Iskrenu neobrađenu priču u njenom najsirovijem obliku pronaći ćeš jedino u kafani. Naravno pod uslovom da tražiš takve priče i imaš odgovarajuće senzore za njihovo detektovanje. Ako nemaš, čućeš samo hrpu praznog lupetanja, kako naši dolje kažu “šuplju priču”, deranje i žamor. Ako si spreman da slušaš i ako i sam imaš taj senzibilitet, pred tobom će se razviti platno koje prikazuje najrazličitije filmove, čiji žanr varira zavisno od momenta, raspoloženja i, najvažnije, protoka alkohola kroz vene.
„Znaš… nekad su ljudi zavidjeli onima koji su imali pare“, započinje svoju priču dok otpija dug gutljaj točenog, gledajući u mom pravcu, a u stvari ko zna gdje.
„Koje si godište?“, pita čisto da me i zvanično uključi u priču.
„Devedeseto“, odgovaram rezervisano, već spreman da čujem kako sam još mlad i zelen, što bi mi sada u tridesetima zvučalo kao najljepši kompliment.
„E super, taman si mogao to i da upamtiš!“, rekao je ozareno kao da najzad ima pravog slušaoca.
„Rat je bio, rat je prošao… nekako smo se dovukli do dvijehiljadite, skupili se… neko se snašao, neko nije, a opet znao se neki red. Narod se izmjenjao, dosta je ljudi došlo, ali… svi smo bili tu negdje, nije bilo ovako drastičnih razlika. Kontaš?“
Klimnuo sam glavom u znak odobravanja i pokušao zaviriti u folder mojih ranih dvijehiljaditih. Uspio sam prizvati neke slike. Osnovna škola, fudbal, presani sendvič kod Marine, albumi za sličice „Еuro 2000“ i ono „imam/nemam“ i jedna velika zelena papirna marka, sasvim dovoljno za sreću. Spremamo se za malu ekskurziju, Mitrovac na Tari. Ej, naše prvo pravo putovanje! Učiteljica se dere „NEMOJ DA KO OD RODITELJA TRAŽI NOVE PATIKE, TO ŠTO IMATE TO NOSITE“. Pitam se govore li to danas učiteljice ili klinci već odavno imaju svoj put? A i roditelji. Biće da je Sanja u pravu kada kaže da sam utopista. Mislio sam mu sve to ispričati, uklopilo bi se u temu, ali sam prećutao. Taman posla da ga prekidam. Ja nisam sagovornik, ja sam slušalac. Zaboga.
„Ljudima je bilo potrebno baš malo, koga god sretneš i pitaš kako je… a on odgovara dobro, živa glava… heh živa glava… narod sretan… kome da zavidiš kad je svima isto… odraslima isto, djeca isto obučena, mojih dvojica osnovna škola… eventualno neko u razredu dobio iz vana nešto od rodbine… mada većina made in buvljak… znaš sve, upamtio si garant?“, postavlja pitanje tek da provjeri da li ga pratim.
„Jesam, jesam…“, ponovo klimam glavom, dok mi se smjenjuju nove slike iz tih godina.
Kada se sestra upisivala u predškolsko, nešto se grdno plaćalo. Na proširenom roditeljskom svi klimaju glavama iako jednako imaju ili jednako nemaju kao i moji. Stari jedini ustaje pita može li u ratama. Svi i dalje ćute. Direktor s druge strane kaže „ako baš NEKO nema…”, naglašavajući ovo „neko”, a stari ga u momentu prekida sa „…da eto JA BAŠ NEMAM, pa pitam”, okreće se ka ostalima koji stidljivo odobravaju, gunđajući. Čovjek koji odlučuje pristaje na dvije rate. Tek tada shvatam da tu nisam bio i da sam sliku kasnije složio na osnovu razgovora starog i stare. Zanimljivo kako iz tuđih priča stvaramo vlastito sjećanje. Neka su blagoslovene rane dvijehiljadite i svako naše djetinjstvo. Ni to mu nisam ispričao.
„A eto šta je danas?“, postavlja čisto retoričko pitanje.
„Danas ljudi ne zavide zbog para!“, ispaljujem ipak, iznenadivši samog sebe.
„TAKO JE! ZNAO SAM DA PRATIŠ!“, uzviknuo je kao da se u sekundi probudio i već diže ruku konobaru i pokazuje na mene.
„Nemojte, molim Vas, i ovo pijem preko volje…“
„Ajde ajde, sad se stvar lomi“, odgovara mirno kao da nas dvojica sada i tu treba da izvedemo najvažniji zaključak za budućnost ne našeg naroda, već univerzuma.
„Živio ti meni, druže…“
„Živio.“
„A dobro si rekao, danas ljudi ne zavide onima koji imaju pare, vrijeme nas je iskvarilo totalno. Imam i ja dva sina, malo stariji od tebe. Stalno pričamo o tome… kažu da otkako sam u penziji samo filozofiram… mislim kažu da serem, ali ovako ljepše zvuči, je li tako?“
„I te kako.“
„Danas ti, prijatelju moj, ljudi zavide na svemu. Jebeš pare, do njih se dođe. Ali ljudi su počeli da zavide ako si zdrav, kaže „uredni mu nalazi”, kako majku mu, mora da pazi šta jede… pa ne znam ako neko ima zdravu vezu, poštenu ženu, normalnu porodicu, ako imaš dobrog prijatelja, jebote… eej prijatelja, pa zapitaj se što ti nemaš some jedan… eto.. ne znam… ne znam šta bih ti rekao…“, zaustavlja se i opet gleda u prazno.
Mislio sam mu reći da ga razumijem iako su stvari koje je nabrojao poprilično luksuzne u današnje vrijeme. Mislio sam mu reći kako ljudi zavide i na čistom, neukaljanom obrazu, spremnosti da kažeš šta misliš, mudima da se suprotstaviš bilo kome i bilo čemu, da ne trpiš nešto što zaista ne moraš. Da zavide ako nasmijavaš grupu ljudi, ako znaš sa riječima i uobličiš ono što misliš, da zavide na lajku više Ili nečem puno banalnijem. Umjesto toga ispraznio sam pelin. Ćutali smo i obojica gledali ispred sebe, kao da ne postoji više ništa da se kaže. I nije bilo. Pozvao sam konobara da naplati sve što smo popili.
„Ništa, ništa. Ni slučajno. Ja sam domaći u ovim krajevima, ti si gost.“
„Ali…“
„Ništa, ništa. Biće prilike, tu sam svaki dan…“
„Hvala Vam.“
„Nema na šta, prijatelju. Laku noć.“
„Laku noć.“
Kući sam se vraćao kejom. Najdužim putem i najsporije moguće. Razmišljao sam o svemu što je ispričao i svemu što sam prećutao. Zavist je ljudska jednako koliko i svako drugo osjećanje. Za nju ne postoji lijek. Ni u ovom ni u bilo kojem drugom gradu. Zavisi samo koliko si duboko zaglibio u nju i da li ona ugrožava nekog. Ako ugrožava samo tebe, onda samo naprijed. Izaberi oružje i ne štedi se. Pa i ja sam večeras zavidio mom sagovorniku, odnosno govorniku, zar nisam? Na slobodi.
Autor: Siniša Balta
