Pesnik Augustin Tin Ujević ostao je i u sećanju svojih savremenika, i u istoriji književnosti, i u legendama svojih sledbenika kao jedinstvena i neponovljiva pojava, kao beskompromisni umetnik, večiti boem, neprilagođeni buntovnik, kao čovek čvrstih stavova i doslednih ideja.
I pored činjenica koje itekako govore u prilog Ujevićevoj boemiji i nekonvencionalnosti, možda i revolucionarnosti, ipak je dovoljno epozoda iz Tinova života koje nam pesnika prikazuju u nešto drugačijem svetlu, ne samo kao nesigurnog i nedoslednog čoveka, nego čak i kao konformistu, što je još veći paradoks, pošto ni sâm Ujević verovatno ne bi oprostio takve osobine onima koji bi za sebe javno tvrdili da su umetnici i boemi.
Već i samo nabrajanje Ujevićevih političkih stavova istovremeno govori i o njegovoj doslednosti i o nedoslednosti. Na prvi pogled deluje nelogično, ali jeste tako, jer dok bi zastupao određenu ideologiju ili bio u njenoj službi, pesnik bi istrajao do kraja, zaista do ivice egzistencije, no kako je i nakon toga trebalo nastaviti život, Ujević bi često prelazio u suprotni tabor, a onda i tamo zauzimao beskomprisni stav, kao da se do nedavno nije borio baš protiv takvih ideja.
Zbog toga nije čudno što u Ujevićevoj biografiji nalazimo pesnika koji je, nakon mladalačke faze hrvatskog starčevićanstva, zbog projugoslovenskog političkog angažovanja robijao u Austrougarskoj, da bi u novoj domovini Kraljevini Jugoslaviji bio od lokalnih vlasti označavan kao persona non grata, čak i proteran iz Beograda kao poslednja skitnica, te činovničku karijeru ostvario u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, zbog čega je bukvalno gladovao tokom prvih godina komunističke vlasti – ali, i to je prestalo čim se pesnik prilagodio kulturnoj, književnoj i nacionalnoj struji ondašnjeg Zagreba.
U neposrednoj vezi sa političkim previranjima i pesnikovim ličnim nedoumicama stoji i Ujevićev književni izraz, tačnije književni izgovor, koji je i danas povod za razna kontroverzna tumačenja.
Podatak da su dve najznačajnije zbirke pesama Tina Ujevića bile u svojim prvim izdanjima štampane u Beogradu ćirilicom i na ekavici možda bi i bila obična trivijalnost da sâm pesnik nije docnije izvršio ijekavizaciju svojih ekavskih stihova. Ovakav autorski postupak mogao bi se shvatiti i kao svojevrsni prelazak iz srpske u hrvatsku književnost, pa i kao prevođenje sa srpskog na hrvatski jezik, ali svakako i kao pesnikov politički preokret od jugoslovenskog do hrvatskog nacionaliste.
Da Ujevićeva ekavica i danas bode oči, dokaz je članak na hrvatskoj Vikipediji, gde je dugo stajalo kako su zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926) bile napisane kao jedinstvena zbirka tokom Prvog svetskog rata u Parizu, ali da su razdvojene „samovoljom nakladnika“ Svetislava B. Cvijanovića i „tiskane u Beogradu, i to ćirilicom i ekavski“ – a gde sada stoji kako je Ujević u tom periodu izučavao „srpski jezik, te će doista ove dvije zbirke na kraju objaviti na ćirilici i na srpskom jeziku“.
Kad je u pitanju stari (sada nepostojeći) tekst iz navedenog članka, podaci su bili navedeni tako da bi svaki čitalac mogao pomisliti kako su pesme bile napisane ijekavicom, a da su tek pred samo štampanje prebačene na ekavicu – što nije tačno, jer njih je pesnik napisao ekavicom, i to, kako je sâm tvrdio, „iz političkih i idealističkih razloga“ (tome u prilog govori i štampanje „Svakidašnje jadikovke“ na ekavici u krfskom Zabavniku 1917).
Takođe bi se moglo pomisliti da je beogradski izdavač Cvijanović falsifikovao pesnikov rad i prvobitnu nameru (a odatle bi čak ispalo da se i ćirilica i ekavica u ovim zbirkama mogu smatrati nelegitimnim), ali čak i kad bi to bila istina, postavlja se pitanje zbog čega Ujević nije odmah, nakon štampanja prve zbirke, javno izrazio protest i prekinuo svaki kontakt sa beogradskim izdavačem.
Naravno da su materijalni, tačnije finansijski razlozi sprečili pesnika da bučno i burno reaguje, pa je Ujeviću samo ostalo da traži svoj deo zarade.
Nije na odmet spomenuti još jednu trivijalnost vezanu za Lelek sebra. Naime, Ujevićevo je ime na naslovnoj strani zbirke navedeno u obliku „Avgustin“, što bi takođe, u prvi mah, moglo izgledati kao neka srbizacija, ali ipak treba naglasiti da se sâm pesnik potpisao kao „Avgustin Ujević“, i to baš u jednom pismu (iz Pariza, 1913) upućenom izdavaču Cvijanoviću (Augustin Ujević, Izabrana dela, Beograd 1963: 248).
Prilično oštriji stav Ujević će zauzeti šest godina docnije, nakon štampanja Kolajne, te će iz Zagreba uputiti pismo izdavaču, naglašavajući pritom kako „knjigu nikako, a pogotovo u tom obliku“ ne bi objavio, jer ne samo što je neke strofe „htio izmijeniti“, nego bi i naslov trebalo da glasi drugačije (Na vratima Španije). Ipak, „bez obzira na to“, pesnik će moliti Cvijanovića da mu u Zagreb pošalje „dotičan broj primjeraka kao i honorar odmah po primitku ovoga pisma“, a na kraju, „pošto se sve događa“, pesnik će kompromisno zaključiti: „Šta imam da kažem?“ (nav. delo: 248–249, podvučeno u izvorniku).
U pismima prijatelju Gustavu Krklecu još je više izražen Ujevićev stav da je „uopće protiv izdavanja bilo kakve svoje originalne knjige ili i knjižice“ jer je prekinuo „na žestok način sa Srbijom i Beogradom, poslije svakovrsnih njihovih provokacija i podvala“ (nav. delo: 255).
Dakle, kao što je nekada, „iz političkih i idealističkih razloga“, pisao i štampao pesme na ekavici, koja je nesumnjiva karakteristika srpskog književnog jezika, docnije će Ujević opet dovesti svoj umetnički rad na nivo politike, pa nesuglasice sa izdavačem i lokalnom policijom generalizovati kao sukob sa Srbijom i svim onim što srpsku kulturu karakteriše.
Hrvatska Vikipedija navodi još jedno Ujevićevo pismo Krklecu, gde pesnik veoma eksplicitno negoduje povodom štampanja Kolajne, pošto nije želeo ništa da objavljuje „na tzv. srpskoj ćirilici“.
Međutim, i pored ovakvih pesnikovih izjava, ne mora značiti da je politički momenat bio uvek presudan, jer „Tin Ujević se nije bavio tek refleksima jata“, kako ističe Miljeno Jergović, „nego se dubinski i suštinski bavio jezikom i onome što jezik može“.
Cvijanovićev postupak Jergović opravdava objašnjenjem da je Ujevićeva zbirka „podijeljena u dva dijela“ iz čisto praktičnih razloga, jer izdavač „nije imao dovoljno novca za jedinstveno izdanje“. Ipak, sama Ujevićeva izjava da bi Kolajna trebalo da nosi novi naslov pokazuje kako pesnik, bar nakon štampanja Leleka sebra, nije imao ništa protiv što su pesme razdvojene u dve posebne zbirke – čim je drugu zbirku hteo iz osnova da prerađuje. U tom pogledu, može se reći da je beogradski izdavač učinio uslugu Ujeviću kada je prvobitnu zbirku razdvojio na dve celine – jer je pesniku dao priliku da se iznova pozabavi neodštampanim stihovima.
Da je Ujevićev prekid „sa Srbijom i Beogradom“ značio i prekid sa ekavicom, dokaz je naredna zbirka, Auto na korzu (Nikšić 1932), gde se nalaze i pesme koje su ranije, u časopisima, bile objavljene na ekavici, ali su u samoj knjizi – na ijekavici („Uzvišenje“, „Nostalgija svjetlosti“, „Protiv milosti vijeka“). Ipak, i ova je zbirka bila odštampana ćirilicom, tako da će tek Ojađeno zvono (Zagreb 1933) biti prva Ujevićeva knjiga poezije na latinici (ijekavica se sada podrazumeva).
Ni tada, međutim, nije došlo do konačnog Ujevićevog prekida sa Beogradom, pa ni sa ćirilicom i ekavicom, premda bi taj prekid bio očekivan na osnovu pesnikovih prethodnih izjava, stavova i karakterističnih poteza.
Naprotiv, Srpska književna zadruga će u svom redovnom kolu 1937. objaviti (naravno, ćirilicom) Ujevićeve Pesme, zadržavši pritom ekavicu u stihovima iz Leleka sebra i Kolajne, a da paradoks bude veći, Tin Ujević ne samo što je odobrio štampanje ovog izdanja, nego je verovatno aktivno učestvovao i u njegovom priređivanju. Ovakva Ujevićeva odluka, da mu pesme opet budu objavljene „na tzv. srpskoj ćirilici“ potpuno je jasna i očekivana kad se zna da se sve to dešava nakon što su Ujeviću propali pokušaji da u Zagrebu štampa antologiju svoje poezije.
Ipak, kada u Zagrebu 1950. godine Ujević bude objavio, u saradnji sa Jurom Kaštelanom (ili je bolje reći: uz Kaštelanove instrukcije), svoju antologiju Rukovet, u njoj će i stihovi iz Leleka sebra i Kolajne biti konačno preneseni na ijekavicu, čime se pesnik ne samo definitivno izjasnio za pripadnost hrvatskoj književnosti, nego je faktički ostavio budućim priređivačima u amanet da mu sve pesme budu štampane ijekavicom bez obzira na to kako su prvobitno bile objavljene.
Takav se postupak može bolje razumeti, pa i opravdati, kad se zna da Rukovet predstavlja Ujevićev povratak na književnu scenu nakon petogodišnje izolacije iz javnog života, a pritom treba imati u vidu da se to dešava u onom periodu kada je, takođe u Zagrebu, vršena ijekavizacija (pa čak i kroatizacija) pripovedaka Ive Andrića, i to bez obzira na autorovo izričito protivljenje. Kad se tako moglo postupati sa Andrićevim radovima, apsurdno bi bilo uopšte očekivati da Ujević zadrži ekavicu u svojim starim pesmama.
Problem Ujevićevog putovanja iz ekavice u ijekavicu ipak nije tako jednostavan, ali se upravo zbog pokušaja pojednostavljivanja često dešava da novi tumači Ujevićevog lika i dela skaču sami sebi u usta, naročito kad žele da pesnikov književni izgovor iskoriste u dnevnopolitičke svrhe.
Dugo se na hrvatskoj Vikipediji moglo pročitati i to da Ujevićeve prve zbirke jesu štampane „ćirilicom i ekavski“, ali da su „napisane izvorno hrvatskim jezikom“. Ipak, ova je tvrdnja takođe uklonjena – i to mnogo ranije nego tvrdnja kako su zbirke „samovoljom nakladnika“ razdvojene i štampane ćirilicom na ekavici – jer verovatno su i sami autori članka shvatili da se takvom konstatacijom maltene izjednačavaju srpski i hrvatski jezik – čim se kao jedina razlika uzima refleks starog glasa jat i čim bi jedan štampar mogao tako lako celu zbirku prevesti sa jednog jezika na drugi (izbrisana tvrdnja navedena je prema svedočenju Miljenka Jergovića).
Sa druge strane, Ujevićeve pesme na ekavici dale su povoda i za neka kontroverzna tumačenja na srpskoj strani, pa je tako lingvista Petar Milosavljević izneo tvrdnju kako Tinovo stvaralaštvo pripada isključivo srpskoj književnosti i srpskom jeziku (što opet ne bi bilo ništa neobično, jer i hrvatski pesnik može pisati i objavljivati na srpskom jeziku), no Milosavljeviću to nije bilo dovoljno, pa je otišao dalje i Ujevićevu etničku pripadnost označio kao – srpsku. Pošavši od činjenice da je Tin Ujević rođenjem bio govornik štokavskog narečja, Milosavljević se pozvao na stavove Vuka Stefanovića Karadžića o svim štokavcima kao etničkim Srbima, što bi automatski značilo da je i Tin bio Srbin, te da mu zbog toga ni srpska ekavica nije bila strana, a da se hrvatskoj književnosti priklonio tek kad je definitivno uspostavljena srpsko-hrvatska nacionalna podela na osnovu veroispovesti. Ono što Milosavljević tačno zapaža, to je da, iz čisto lingvističkog ugla gledano, prelazak sa ekavice na ijekavicu ne mora automatski značiti i prelazak sa srpskog na hrvatski jezik, jer ijekavica je sastavni deo i srpskog jezika (kako standardnog, tako i narodnog). Ipak je, uprkos svemu, jasna Ujevićeva namera da ijekavizacijom sopstvenih tekstova dokaže pripadnost hrvatskoj književnosti i hrvatskom jeziku, tako da je za taj momenat svakako bitan i sociolingvistički aspekat.
Da bi se izbeglo bilo kakvo svrstavanje na ovu ili onu stranu, a pogotovu da bi se izbegli zaključci koji nose nacionalistički naboj, ekavicu Ujevićevih stihova treba posmatrati kroz čisto estetsku prizmu, uz neizbežna pravila versifikacije, pa bi u tom slučaju najbolje bilo da se i sociolingvistički kriterijumi bar za trenutak zanemare, jer ionako su se menjali iz decenije u deceniju, kako za pesnikova života, tako i docnije, ali redovno pod uticajem politike i državne ideologije. Nije isključeno da su i te promene u nazivu zvaničnog jezika („hrvatski ili srpski“, „srpskohrvatski / hrvatskosrpski“, „hrvatski“) stvarale konfuziju kod samog pesnika i na jednoj strani ga etiketirale kao pristalicu druge strane sve i kad on to nije bio.
Nakon Ujevićeve smrti, priređivači novih izdanja držali su se poslednje pesnikove volje da svi tekstovi budu na ijekavici, pa je tako postupano i sa onim radovima (najčešće proznim) koji su za Tinova života bili objavljeni svega jedanput na ekavici. Nije isključeno da su se priređivači klonili prvobitne pesnikove ekavice plašeći se optužbe za jezički unitarizam, pa i za srpski nacionalizam, jer svaka ekavica u datom slučaju bila bi protumačena kao srbizacija i forsiranje istočne, ekavske, takoreći beogradske varijante.
Desilo se, međutim, da ekavicu u Ujevićevim stihovima vaspostavi priređivač kome se nikako ne bi mogao pripisati bilo kakav nacionalizam.
Učinio je to Radomir Konstantinović, pripremajući izbor Ujevićeve poezije za Prosvetino izdanje 1968. Svoj postupak Konstantinović je obrazložio valjanim argumentima, bez ustručavanja tvrdeći da su svi pokušaji naknadne ijekavizacije, „i kad su poticali od Ujevićevih redaktora i kad su delo samoga Ujevića“, zapravo bili „stvar čistog formalizma i, ne retko, nasilja nad strogom zakonitošću versifikacije i metrike Ujevićevog stiha“ (Tin Ujević, Lelek sebra, Beograd 1968: 116). Priređivač je donekle zamerio i samom pesniku što je gubio „jedinstvo svoje muzičke fraze“ praveći ijekavizacijom od dvanaesteraca trinaesterce, pa i četrnaesterce (nav. delo: 116–117).
Kao drastičan primer, Konstantinović je naveo stih: „grle se besno do dve hemisfere“ (Kolajna, trinaesta pesma), „gde je ovo do preuzeto iz narodne pesme očito radi dostizanja jedanaesterca“, ali je stih nakon ijekavizacije (bijesno, dvije) postao trinaesterac, „u čemu nije samo čistota muzičke fraze izgubljena nego i svaki dalji smisao ovoga spasavajućeg Ujevićevog do“ (nav. delo: 117).
Ipak, Konstantinović je na ekavicu vratio samo pesme iz Leleka sebra i Kolajne, dok je u svim ostalim zadržao ijekavicu, čak i kod onih koje su u periodici bile objavljene ekavski a docnije ijekavizovane za zbirku Auto na korzu, tako da tekst Konstantinovićevog izdanja „odgovara tekstu originalnih Ujevićevih knjiga“ (ustvari, identičan kriterijum već je bio primenjen u Zadruginom izdanju 1937).
Služeći se isključivo estetsko-metričkim argumentima, Konstantinović je celom problemu dao naučno-umetnički legitimitet, a donekle je svojim autoritetom unapred skinuo etiketu nacionalizma i jezičkog unitarizma sa svakog budućeg priređivača koji bi hteo da zadrži izvorni izgovor u svim onim Ujevićevim pesmama koje su prvobitno bile napisane i objavljene na ekavici.
Svakako se na osnovu Ujevićevih političkih stavova može još bolje razjasniti pesnikov kontroverzan postupak ijekavizacije sopstvenih tekstova, a nije na odmet i zapitati se kakav je to karakter kad najpre bez problema objavljuje članke u srpskom nacionalističkom listu Pijemont, da bi se docnije maltene odricao ćirilice i ekavice samo zato što simbolišu Beograd i Srbiju.
Pritom se Ujević nije odricao samo sredine koja ga je proslavila kao pesnika, nego se praktično odricao i jednog dela sopstvenog života, što se najbolje vidi prilikom Ujevićevog predstavljanja čitaocima nedeljnika Pravica 1940, kada je pesnik, sada kao novinar, u autobiografskoj belešci svesno zaobišao svoje pariske i beogradske godine, kao da je na taj način hteo da iz sećanja (i svog i kolektivnog) zauvek zatre svaki pomen jugoslovenstva koje je tako zdušno zastupao.
Navodeći podatke iz Ujevićeva života, priređivači njegovih dela uglavnom su ćutke prelazili preko pesnikovog rada u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, kao i preko činjenice da mu je nova vlast 1945. zabranila svaki vid javne delatnosti.
U hronici koju daje Radomir Konstantinović, stoji da se Ujević 1940. „nastanio u Zagrebu“, a odmah zatim sledi godina 1950 (kao da se tokom cele decenije ništa značajno nije desilo), kada izlazi antologija Rukovet (Tin Ujević, Lelek sebra, Beograd 1968: 114).
Predrag Palavestra ističe da „u periodu 1940–1955. Ujević manje-više redovno sarađuje u časopisima i listovima i sve do smrti marljivo prevodi s više evropskih jezika“ (Augustin Ujević, Izabrana dela, Beograd 1963: 333). To jeste istina, ali se opet zaobilazi činjenica da je Ujević u kontinuitetu objavljivao novinske tekstove od 1940. do 1945 (što znači, najviše u periodu trajanja NDH), a onda tek od 1950, dok se u međuvremenu dizala prašina čak i na pomen da bi Ujevićeve pesme trebalo uneti u čitanke. Najzad, pesnik jeste aktivno prevodio, ali nije bio zaposlen u izdavačkoj kući kao prevodilac, nego je to činio za honorar – tačnije, da bi se prehranio i preživeo.
Ukratko rečeno, Tin Ujević jeste bio boem i buntovnik koji se nigde nije uklapao i koji je znao podići glas protiv sistema – to nije sporno – ali ipak je tu i tamo pristajao na kompromise, makar i privremene, ako bi mu egzistencija bila vidno ugrožena.
Pišući o boemiji i praveći od nje čitavu nauku u eseju „Boema i moderna umjetnost“, Ujević kao da je pred čitaocima, pa možda i pred vlastodršcima, pravdao sopstvenu lenjost i nesposobnost za zreli život, pogotovu kad kaže da je boem „čovjek kojega duh oslobađa obaveze rada“ (Augustin Ujević, Izabrana dela, Beograd 1963: 147), štaviše da se podrazumeva kako su boemi „neradni, ekscentrični, možda i grubi, bukači i umišljeni“. Na ovaj način, Ujević je od boemije stvarao pravilo, definiciju, pa i obavezu da svaki pravi umetnik mora biti boem i buntovnik koji se „karakteriše svojim kaputom, šeširom i cipelama, i prezirom toga pocijepanoga kaputa“ (nav. delo: 148). Iako naglašava da je boemiju „dosta teško definisati izravno jer je kompleksna pojava“, Tin smatra da ona prestaje onog momenta „kada se knjiga industrijalizira ili pređe u žurnalistiku, reportažu“ – na ovaj način, Ujević maltene oduzima pravo pesnicima da i dalje budu boemi nakon što ostvare svoje ideale (nav. delo: 146), tim pre što su „veliki pjesnici bili i velika djeca i veliki bolesnici; ali ta djeca, kad poodrastu, gube iluzije; ali ti bolesnici ozdravivši postaju jalovi“ (nav. delo: 151).
Nema sumnje da bi sve Ujevićeve zamerke bivšim boemima mogle biti upućene i njemu samom, jer ako već „posao umjetnosti“ jeste „redovno iznevjeravanje drugim aktivnim zadacima“ (nav. delo: 146) i ako „jako sliče na izmet ljudskoga društva“ oni „koji u književnost ulaze s nečistim i neknjiževnim namjerama“ (nav. delo: 149), moglo bi se postaviti pitanje da li Ujević nije u književnost ušao iz političkih razloga, te zbog čega docnije nije izneverio zadatke koje mu je postavljalo činovništvo Pavelićevog režima.
Bez obzira na okolinu koja ga nije razumela i koja ga je često osuđivala, bez obzira na svu malograđanštinu, na represivni šestojanuarski režim, na autoritativnu ustašku vlast, na komunističku diktaturu – bez obzira na sve te objektivne okolnosti, Ujević je i kao čovek bio nestalan, nedosledan i neprincipijelan: lako je menjao političke i sve druge stavove, znao je da napadne izdavača – ali i da uzme honorar, znao je da pokaže revolt u javnosti – ali i da prihvati kakav-takav posao u bilo kom režimu.
Između bunta i hleba, i Tin Ujević je često znao da odabere – hleb.
Naravno da u tome nema nikakvog greha, jer svako bi zarad golog opstanka pristao na raznorazne uslove, pa i da prima činovničku platu u ustaškoj državi, ali ipak se ovde radi o pesniku čije se ime već decenijama bezrezervno uzima kao sinonim bunta, boemije, principijelnog i beskompromisnog života – a vidi se da nije uvek bilo tako.
Čak je i književni izgovor pesnikov neretko zavisio od trenutne političke orijentacije ili od izvora egzistencije: Ujević na ekavici piše dok je oduševljen srpskim ratnim pobedama i dok dobija honorar iz Beograda, a na ijekavici štampa čak i nekadašnje ekavske tekstove kad ga zagrebačke institucije rehabilituju kao pesnika.
Tin Ujević jeste bio hrvatski pesnik i to će uvek ostati, bez obzira na to što mu je dobar deo radova bio objavljen ekavicom na srpskoj ćirilici (ili ćirilicom na srpskoj ekavici), a sve i da Ujevićeve pesme na ekavici budu uvrštene u književnost srpskog jezika, to opet ništa ne menja, baš kao što je Ivo Andrić srpski pisac, premda je svoje prve stihove štampao u zborniku Hrvatska mlada lirika 1914 (gde su se takođe našle i rane pesme Tina Ujevića), premda je i neke prozne tekstove objavio na hrvatskom standardu (što nema potrebe prevoditi na srpski jezik), a doktorsku disertaciju napisao i odbranio na nemačkom jeziku.
Zaključna reč neka bude data Miljenku Jergoviću, ne bi li se bar malo ublažila slika o Tinu kao lenjom i nedoslednom boemu koji pristaje na svakojake kompromise:
„A čiji je na kraju bio, kojoj je književnosti pripadao, u koga se i u što sve razočarao Tin Ujević, dopustit ćete da ne možemo sasvim pouzdano ni znati. Grobni je kamen pao preko usta koja su na takva pitanja bila nadležna odgovarati. Iz Beograda su Ujevića protjerali prema policijskome nalogu (što je Pjer Križanić ovjekovječio karikaturom), iz Sarajeva je bježao pred nailaskom zime, jer nije imao novca za ogrjev, a u Zagrebu je umro kao zadnji siromah, izložen vječnom preziru i poruzi, koji traju i danas… Koje li veličanstvene jugoslavenske sudbine!“
Literatura
Augustin Ujević, Izabrana dela (Priručni Ujević). Za štampu priredio Predrag Palavestra. Narodna knjiga, Beograd 1963.T
in Ujević, Lelek sebra, pesme. Izbor i predgovor Radomir Konstantinović. Prosveta, Beograd 1968.
Autor: Dušan Milijić
