Velika Plana je od 28. februara do 6. marta 2023. godine okupila ljubitelje scenske umetnosti koji pozorište, u svakom smislu, smatraju svojom drugom kućom. Naime, Centar za kulturu Masuka organizovao je Treću smotru pozorišnog amaterizma Vitomir Vita Stefanović, poznatiju kao Vitini dani, u čast Vitomira Stefanovića, pionira i doajena pozorišnog amaterizma Velike Plane.
Vita Stefanović bio je erudita svog vremena koji je postavio temelje amaterske scenske umetnosti i u ovaj grad uneo svetlost pozornice. I ne samo to, čika Vita, kako su ga od milošte zvali, bio je vodeća figura kulturnog života Velike Plane posleratnih godina, te su u njegovoj školi glume stasavale mnoge generacije amaterskih scenskih umetnika, a neki od njih postali su i akademski glumci koji danas imaju uspešne profesionalne karijere.
Da je Velika Plana grad pozorišta, svedoči i to što pored Vitinih dana lokalna samouprava i Centar za kulturu Masuka svake godine organizuju Masukine pozorišne dane. A prava retkost je da u manjim sredinama Srbije postoje dva festivala posvećena daskama koje život znače. Zato ovi događaji predstavljaju pravu malu radost i vreme kada je kulturni život u Velikoj Plani na izuzetno visokom nivou. Tako je bilo i na Trećim Vitinim danima – Plana je postala stecište (amaterskih) glumaca širom Srbije, a i šire. Publika je sedam večeri zaredom imala prilike da gleda predstave iz Stare Pazove, Gornjeg Milanovca, Svilajnca, Velike Plane, Prnjavora, Bogatića i Beograda.
Nakon pozdravne reči Ane Simović, atašea za kulturu i Predraga Georgijeva, direktora Centra za kulturu Masuka, ovogodišnje Vitine dane otvorila je predstava Kovači u realizaciji SKUD Jovan Čmelik i Centra za kulturu Stara Pazova. Pozorišni komad napisao je naš čuveni dramaturg Miloš Nikolić, i to 1991. godine kada je u bivšoj Jugoslaviji buktao bratoubilački rat. Ovaj podatak govori o antiratnom tonu predstave i naporima režisera Aleksandera Baka da razbije višeslojne kulturološke barijere koje su i danas u svetu itekako aktuelne. Poseban utisak ostavlja i to što je predstava odigrana na slovačkom jeziku koji gotovo nikada ne možemo čuti u ovim krajevima Srbije, što je još više pojačalo simobliku gorenavedenih barijera, te je pred publiku od samog početka bio stavljen jedan ozbiljan zadatak.
Istorijski gledano, radnja drame odvija se nakon Drugog svetskog rata i nadovezuje se na posledice koje je taj isti rat ostavio. Osnovna nit fabule sadržana je u likovima: Nemca Petera Šmita (Janko Šarkezi), Srbina Ace Kovačova (Igor Piskla) i Rusa Ivana N. Kuznjecova (Zdenko Kožik), kao i u njihovim različitim nacionalnim i kulturološkim pogledima koje spaja jedino kovačka profesija. Međutim, kako radnja odmiče, shvatamo da njih trojicu, zapravo, spaja nešto mnogo više. Pored toga, uočljiva je briljantna igra reči u njihovim prezimenima – štmit na nemačkom jeziku znači kovač, isto kao i kuznjec na ruskom, odnosno kovačov na srpskom.
Predstava je postavljena kao komedija koja obiluje vrlo ozbiljnim temama i pitanjima. Najvažnije od njih svakako jeste ono koje se tiče ličnog identiteta, a koje je usko skopčano sa nacionalnim, tradicionalnim i kulturološkim aspektima. Naime, u komadu pratimo susret trojice kovača – Nemca, Srbina i Rusa od kojih svaki tvrdi da je ono što jeste, a zapravo je ono što nije. Da stvar bude još apsurdnija, svaki od njih je za vreme Drugog svetskog rata bio na suparničkim stranama. No, ni Peter, ni Aca, a ni Ivan tada nisu ni naslućivali da će nakon više decenija shvatiti da su njihovi životi skopčani neraskidivim vezama, a da je rat čisti besmisao.
Kako se klupko radnje odmotava, na scenu se uvodi i ženski princip, dočaran kroz lik Lujze Šmit (Marina Bakova), Peterove venčane supruge Ruskinje sa kojom ima sina. Odnosno Nemice, koja je rodila sina Srbinu logorašu. Tačnije, Srpkinje koja je začela sa ruskim crvenoarmejcem. U ovoj opštoj zbrci, koja je prepuna humorističkih nota, provejava veoma jaka crta pacifizma i humanističkog principa, sublimirana kroz Lujzin lik – antagonizam nestaje, a uz zvuke čekića i nakovnja, koji simbolički lome nacionalne barijere, rađa se novo prijateljstvo.
S obzirom na to da je predstava na slovačkom, te da je pažnja publike na momente skretala ka jezičkim okvirima komada, mora se pohvaliti gluma Marine Bakove koja je na scenu unela veliki glumački žar i zanos, te je luču tog žara prenela i na ostale glumce. I ne samo na glumce, već i na auditorijum koji je itekako uspeo da premosti jezičku barijeru s početka.
Drugo veče Vitinih dana takođe je proteklo u znaku rata i posleratnih godina, s tim što je pažnja bila usmerena na zaboravljene heroje i herione srpske istorije. Velikoplanjanskoj publici predstavilo se Milanovačko pozorište komadom Legija časti, po tekstu Bratislava Petkovića, a u režiji Branka Kneževića. U središtu ove predstave zatičemo čuvenu srpsku heroinu – Milunku Savić, učesnicu Prvog svetskog rata, koju su Francuzi prozvali srpska Jovanka Orleanka. Poslednjih decenija, o Milunkinoj sudbini se mnogo toga saznalo, stoga je izlišno govoriti o njenom značaju za našu istoriju. No, njen lik i delo bili su u jednom momentu zaboravljeni i potpuno potisnuti u drugi plan.
Legija časti nas upoznajte, upravo, sa vremenom koje je našoj slavnoj narednici donelo samo teško breme. Radnja komada smeštena je u jednu beogradsku neuglednu kafanicu u kojoj Milunka Savić (Zorica Đurković) radi kao čistačica. O istorijskom razdoblju saznajemo putem radija – drama se odvija u vremenu komunističke Jugoslavije, konkretno, 1955. godine kada je Nikita Hruščov posetio Beograd i Josipa Broza Tita. Milunkin svakodnevni život prekinuće iznenadni susret sa njenim ratnim drugom i komandantom, kapetanom Blagojem Petrovićem (Branko Knežević), takođe obespravljenim i zaboravljenim herojem.
Iz razgovora saznajemo kako su Milunka i Blagoje iza sebe imali svetlu vojničku prošlost, slavne ratničke dane i mnoštvo ordenja. No, kako se Prvi svetski rat završio, tako su njihovi životi pali u zaborav, kao i materijalnu i duhovnu dezintegraciju. Milunka je završila kao čistačica, a Blagoje kao zatvorenik na Golom otoku, kojem su po puštanju na slobodu oduzeta sva građanska prava. Ovim se insinuira da u novom vladajućem poretku nije bilo mesta za istinske srpske rodoljube i heroje. Predstavnici takvog poretka utkani su u lik Tanaska Topalovića (Predrag Lošić), pripadnika jugoslovenske Udbe u čijem ponašanju postoji sve osim pijeteta prema učesnicima Prvog svetskog rata.
Lošićeva pojava na sceni je u predstavu unela dinamizam, te sprečila mogućnost duodramskog efekta koji ponekada preti da publiku usmeri ka jednoličnom tonu. Takođe, veoma je pohvalna i izvedba pesme Otadžbina Đure Jakšića, koju je Branko Knežević dočarao na jedan poseban način. No, najveću efektnost predstava postiže na samom kraju kada Tanaskova netrpeljivost prema Blagoju dostiže svoj vrhunac i vraća se kao bumerang. Tanasko shvata da je njegov otac (takođe učesnik Prvog svetskog rata), zapravo, Blagojev ratni drug. Na taj način, Legija časti postavlja jedno veoma bitno pitanje – da li je zaista komunizam kao ideolgoja, kako naš narod voli da kaže, “zatro sve srpsko” ili su to ipak učinili sami Srbi koji su mogli, a ipak nisu želeli da u svakom vremenu poštuju svoje heroje?! I to ne samo one koji su učestvovali u Prvom ili Drugom svetskom ratu, već heroje koji su svoje živote ostavili u ratovima širom Balkana, a bilo ih je, nažalost, mnogo.
Ratnu i istorijsku tematiku na Vitinim danima, treće večeri, zamenila je kriminalistička predstava Klopka, po tekstu Robera Toma, a u režiji Jovana Grujića. Predstava je plod saradnje Gradskog amaterskog pozorišta i Centra za kulturu Svilajnac, a pored kriminalističke motivacije, zatičemo i onu psihološkog karaktera. Centralni motiv sastoji se u težnji čoveka da po svaku cenu dokaže istinu, pa makar to bilo na uštrb potiskivanja sopstvenih laži i obmana.
Radnja je smeštena u Francusku u jeku procvata hipi pokreta. Glavnog junaka, Danijela Korbana (Aleksandar Nešković), zatičemo u jednoj vrsti agonije kako uz pomoć policijskog inspektora (Ratomir Savić) pokušava da pronađe svoju nestalu suprugu. Muzičko-svetlosni efekti predstave uvode nas u onirični svet Danijelove psihe, što ukazuje na to da će komad biti veoma dinamičnog karaktera. Protok vremena ogleda se u smeni likova, te se tako u priču uvodi lik velečasnog Maksimena (Stefan Lazarević), kao i Floranske (Diana Miladinović), koja se predstavlja kao gospođa Korban, što Danijel apsolutno odbija kao tačno i žučno insistira da se njegova prava supruga pronađe.
Publika postaje sve više zaintrigirana radnjom predstave, pokušavajući da odgonetne ko govori istinu, a ko, zapravo, želi da postavi klopku. I Danijel i Floranska imaju jake argumente za ono što tvrde, a pojavom sporednih likova – Merliša (Bogdan Panajotovski) i gospođice Berton, (Milena Nikodijević) fabula dobija na svojoj punoj dinamičnosti. Sjajna transformacija Diane Miladinović i Stefana Lazarevića učinila je to da auditorijum oseća neizmernu empatiju prema liku Danijela Korbana, te svako od nas sa sigurnošću počinje da tvrdi ko je dobar, a ko loš junak, ali stvarnost je daleko drugačija.
Publika razmišlja u smeru kako Maksimen i Floranska pripadaju opasnoj kriminalnoj organizaciji na čelu sa policijskim inspektorom. U očima gledalaštva, jadni Danijel je, zapravo, žrtva prljavih intriga bezočnih razbojnika, koji su mu na brutalan način ubili ženu, a njega uvukli u klopku obmane. No, ne samo da je glavni junak uvučen u klopku, nego se i sama publika našla u njoj, ni ne primetivši koje, zapravo, istinska žrtva, a ko brutalni dželat.
Četvrte večeri Vitinih dana sve nas je zatekla jedna tužna vest – pozorište iz Sente moralo je da otkaže igranje predstave Razvojni put Bore Šnajdera zbog iznenadne smrti glumca. Stoga se u revijalnom delu programa našla predstava Mrešćenje šarana velikoplanjanskog Centra za kulturu Masuka u režiji Dejana Cicmilovića. Komad je 1984. godine napisao Aleksandar Popović, srpski književnik i satiričar. Predstava je, zbog ondašnje političke klime u bivšoj SFRJ, bila zabranjivana, no danas je od strane pozorišne kritike prepoznata kao jedno od velikih dela političkog teatra. Okviri fabule prostiru se od vremena Drugog svetskog rata, pa do sedamdesetih godina prošlog veka. A kao centralni deo radnje uzet je period Informbiroa i masovnog slanja staljinista na Goli otok.
Početna scena odvija se u okupiranom Beogradu pred sam kraj Dugog svetskog rata. Borko Gracin (Zlatko Ilić), profesor na dobrom glasu, za vreme nacističke okupacije objavljuje studiju o mrešćenju šarana, što će ga u oslobođenoj Jugoslaviji koštati građanskih prava. Na pozornici vidimo njegovu porodicu i prijatelje koji u tom trenutku pripadaju običnim ljudima bez jasne političke pozicioniranosti, gotovo nezainteresovane za rat i ono što dolazi posle njega. Međutim, svako od njih u sebi nosi nešto animalno i kao da čeka pravi trenutak da pokaže svoje oštre očnjake. Slika i prilika toga utkana je u gotovo grotesknu, ali maestralnu scenu seksualnog čina Borkove žene Mice (Jelena Stojadinović) i kuma Svete (Marko Bogdanović) u trenutku dok savezničke bombe padaju na Beograd.
Mrešćenje šarana na tagikomičan način razobličava životinjsku prirodu čoveka i njegovu spremnost da u trenutku političkih previranja bez skrupula promeni svoje ideološke poglede. O tome najbolje svedoči momenat oslobođenja Beograda od strane jugoslovenskih partizana i Crvene armije – slavske sveće bojažljivo se stavljaju u plakar, ikone skrivaju po fiokama, a oni koji su do juče bili sasvim obični građani, postaju istaknuti drugovi komunisti. Školovani ljudi, poput Borka, postaju persone non grata, a kormilo preuzimaju delegati sumnjivih vojničkih zasluga, poput kapetana Vase Vučurovića (Nebojša Milosavljević) i zastavnika Laze Paunova (Zoran Mitić). Badnjak se nabavlja ilegalno, kao da je reč o nekakvom nezakonitom opijatu, a sa svih strana čuje se: Živeo SKOJ!
No, junaci nisu ni svesni da će još jednom biti stavljeni pred iskušenje ideologije – dolazi vreme Informbiroa i promene političkog toka Jugoslavije, a oni koji su bili obespravljeni u novom poretku, tiho čekaju svojih pet minuta. Borko Gracin i njegov kumić Mita (Marko Pantović) postaju stožeri vladajuće klase, jer su ovoga puta izabrali pobedničku stranu dok će egzistencija ostalih likova doživeti enormni krah. Kumovi će prodati kumove, deca očeve, a muževi žene – jedino će ideologija ostati netaknuta.
Ovakva atmosfera dočarana je maestralnom izvedbom Masukinog glumačkog ansambla, te svetlosno-scenskim efektima, muzikom, šminkom i kostimografijom. Kuću profesorka Borka krasi skupoceni nameštaj i zlatna kada, a on je sada ne samo gazda domaćinstva, već i pravi mali car. Za razliku od njega, Bosa Katanić (Nena Bajić), Borkova koleginica, od ugledne gradske profesorke postaje seoska učiteljica, bledog lica i mršave konstitucije samo zato jer ovoga puta nije umela da izabere pravu stranu. Najveću dezintegraciju zatičemo kod kapetana Vase Vučurovića, povratnika sa Golog otoka. Od nekadašnjeg kršnog Crnogorca, boga i batine komunističke vrhuške, postao je fizička i psihička karikatura.
Neverovatnu transformaciju njegovog lika dugujemo savršenoj glumi Nebojše Milosavljevića, koji je na krajnje verodostojan način prikazao sva zverstva koje čovek može učiniti drugom čoveku zarad ideologije. Mrešćenje šarana vas može itekako nasmejati, ali i probuditi najdublje emocije jer oslikava brutalnost jednog društva u trenucima velikih političkih previranja. Međutim, komad na diskretan način, kroz lik Vasine žene Gospave, (Vukica Kovačević), aludira na to da ipak nisu svi ljudi životinje i da moć oproštaja može opstati i u najekstremnijim vremenima.
Vitini dani su, pored ljubitelja pozorišta, obradovali i sve one koji gaje ljubav prema klasicima srpske književnosti. Stoga je peto veče bilo posvećeno našem velikom piscu Petru Kočiću i njegovom čuvenom delu Jazavac pred sudom u izvođenju Dramske scene SPKD Prosvjeta Prnjavor iz Republike Srpske. Priču o najpoznatijem junaku srpske književnosti, Davidu Štrpcu, svako od nas imao je prilike da čuje nebrojeno puta, naročito jer je Jazavac pred sudom deo obavezne školske lektire. No, malo ko od nas imao je prilike da uživa u izvedbi njegovog lika, koji je na briljantan način dočarao amaterski glumac i režiser Siniša Tešanović.
Srbi su kroz vekove gotovo konstantno bili u poziciji obespravljenog i potlačenog naroda koji je robovao i sultanu i caru. Ali isto tako, naš narod je imao i velike heroje koji su uvek bili spremni da se suprotstave takvom poretku. U liku Davida Štrpca otelotvoreni su svi naši borci za slobodu, kao i sva naša nepravda. Bosna je za vreme Austrougarske monarhije bila epicentar srpskog oslobodilačkog pokreta, o čemu će potvrditi i kasniji događaji u našoj istoriji. Stoga ne treba da nas čudi to što je Kočić baš Bosnu izabrao kao mesto radnje ovog dela.
Da SPKD Prosvjeta ima odlične glumce, ne govori samo izvedba Siniše Tešanovića, već i Bora Tramošljanina (sudija), Veselina Aleksića (pisar) i Žarka Aničića (doktor) koji su veoma verno, prvenstveno jezički i akcenatski, dočarali svu birokratiju austrougarskog sudstva i političkog sistema. Predstava na momente dobija i humoristički ton, koji je posebno izražen u karikiranju i gestikulacijama Davida Štrpca, kao i odličnoj igri reči kada se obraća austrougarskim tribunima. Svirepost Austrougarske monarhije se publici otvara postepeno. U prvim momentima mislimo kako će David nadmudriti tribune i odneti sjajnu pobedu, tako što će dobiti veliku naknadu za štetu koju mu je jazavac učinio.
No, jazavac je, zapravo, metafora austrougarskog javašluka, a u takvom sistemu okupator jednostavno mora pobediti. Pravda je doživela svoj krah, dok je, nasuprot nje, tiranija doživela svoj “blistavi” vrhunac. O tome najbolje svedoče grohotni podsmesi austrougarskih tribuna u trenucima Davidovog izlaganja o srpskoj patnji. Atmosfera sveopšteg užasa i bola srpskog seljaka u Bosni, za vreme Austrougarske, najrealnije je oslikana u Davidovoj “hvali” carskog suda koji mu je uzeo prvo zemlju, pa stoku, a zatim i sina. No, vapaj za slobodom i pravdom svoju kulminaciju doživljava u poslednjoj sceni predstave, gde David gine od ruke “pravdoljubivog” suda, žrtvujući se za sve one duše kojima nije dato da podignu svoj glas. Katarzična atmosfera s kraja ostala je da tinja kao opomena budućim generacijama da nikada ne zaborave herojstvo i domišljatost srpskog seljaka, kao i to da se iskra vere i nade u bolje sutra, koju simbolično u mraku pronosi mladi Petar Kočić (Vuk Karanović), nikada ne sme ugasiti.
U samom finalu takmičarskog programa Trećih Vitinih dana, Velika Plana ugostila je Pozorište Janko Veselinović iz Bogatića. Planjanska publika imala je prilike da šeste večeri Festivala pogleda predstavu Crna kutija, srpske rediteljke i dramske spisateljice Ane Đorđević, a u režiji Ivane Terzić. Komad je inspirisan filmom Savršeni stranci italijanskog reditelja Paola Đenovezea, ali ga ni na koji način ne podražava, već kazuje svoju priču. Tematsko-motivski sklop predstave se itekako razlikovao od svega što je auditorijum imao prilike da pogleda u okviru Vitinih dana, stoga je pažnja publike bila na najvišem mogućem nivou.
Okosnica radnje je noć pomračenja meseca, što predstavi daje jednu mističnu notu. Sedmoro prijatelja, Nikola (Slaviša Perić), njegova supruga Sofija (Mila Bajić), Miki (Branislav Ković), Mikijeva žena Milena (Mina Šanković), Filip (Miroslav Perić), Filipova supruga Vanja (Miroslava Kovačević) i Stefan (Miloš Jurišić) okupljaju se na večeri kako bi posmatrali ovaj prirodni fenomen. Svi oni pripadaju različitim profesijama i društvenim miljeima, ali ono što ih spaja su, takozvani, idealni životi koje vode.
Crna kutija se na jedan realan način bavi pitanjem moderne tehnologije i lažnih života koje svakodnevno imamo prilike da uočimo u našem okruženju. Društvene mreže postale su prostor gde svako vodi jedan raskošan i glamurozan život, skupe destinacije, elitne lokacije, satovi i odela – sve to je deo jednog savršenog života, na internetu. Ali u stvarnosti većina tih ljudi živi van dosega svojih snova, psihički skrhana sveopštim nezadovoljstvom koje potiskuje na društvenim mrežama. Upravo su takvi pojedinci glavni akteri ovog komada.
Sedmoro dugogodišnjih prijatelja, naizgled uspešnih na svim životnim poljima, iz šale, odluči da zaigra jednu opasnu igru i otvori Pandorinu kutiju svojih života, jer svako od njih sa sigurnošću može da kaže kako nema nikakvih tajni. Igra se sastoji u tome da jedni drugima naglas čitaju mejlove i SMS poruke koje te noći dobiju, odnosno da na spikerfon puste svaki poziv koji će uslediti tokom večeri. Tada na sceni nastaje sveopšti metež, na momente čak i muk. Ispostavlja se da svako od njih živi golu laž, da je sklon preljubi, bizarnosti i brutalnosti. I ne samo da nije iskren prema sebi, već da nije iskren ni prema svojoj porodici i prijateljima. Ispostaviće se da plamen netrpeljivosti i nezadovoljstva, koji pojedinci nose u sebi, preti da proguta neke od najsvetijih međuljudskih odnosa.
No, Crna kutija nije baš toliko crna, jer će vam u nekim trenucima izmamiti i smeh, ali i probuditi empatiju i razumevanje za njene aktere. Tragikomičan efekat, između ostalog, postiže se genijalnom zamenom identiteta Mikija i Stefana, kao i zvučnim efektima. Pored toga, gledaoci će biti suočeni sa važnim pitanjima čovekove egzistencije i pokušajima da predoče da li je istina, istina i samo istina ono što je čoveku potrebno za sreću.
Crna kutija nas uči kako je život previše kratak da ne budemo bar malo iskreni prema sebi, ako to već ne možemo biti prema drugima.
Kao što sve dobre stvari u životu kratko traju, tako su i ovogodišnji Vitini dani ušli u svoju žavršnicu. Poslednje večeri festivalski žiri saopštio je svoju jednoglasnu odluku, proglasivši Minu Šanković najboljom glumicom, Sinišu Tešanovića najboljim glumcem, a komad Crna kutija najboljom predstavom Vitinih dana. Potom je publika imala prilike da, nagrađenima u čast, pogleda profesionalnu predstavu Sponzoruša beogradskog pozorišta Slavija, po tekstu našeg čuvenog Vanje Bulića, a u režiji Radeta Vukotića. Auditorijum je na sceni imao prilike da vidi izvedbu naših popularnih glumaca Olivere Bacić, Lepomira Ivkovića i Janka Cekića. Ono što nosi posebnu simboliku je to da je, upravo, Olivera Bacić svoju glumačku karijeru započela na daskama Centra za kulturu Masuka, i to kao učenica Vitomira Vite Stefanovića, stoga je bilo i više nego sjajno gledati je nakon dvadeset godina na istoj sceni.
Bulićeva Sponzoruša je predstava o najvećoj pošasti današnjega društva – rijaliti pogramima. Ispričana kroz prizmu likova sumnjivog morala – kriminalca, sponzoruše i političara, nateraće publiku da stavi prst na čelo kome se to, zapravo, sve vreme smeje. Ovaj komad predstavlja ogledalo naše stvarnosti u kojoj, ukoliko nemate novac, moć i slavu, ne možete uspeti. Bez materijalih vrednosti nećete biti u prilici da se ostvarite ni na jednom polju, pa čak i ako imate intelektualni potencijal za to. U predstavi uočavamo kako su devijantno okruženje i moralni pad svih vrednosti izrodili neke nove generacije mladih koje ni ne promišljaju o duhovnosti, a kamoli žive na jedan normalan i skroman način.
Komedija, na momente i drama, Sponzoruša diskretno, uvijena u ružičaste boje, pred publiku postavlja svu brutalnost srpskog društva, ne ostavljajući prostor za kajanje ili iskupljenje, ali sa jasnom porukom – što se bolje ogolimo pred kamerama, to ćemo biti na višoj društvenoj lestvici.
Treći Vitini dani pokazali su kako je pozorišni amaterizam u Srbiji na izuzetnom nivou i kako pojedine predstave itekako mogu da pariraju onim profesionalnog karaktera. Ljudi koji se amaterski bave glumom, zapravo, rade sasvim druge poslove, ali na sceni pokazuju čist talenat. Neki od njih su pekari, bankari, studenti, zdravstveni radnici, čistači, profesori, ali svi oni predstavljaju jedan uigran i složan tim kada izađu pred publiku.
Ovogodišnji Vitini dani dočarali su šta znači biti istinski posvećen pozorištu i sceni jer kada na jednom mestu vidite maestralne glumce, kojima pozorište nije profesija, ali svakako jeste suočavanje sa bremenom relnosti, onda znate da umetnost i kultura u Srbiji nikada neće izaći iz mode.
Autorka: Milica Milošević