Želeo sam da napišem knjigu, knjigu veću od svih, Bibliju, Kuran i Talmud zajedno. Ona će biti sva mudrost ovog sveta na jednom mestu. Ali kako početi. Kako sve to oblikovati u celinu. Krenuo sam sa romanom, ali nije išlo. Isto je bilo i sa pričom. Onda sam ispevao pesmu, imala je samo tri stiha. Ali od nečega se moralo početi. Pesmu sam širio, i postajala je priča. Priča je imala svoje tokove kao reka i počela se račvati na sve strane, čineći pravi roman.
Roman sam pisao kao testament, trebao je biti moje prvo i poslednje delo. Delo koje će mom životu dati smisao. Kazati sve ono što ja drugima nisam rekao. Sva moja čutanja pretvoriti u artiklulaciju najlepšeg deklemovanja. Sve slabosti pretvoriti u vrline i moju glupost u pamet. Ali pisanje nije bilo lako.
Pisanju je prethodilo razmišljanje. Često dok sam sedeo, usamljen u prevozu, započinjao bih svoj roman. Misili su sustizale jedna drugu, rečenice su tekle, poglavlja za tren bila gotova i sve je bilo idealno. Nisam imao gde da zapišem sve to ali sam pomislio, pa to je i onako sve u mojoj glavi. Sutradan kada sam uzeo papir i olovku, ničega nije bilo. Ono od prethodnog dana kao da se zaključalo u najdublju škrinju moje svesti, odakle se nije dalo izvaditi.
Rečenice su sada bile kratke i šture, a misli nekako nedorečene. To nije ličilo, na ono što je bilo juče u moj glavi. I zareko sam se sledeći put poneću svesku i olovku ili mali diktafon. Govoriću svoj roman kao što važne ličnosti kazuju svoju biografiju. Naravno ovde nije bilo reči o biografiji, jer ja nisam bio slavan. A po svemu sudeći takav neću ni postati. Ali kako prevladati taj jaz izemeđu onog što je u meni i onoga što uspevam da reprodukujem. Stariji bi rekli čitanjem. Pa čitao sam i to zaista puno. Čitanje me je još zbunjivalo.Čitanjem sam usvajao tuđe misli, tuđi stil. Dvoumio sam se kako pisati.
I kao što je neko rekao da je prerano čitao Dostojevskog. Tako i ja možda sam bio osmi razred osnovne škole, kada se pred mnom našla prva od knjiga čuvenog ruskog pisca. Bio sam oduševljen i zapanjen romanom i ta me fascinacija nije popustila ni do današnjeg dana, i kao da sam sve kasnije pročitane knjige upoređivao sa njim i sem nekoliko časnih izuzetaka koji su bili blizu, sve ostalo je bilo daleko ispod najvećeg.
Kako sada pisati, ako svo vreme u glavi pokušavam da uporedim misli sa svim onim knjigama, uđbenicima, filozofskim raspravama i popularnim ljubičima koje sam nekada pročitao. Kako dok se u glavi ta priča ili roman još i nekako drži. Pokušaj stavljanja na papir je već katastrofa.
Naime, svojim pisanjem želeo sam da podsetim sebe i druge na ljude i događaje koji su bili značajni u mom životu. Ti ljudi i njihova interakcija sa mnom učinila je da postanem ono što sada jesam. Počeo sam da pišem onako kako je bilo, likove i događaje nisam menjao. Želeo sam da ih oživim u svom sećanju, ali i sećanju drugih, koji su ih poznavali, i na taj način im dam trajni karakter. Takođe, želeo sam da priznam ljubav svim devojkama sa kojima sam bio i tada im to uskratio. Događaji su oživljavali sa stranica romana.
Ali jednog trenutka pomislio sam ko će čitati ovo. Kome su, osim meni i onima koji su ih poznavali, zanimljivi stvarni likovi i događaji.Ma kako bili ipak nisu bili kao u pravim romanima.
I počeo, sam da ih činim lepšim, većim i snažnijim a događajima dodavao još sijeset dogodovština. Po uzoru na junake drugih romana ili filmova koje sam voleo. Postajali su sve zanimljiviji.
Ali polako su se gubili u svojim maskama.Umesto svog lika poprimali su odličja superheroja. Igrali su svoje uloge mimo mene i onoga što sam želeo. Čitaoci bi uživali, pomislio sam, ali ne i ja. Mene tu nije bilo, a nije bilo ni mojih drugova, prijatelja, nije bilo nikoga.
Šta će mi roman bez stvarnih likova.
Zašto sam počeo da pišem.
Želeo sam da im skinem sve maske koje su im postale deo lica. To nije išlo, bezuspešno sam pokušavao ali su se oni čvrsto borili. I čitaoci su bili na njihovoj strani.Voleli su nove junake. Ne one stvarne od krvi i mesa. Ja sam gubio snagu pred njima. Morao sam da se predam. Oni su počeli da žive svoj život moja sećanja su kao u nekom starom filmu počela da blede. Ni ja se više nisam sećao šta je bilo stavarno a šta sam, želeći da se dopadnem publici, izmislio.
Život su postajali junaci, a lica i događaji mrtvi.
Devojke kojima sam želeo reći da ih volim, nekada pored velikih i malih reka, sada kada sam to činio na najromantičniji način, one su se smejale. Rekle su: zakasnio si trideset i više godina. I sad više nije važno. Ali meni je važno, govorio sam. Ostao sam uskraćen ljubavi. Ali to je tvoj problem, mi smo je pružale a ti zašto si bežao od nje. Zar ti je toliko vremena trebalo da shvatiš i staneš. Tvoji junaci su drugačiji oni vole od prvog dana, ugledaj se na njih.
Misli kao da nisu htele da se jednom napisane okuju.Htele su da lutaju u mojoj glavi, menjajući oblik i sadržaj, u zavisnosti od situacije i potrebe. Napisane i meni su bile sumnjive. To nisam mislio tako. Čak ne deluje ni mnogo ozbiljno. Slova sam pisao ukoso, pisanim slovima, ličila su na rukopis, ali su se ona sama ispravljala pretvarajući se u neki meni nepoznati font.Neću tu veličinu, neću taj oblik slova. To nije moje pisanje. Moraš, čitaoci žele tako, tako lakše čitaju. Ali oni čitaju šta hoće, moja slova nisu takva, moje reči nisu to, moja knjiga nija ta. Jeste tvoje ime je na njoj i tvoja slika i ti si to. Nisam i ne želim je. Eto vam vaše knjige, čitajte je kako želite, razumite je kako hoćete. Meni ne treba, ona nema moje drugove, ona nema moje prijatelje, ona nema moju braću, moje sestre, moje roditelje, u njoj ni mene nema, ni mog detinjstva, ni mladosti.
Jeste, to je tvoja knjiga, možda nema tvoje mladosti, ali ima tvoje starosti, to si ti.
Neću tu knjigu.Neću da budem star, niti ružan. To ne smem da dozvolim ni svojim junacima. Oni nisu smeli da ostare. Trebali su da ostanu večno mladi i lepi i da me podsećaju na taj period moga života. Kako ću bez njih ostati mlad. Kako će moje misli biti pozitivne.
A zašto onda nisi pisao kada si bio mlad. Starost ti ništa nije dala. Jeste, dala mi je mudrost. A šta ćeš sada sa njom. Pa valjda lakše da preživim starost. Ali to ne ide tako. Ona mi sve teže pada. Vrati se nazad snovima. Ne mogu. Ni snovi više me ne slušaju. I u snovima svi su ostareli. Mladi su samo neki drugi. Oni koje nismo imali, one koje nismo voleli. Možda su i zato mladi jer bi sa nama i oni ostareli. Naša starost, širila se kao epidemija neke nepoznate bolesti.
Dileme su se množile. Nakon celodnevnog kucanja po tastaturi kompjutera. Kucanja u pravom smislu reči. Jer sam dugo kucao na pisaćoj mašini, gde je trebalo jako udarati po tipkama kao bi ostao otisak, meni je ta navika ostala i do danas, tako da i po najosetljivoj PS tastaturi lupam. Sa zadovoljstvom bih počeo skraćivanje teksta, tipka dilit bila je sve prisutnija, dok ekran, pun slova, ne bi postao potpuno prazan. Tek tada sam bio zadovoljan. Prijatelje, drugove, rodbinu i sve one koje sam znao i želeo da im posvetim ovo pisanje nisam izneverio.
A sutra je novi dan, novi početak i novi kraj, pa možda ću baš sutra napisati svoj roman, onakakav kakav bi trebao da bude. Moja slika svih onih događaja i ljudi, koja se jednostavno zove moj život.
Maštu i snove ostaviću za neki drugi svet.
Foto: Pinterest
Autor: Bratimir Petrović
