja o Nadeždi, njenoj poziciji u društvu, tu govorim o ženama, o ženskim umetnicama i o povezivanju umetnosti i aktivizma, rata i mira, svega toga što u nekom momentu, kad se radi neka konkretna izložba, možda dolazi u prvi plan. Zato mislim da će se ta tema uloga koja je metafora, mislim na Sonju Savić, dobro odgovoriti na nove dileme i pitanja određenih minornih pozicija i uloga koje one imaju, zaključila je Badovinac.
Na 32. Memorijalu učestvovaće 24 umetnika/ca i umetničkih grupa: Andrej Škufca, Anton Kats, Bojan Stojčić, Božena Končić Badurina, Vokalno kustoski sindrom (kolektiv), Gregor Mobius, Darinka Pop Mitić, Dejan Marković, Driton Selmani, Đejmi Hadrović, Elvisey Pisica, Efemerne konfesije (kolektiv), Željko Beljan, Maja Smrekar, Mahdi Baraghithi, Milica Rakić, Nika Autor, Sanja Anđelković, Hristina Ivanoska, Nadežda Petrović, Walid Raad, kao i umetničke grupe: Vladan Jeremić i Rena Radle, Natalija Vujošević, Neka Tomšič i Tara Langford, kao i Sezgin Bojnik i Tavfik Rada.
Memorijal će biti realizovan 21. septembra u izložbenom prostoru Umetničke galerije Nadežda Petrović, Spomen zbirci Bogića Risimovića Risima, Galeriji Narodnog muzeja u Čačku, Galeriji Etnološkog muzeja u Čačku i javnim prostorima.
Naziv 32. izdanja Memorijala Nadežde Petrović Memorijal Sonje S. odnosi se na dve značajne žene rođene u Čačku, ključne umetnice u svojoj oblasti u istoriji Jugoslavije. Prva je Nadežda Petrović (1873–1915), jedna od najznačajnijih ekspresonista, impresionista i fovista iz regiona, a druga je legendarna glumica Sonja Savić (1961–2008). Obe su bile ne samo izuzetne umetnice, već i društveno aktivne žene i feministkinje.
Sam naziv, koji se odnosi na glumicu Sonju Savić, nema mnogo veze sa njom kao konkretnom osobom. Ona je predstavljena imenom, ali je njeno prezime napisano skraćeno. Dakle, njeno ime u nazivu izložbe služi samo kao metafora za ulogu koja definiše okvir ovog koncepta.
Do odluke da se istakne uloga kao crvena nit koja se na jedan ili drugi način provlači kroz sve radove ove izložbe došlo je zbog toga što se danas osećamo kao da živimo u nekom distopijskom filmu. Oko nas se vrtoglavom brzinom menjaju društvene krize i ratovi, dok su okrutnost i neodgovornost prešli granice naše imaginacije. I kao da postoji neki scenario te fikcije koji naša stvarnost prati a ne obrnuto, kao nekad, kad su filmovi odslikavali stvarnost. U današnjoj stvarnosti koja prati fikciju, glavni akteri igraju smrtonosnu igru sa nama i našom planetom. Svet je postao pozornica za lažne istine i licemerje. Globalni akteri upravljaju i trguju na takav način da su njihove uloge ponekad kontradiktorne (najveći pobornici aktuelnih ratova su istovremeno i oni koji potom kada je već sve srušeno pomažu svojim žrtvama). Svi oni se poigravaju istinom: lokalni političari, globalni akteri i veštačka inteligencija. Mi se danas više ne možemo složiti oko toga šta istina zapravo jeste i koja je, od svih uloga koje igramo, prava. U kojoj meri predstavljamo same sebe, a ne nekog drugog? Ono što je izvesno jeste da nas naši identiteti (pol, pripadnost određenoj društvenoj klasi ili nacionalni identitet) ne pokrivaju u potpunosti. Subjektivitet čoveka ne postoji kao stabilna, nezavisna i samostalna celina, već je u neprestanoj promeni usled interakcije sa okruženjem, tehnologijom i drugim vrstama. Pošto se naša stvarnost neshvatljivo brzo menja, mi postajemo sve neizvesniji u svom stavu šta mi zapravo jesmo. Izvesno je da postoji isključivo jedna autentična uloga koju možemo igrati u svom životu, a to je uloga subjekta koji može uticati na uslove koji nas oblikuju kao društvena i ljudska bića. A to se odnosi i na našu sadašnjost, prošlost, kao i na budućnost. Koliko je naše razumevanje prošlosti i sadašnjosti istinito? Mi znamo da prošlost nije nužno takva kao što je neki predstavljaju, da je to uvek konstrukcija koja obično služi nekim aktuelnim interesima. I baš zbog toga je krajnje vreme da prošlost, sadašnjost i budućnost uzmemo u svoje ruke. Možemo početi sa fikcijom, jer svaka realnost prvo prati neku ideju.
Memorijal Sonje S. se bazira na ideji umetnika kao nekoga ko osporava opšte prihvaćena pravila društvenih, rodnih, klasnih i geopolitičkih uloga, čak i uloga koje prevazilaze puke ljudske odnose i zadiru u polje odnosa među vrstama. U pogledu klasnih uloga, radovi sa ove izložbe bave se različitim uslovima rada i kulturnom produkcijom. Što se tiče rodnih uloga, naše umetnike i umetnice zanima položaj žena i kvir osoba u određenim istorijskim situacijama. U pogledu vrsta, ova izložba će pratiti posthumanističke stavove, a u svetlu geopolitičkih uloga različite minorne položaje ljudi i njihovih zemalja.
Spominjanje dve heroine u nazivu izložbe samo po sebi sugeriše feministički pristup njenom konceptu. U našem slučaju, feministička kritika služi ne samo za predstavljanje specifičnih uslova za žene, već i kao sredstvo za povezivanje različitih minornih pozicija. Još uvek imamo naviku da govorimo o ulozi žena u društvu, u ratu, u zdravstvu itd, ali nikada ne govorimo o ulozi muškaraca u društvu, u ratu, u zdravstvu, svaki put naglašavajući specifičnost identiteta žena, dok uloga muškaraca vrlo često ostaje univerzalna. Delovanje ljudi koji su na vlasti, kao i onih na dominantnim političkim ili ekonomskim pozicijama, najčešće se popularizuju kao univerzalno dobro, a nikada u pogledu uloga koje služe interesima pojedinaca. Naprotiv, pojedinačne grupe podređene različitim pozicijama moći nemaju problem da se otvoreno bore za ozbiljniju ulogu u društvenom životu. Samo oni koji su bez značajnije uloge u društvu mogu zaista osetiti da između fikcije i stvarnosti nema razlike i da je došlo vreme za veću ulogu u toj fatalnoj igri oko nas.
Zdenka Badovinac je kustoskinja i autorka, a od 1993. do 2020. godine bila je i direktorka Moderne galerije u Ljubljani, koja je od 2011. podeljena na dve celine na dve lokacije – Muzej moderne umetnosti i Muzej savremene umetnosti Metelkova.
Od 2022. do 2023. godine bila je direktorka Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu (MSU).
Trenutno radi kao nezavisni kustos, autor i međunarodni konsultant.
Badovinac se u svom radu bavi istorizacijom istočnoevropskih umetničkih vrednosti u savremenoj umetnosti u međunarodnim okvirima i kroz institucije. Prva izložba Badovinčeve u kojoj se bavi ovim pitanjima bila je Body and the East—From the 1960s to the Present (Telo i istok – od šezdesetih godina prošlog veka do danas, 1998). Takođe je pokrenula prvu istočnoevropsku umetničku kolekciju Arteast 2000+ u Modernoj galeriji u Ljubljani. Njene nedavne izložbe NSK from Kapital to Capital: Neue Slowenische Kunst – The Event of the Final Decade of Yugoslavia, Moderna galerija, 2015 (Traveled to Van Abbe Museum , Eindhoven, (2016), Garage Museum of Contemporary Art, Moscow (2016) and the Museo Reina Sofía Madrid (2017)); NSK State Pavilion, 5th Venice Biennale, 2017, co-curated with Charles Esche; The Heritage of 1989. Case Study: The Second Yugoslav Documents Exhibition, Modena galerija, Ljubljana, 2017, co-curated with Bojana Piškur; Sites of Sustainability Pavilions, Manifestos and Crypts, Hello World. Revising a Collection, Hamburger Bahnhof – Museum für Gegenwart – Berlin, 2017; Heavenly Beings: Neither Human nor Animal, Museum of Contemporary Art Metelkova, Ljubljana, co-curated with Bojan Piškur, 2018; Bigger Than Myself: Heroic Voices from Ex-Yugoslavia, MAXXI, Rome. (2020); Sanja Iveković, Works of Heart (1974-2022), Kunsthalle, Vienna, (2022) (Extended version of the exhibition was presented in Museum of Contemporary Art in Zagreb, 2023).
Njene najnovije knjige su Unannounced Voices: Curatorial Practice and Changing Institutions (Sternberg Press / Thoughts on Curating), 2022 i Comradeship: Curating, Art, and Politics in Post-Socialist Europe (Independent Curators International (ICI), Njujork, 2019.
Jedna je članica i osnivača L’Internationale, konfederacije sedam modernih i savremenih evropskih umetničkih institucija.
Predsednik CIMAM-a, Međunarodnog komiteta za muzeje i kolekcije moderne umetnosti, 2010-2013.
Godine 2020. Zdenka Badovinac je dobila nagradu Igor Zabel za kulturu i teoriju.
Izvor: Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ Čačak
